Aleksić Dejan Kraljevo,
01. 05. 1972. –
Тамо где почиње свет
Свет почиње са
друге стране нашег знања.
Рецимо, тамо где
једна убога старица
потпаљује
ватру штампом из прошлог века.
У сумрак,
ветар хладним вокалима зашива ваздух,
и вране су
непомичне попут реквијемских
нота,
штампаних на скелету бреза.
Поменемо ли на
овоме месту меланхолију,
свет ће
одјекнути празнином под маљевима
нашег сиротог
знања. Стога, нека буде
да сумња и
призвољност узеле су маха
над нашом
невином жељом да света има.
Јер, свет
почиње са друге стране нашег знања.
Тамо, рецимо,
где поспани књиговођа
завештава
самоћу алгебарским анђелима.
На столу, крај
хрпе рачуна и пореских шифара,
годинама стоји
урамљени загрљај његове
покојне жене и
ћерке која расплиће тајне бољег
живота, негде
на тужно далеком чворишту
меридијанске
мреже. Светло је слабо, а очи
уморне и сва
је прилика да ће ноћ бити дуги
ехо спрам
затрављених зидина душе.
Одавде, дакле,
могао је да почне свет,
да нема наноса
претпоставки. О самоћи
и болу, о
календарима и стаду избројаном пред сан.
Јер, свет
почиње са друге стране нашег знања.
Mожда тамо где
млади парох одлаже јеванђеље
после службе у
празној сеоској црквици.
Оно мало
преосталих мештана посустаје у вери
или је давно
клонуло под утегом сумње. Али обноћ
може се чути
како црквени миш грицка
осу васељене.
Ужад за звона већ су појели
његови преци,
у време када се још указиваху
чуда. Ноћас ће
бити олује и заклаћено звоно
оживеће у
сопственој утроби. Али сувише је
стварности у
гладним глаголима, сувише наслеђеног
смисла у вери
или сумњи да тиме започео би свет.
Јер, свет
почиње са друге стране нашег знања.
А на другој
страни нашег знања лежи обичан
облутак,
чекајући да га неко хитне у свет.
Али ко ће заћи
у тако дубоку шуму,
крај тако
хладне и мрачне воде која звезде
лечи од слепила?
Izvor: Dejan Aleksić: Једино ветар Краљево Имам идеју 2011.
Ott, ahol a
világ kezdődik
A világ tudásunk másik oldalán kezdődik.
Valahol ott, ahol egy öreganyó
múltszázadi újsággal gyújt tüzet.
Az alkonyatban a szél jeges hangokkal varrja a levegőt,
a varjak is mozdulatlanok, akár a nyírvázra
nyomtatott halotti misekotta.
Ha ezen a helyen a búskomorságot említjük,
a világ szerény tudásunk kalapácsa alatt
az ürességtől kong. Ezért adassék meg,
kétely és esetlegesség
uralkodjon
ártatlan vágyaink felett, hogy megmaradjon a világ.
Mert a világ tudásunk másik oldalán kezdődik.
Ott valahol, ahol az álmos könyvelő
a magányt algebrai angyalokra hagyja.
Az asztalon számlák és adókódok sokasága,
évek óta ott áll halott feleségének bekeretezett
képe és lánya, aki a délkörháló elkeserítően
távoli csomópontján kergeti a boldogabb
élet titkát. Gyenge a fény, a szemek meg
fáradtak és valószínű az éj a lélek fűvel benőtt
falának elhúzódó visszhangja lesz.
Innen, tehát, kezdődhetne a világ, ha nem létezne
a feltételezések hordaléka. A magányból, kínból,
naptárakból és az alvás előtt számba vett nyájból.
Mert a világ tudásunk másik oldalán kezdődik.
Talán ott, ahol szertartás után a fiatal plébános
az evangéliumot az üres templomba helyezi.
A faluban maradtak belefáradtak a vallásgyakorlásba
vagy a gyanakvás súlya alatt rogyadoznak. De éjjel
hallani lehet, ahogy a templom egere a világegyetem
tengelyét rágja. A harangkötelet elődei már régen
megették, abban az időben, amikor még csodák
léteztek. Ma éjjel vihar lesz és a leölt harang
saját bennsőjében fog életre kelni. De a kiéhezett
igékben túl sok a valóság, a hitben vagy kételyben
túl sok az örökölt értelem, hogy ezzel kezdődjön a világ.
Mert a világ tudásunk másik oldalán kezdődik.
Tudásunk másik oldalán meg egyszerű kavics
nyugszik, várja, hogy valaki a világba dobja.
De a csillagok vakságát gyógyító
hideg és sötét víz mellett, ki merészkedik
az ilyen mély erdőbe?
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése