Milan Orlić: Морнарска песма, Одисејева – Tengerész dal, Odüsszeuszé

 

Milan Orlić Pančevo 15. novembar 1962. – 

Морнарска песма, Одисејева

 

Итака ми је, не кријем, у срцу била, о дувек и заувек:

ако већ нисам, о њој

мислио, у име славе њене, делао: сањао сам је. Тако:

тек њоме окрепљен,

за искушења оснажен, нова: из снова сам се будио.

Чак и из кошмара,

најјезовитијих. Ако је, чудом неким, сањао нисам:

жироскоп, компас

магнетни или сателитски: на пут су брод враћали,

прави. Пут једини,

пут узвишени. Па је мени лако било, да периметар

пловидбе: са и без

формуле, математичке: израчунам непогрешиво,

у даху. Где Сунце плаво,

Итаке наше, излази: где не залази, никада: знали смо,

без изузетка, иако

од морнарског живота огрубели, морепловци – сви.

Чак и у разореној

и бешчашћем просаца, пустошеној и понижаваној,

али и даље недужној,

нетакнутој и непониженој: животодајан је: још увек

био њен сјај. Прамац

су наш, струје подводне: поузданошћу ГПС навигације,

поморске, ка мору

усмеравале њеном: обалама, на којима лотос зре. Душу

узбуркавали нису: ни

Лотофагове, мање још: Киркине чини, ни Полифемова,

ни прождрљивост

Лестригонаца. Чак ни Посејдонов гнев. Јер ако једном,

случајно макар

схватиш: из какве си луке, раскошне испловио, а да

ни слутио ниси:

разумећеш, још лакше, каквој земљи бродиш. Ведар ће

бити твој, довека пев.

 

Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр.13-14.

 

 

Tengerész dal, Odüsszeuszé

 

Ithaka, nem tagadom, szívemben volt, mindig és mindörökre marad:

ha nem is

gondoltam rá, dicsőségéért tevékenykedtem: róla álmodtam. Így:

vele felfrissülve,

a próbatételekre, újakra, megerősödve: álomból ébredtem.

Még a rémálomból is,

a legborzalmasabból. Ha nem is álmodtam, valami csoda folytán:

a delejtű, a mágneses

vagy műholdas iránytű: a hajót visszaterelte, a jó

útra. Az egyetlen útra,

a magasztos útra. Hát könnyű dolgom volt, a hajójárat

periméterét: matematikai

képlettel vagy a nélkül: pontosan kiszámítottam, egy

pillanat alatt. Ahol kék a Nap,

Ithakánké, hol kel fel: hol nem nyugszik le, sohasem: tudtuk,

mindahányan, pedig

a tengerészélettől eldurvultak, a tengerészek – egytől egyig.

Még leromboltan,

megbecstelenítetten, szétzúzottan és megalázottan,

továbbra is ártatlan,

érintetlen, meg nem alázhatták: árad belőle az élet: még mindig

ragyog. Hajónk orrát,

a vízalatti áramlatok: tengerészeti GPS nyomkövető

pontossággal, tengere

felé irányították: partja felé, ahol a lótusz terem. Szellemét

nem zavarták meg: még

a Lotophagoszok sem, még kevésbé: Kirké tettei, sem Polüphémosz,

sem a falánk

laisztrügónok. Még Poszeidón haragja sem. Mert ha egyszer,

még ha véletlenül is

felfogod: milyen kikötőből, fényűzőből indultál, a nélkül,

hogy sejtetted volna:

megérted, még könnyebben, milyen föld felé haladsz. Vidám

lesz, dalod, mindörökre.

 

Fordította: Fehér Illés