Vasa Pavković Помисао на даждевњака – A szalamandrára gondolva

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Помисао на даждевњака   Прошло је више од 40 година како нисам видео живог даждевњака. Сећам се: било је то на прашњавој стази у старом, болесном воћњаку... Кретао се разочаравајуће и фасцинантно неспретно, он син ватре и огња, сјајан од животног лепка ...   И сад, кад скоро сваке ноћи помислим на смрт своју сопствену – отрежњујућу и разочаравајућу – назрем и њега вечити живи пламичак.   Волим да верујем како је жив и како ће ме надживети – он, син ватре и плиме, ако већ нема оног воћњака и ако нема мене у некој бесмртној инкарнацији.

A szalamandrára gondolva   Több mint 40 év elmúlt azóta, hogy elélő szalamandrát láttam. Emlékszem: a régi, meddő gyümölcsös poros ösvényén történt… Kiábrándítóan és csodálatosan esetlenül mozgott, ő a tűz és a lobogás utóda, az élet ragasztójától fényes…   És most, mikor esténként   a halálra gondolok, saját halálomra – a kijózanítóra és kiábrándítóra – őt, az örökégő lángot is érzem.   Hiszem, még él és engem túlél – ő, a tűz és az áradat utóda, ha már holmi megtestesült halhatatlanságban sem az a gyümölcsös, sem én többé nem létezünk.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 19.