Željka Avrić Они из првих редова – Ők akik az első sorokban voltak

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. –

Они из првих редова   они из првих редова долазе свако јутро пред његово величанство шалтер отежалих покрета обореног погледа са надом да ће их систем препознати са распадом система у себи   они из првих редова сада последњи долазе на ред на вратима на која куцају стоји странке не примамо   она којом су се заклињали више их не познаје   они из првих редова живе у прошлости потребни никоме једном годишње лепо их обуку и окупе под заставом уз скромно послужење и лажна обећања   они који се никада нису продали сада продају све што другима не треба сећања ожиљке незалечене ране страх од смрти и страх од себе   тамо одакле су отишли с песмом вратили су се неми  тражећи свој живот светлу будућност   ноћи их гуше док урлају на сан њихова деца се буде плачући жене леже поред њих чекајући кад ће им коначно стегнути вратове   оне из првих редова сахрањују у тишини преко њихових сандука њишу се туђе савести на брзину побрано цвеће док сенке се разилазе као кривци   они у првим редовима поносно ходају осветљеном улицом угашених зеница на једној нози са лончићем за ситниш у којем бешћутно звечи очајање

Ők akik az első sorokban voltak   ők akik az első sorokban voltak nehézkes mozdulatokkal lehajtott fővel remélve a rendszer felismeri őket ám önmagukban nem bízva minden reggel őfelsége a tolóablak elé állnak   ők akik az első sorokban voltak most a sor végére kerültek az ajtón ahol kopogtatnak ez áll feleket nem fogadunk   az akire esküdtek többé nem ismeri őket   ők akik az első sorokban voltak a múltban élnek senkinek sem kellenek évente egyszer szépen öltöztetve szerény tálalás mellett hamis ígéretekkel a zászló köré gyűjtik őket   ők akik sosem adták el magukat most ami másnak nem kell mindent eladnak emlékeket sebeket be nem gyógyult sebesüléseket halálfélelmet és az önmaguktól való félelmet   oda ahonnan dalolva indultak önmaguk életét jobb jövőt keresve némán térnek vissza   az éj fojtogatja őket álmukban ordítoznak gyerekeik meg sírva ébrednek mellettük a nők az ágyban remegve várják torkon mikor ragadják   őket akik az első sorokban voltak csendben temetik míg az árnyak bűnösökként tűnnek koporsójuk felett idegen belső hangok sebtében szedett virágok lebegnek   ők akik az első sorokban voltak a kivilágított utcákon merev tekintettel egy lábon kezükben kétségbeeséssel tele persellyel mozognak     Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor