Risto Vasilevski Друго јавно писмо – Második közzétett levél

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

Друго јавно писмо
 
                                         Јовану Зивлаку¹
 
Навикавам се на ствари врло чудне.
Обедујем уз слике са којих зева смрт.
Телеса разнетих удова, проваљених утроба,
обезглављених трупова,
салећу кукци, муве, острашћени стршљенови.
Уз вино чујем речи о згариштима,
о похараним домовима и обешчашћеним торњевима.
Премећем кроз свест огрлице од дечјих прстију,
склањам поглед од шлемова пуних очију и очњака.
Пре спавања ишчитавам вести о страшним стратиштима,
највеће хвале црним јунацима.
Сањам порушене мостове и поражене народе.
Буде ме гласови побеглих са фронтова.
Сваки од њих има своју причу
о удесу који нас све дотиче.
А ја, у 6 и 30 морам да уђем на капију број 1,
и пре сваког почетка све поново да проживим,
слушајући издане, раскућене, живе сведоке битака.
И одвећ сломљен, подељен причама и сведочењима,
морам да одрадим своје радно време
и да се увече скрхан свалим у кревет,
да почнем све из почетка.
 
Боже, у шта ћу се овакав претворити,
какво ће ме зло за собом повући?
                            
У смедеревској касарни², 15. октобра 1991.
 
¹Познати српски песник који живи у Војводини
²У овој касарни је песник силом прилика радио као грађевински стручњак. Из ње су одлазиле и у њу су се враћале јединице које су ишле на фронтове у Хрватској и Босни и Херцеговини.
 
Izvor: autor
 
 
Második közzétett levél
 
                                         Jovan Zivlakhoz¹
 
Különösen fura dolgokhoz kezdek alkalmazkodni.
Halált hozó képekkel étkezem.
Testeket roncsolt végtagokkal, felszakított gyomrokkal,
lefejezett törzseket
férgek, legyek, féktelen darazsak támadnak.
Borozás közben leégett épületekről,
lerombolt otthonokról, meggyalázott tornyokról beszélnek.
Tudatom gyerekujjakból készült nyakláncokat vizsgál,
tekintetemet a szemekkel, fogakkal tele sisakoktól elfordítom.
Alvás előtt a vészjósló vesztőhelyekről szóló híreket hallgatom,
dicsfényben a fekete hősök.
Álmomban lerombolt hidak, letiport nemzetek jelennek meg.
A harctérről megszököttek hangja ébreszt.
Mindenki, a maga módján,
a mindannyiunkat érintő végzetről szól.
Nekem meg 6.30-kor az 1. számú kapun be kell menni,
majd az elárultakat, otthontalanokat, az ütközetek élő tanúit hallgatva,
minden kezdet előtt, mindent újra átélni.
Munkaidőmet az elbeszélésektől, tanúskodásoktól meggyötörten
kell ledolgozni
és este az ágyba kimerülten roskadni,
hogy mindent elölről kezdjek.
 
Istenem, így mivé válok,
milyen átok ránt majd magával?
 
Szendrői kaszárnya², 1991. október 15.
 
¹Ismert vajdasági szerb költő
²A költő, mint építészeti szakember, kényszerből, ebben a kaszárnyában dolgozott. Az egységek a frontokra Horvátországba és Bosznia-Hercegovinába innen indultak és tértek vissza.
 
Fordította: Fehér Illés