Milena Drpa U krvotoku tišine – A csend vérkörében

 

Milena Drpa, Gornja Slatina, 14. juni 1950. – 

U krvotoku tišine   Moje su tišine stvorile svoj krvotok i plove istanjenim venama do ponora u kojem ćemo se spasiti

A csend vérkörében   Csendjeim vérkeringést teremtettek hajszálvékony ereken át lebegnek a szakadékig melyben megmenekülünk   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.milenadrpa.com/izbor-iz-poezije

Kajoko Jamasaki Летњиковац – Nyári lak

 

Kajoko Jamasaki Kanazava, 14. septembar 1956. – 

Летњиковац   Славку Леовцу   На обали свитања сазидана је наша кућа. У њој не живи нико, нико је не чува.   У тами, она не пали светиљке. Заклопљен јој је прозор.   Дубоко у траву потонуо је пут. Не пролазе ни кочије. Зато је не можемо обићи.   Кућа ми се у сну јави, да открије путеве. Остала су само у сећању наша стопала на песку.   Зато се у кућу не можемо вратити. (Врата, незакључана, одшкринула је мачка...)   Осетила сам дах топлог мора. (Једног дана, можда, стићи ћемо тамо.)

Nyári lak   Slavko Leovacnak1   Házunk a pirkadat partján épült. Lakatlan, senki sem őrzi.   A sötétben lámpát ne gyújt. Ablaka zárt.   Az út mélyen a fűbe süppedt. Hintó arra nem jár. Kikerülni nem tudjuk.   A ház álmomban bukkan fel, hogy feltárja az utakat. Lábunk nyoma a homokban csak az emlékezetben maradt meg.   Ezért a házba vissza nem térhetünk. (Az ajtó nincs bezárva, résnyire a macska nyitotta…)   Éreztem a meleg tenger leheletét. (Egyszer, talán, oda érünk.)   1Slavko Leovac (ejtsd: Szlávkó Lēōvāc, 1929. – 2000.) szerb író, kritikus, történész   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Кајоко Јамасаки: こどものいる情景 – Призор са децом, Меридијани, Смедеревска песничка јесен, 2023.

Iskra Peneva Жена – смрт - Nő – halál

 

Iskra Peneva Beograd 25. 06. 1980. –

Жена – смрт   Облачим црно Супротно слици о жени Званој Смрт   Оног дана када будеш дошла Стани ми уз раме Поносног држања Као војници који поздрављају Одлазак   Погледај ме право у очи Погледом који убија Стисни ми руку И без речи Пољуби ме три пута У образе Пријатељски Загрли ме Угреј додиром   Одевена у црвено

Nő – halál   Feketét öltök Ellentétben a Halálnak nevezett Nő képével   Azon a napon, amikor eljössz Büszkén Állj mellém Mint a távozást köszöntő Katonák.   Halált hozó tekintettel Nézz a szemembe Szorítsd meg kezemet És arcomat Szó nélkül Háromszor csókod meg Barátként Ölelj át Érintéssel melegíts   Pirosba öltözötten   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Srđan Opačić Уврнути стихови – Fura sorok

 

Srđan Opačić Osijek 23. novembar 1967. –

Уврнути стихови   Уврнуто време уврнуто брзо тече Уврнути људи уврнути живот живе Уврнути неимари уврнуте куће граде Уврнути сељаци уврнуте биљке гаје Уврнути лекари уврнуте пацијенте лече Уврнути политичари уврнути народ лажу Уврнути полицајци уврну ти шију да признаш да си све измислио у својој уврнутој глави.

Fura sorok   Fura az idő fura gyorsan múlik Fura emberek fura életet élnek Fura építészek fura házakat építenek Fura földművesek fura növényeket nevelnek Fura orvosok fura pácienseket kezelnek Fura politikusok fura népnek rezelnek Fura rendőrök fúrják agyadat hogy bevalld mindez fura fejedben született.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Срђан Опачић: Истина о смрти је лаж Београд, Свет књиге 2019. стр. 25.

Obren Ristić Загрљај – Ölelés

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Загрљај   Песма аутомобила улицом И гомила људи поред излога   Аутобуси нас носе Заједно с поклонима Загрљај чека   Иза стакла књижара смеше се Моји пријатељи песници   Нико није обратио пажњу На моју неопредељену песму Сви хитају својим љубавима Затворени у сопствено тело   Улице се пуне Пољупцима Загрљајима Голубовима   Мој ме ћорсокак дозива Ко ли ме чека Кога да загрлим на крају

Ölelés   Autók dalolnak az utcán És tömeg a kirakat előtt   Autóbuszok visznek bennünket Együtt az ajándékokkal Ölelés vár   A könyvkereskedés kirakatában Költőbarátaim mosolyognak   Senki sem figyelt fel Állást nem foglaló versemre Mindenki szerelméhez siet Saját testébe zártan   Az utcák tele vannak Csókokkal Ölelésekkel Galambokkal   Zsákutcám szólít Ki vár engem Kit is ölelhetek   Fordította: Fehér Illés

 Izvor: Обрен Ристић: Поезија је љубав на свим језицима, Младеновац, 2026.

Aca Vidić Аутопортрет – Önarckép

 

Aca Vidić Rajković, 14. juli 1959. – 

Аутопортрет   Рођен сам судњег часа Потом крике пуштао без гласа Она каже: Ја сам твоја мати! Он говори: Сине, дођи тати!   Онда једном зидови рекоше И моја соба:  Ово би прва година до гроба ...   Потом учих знати и викати Сазнах како од обзорја до зоре    Траје један дан   И дође Друга Трећа година ... Пета   И свака нова...   А ја тек изнад корова Ал’ с главом изнад кровова и снова   Једном Чак неки задњивци Објавише моју смрт   Умирем ето Ја данима ... после ... Онакав какав сам и увек био   Задрт кô хрт

Önarckép   Az ítéletnapján születtem Majd némán sikongattam A nő mondta: Anyád vagyok! A férfi szólt: Fiam, gyere apádhoz!   Akkor egyszer mondták a falak És szobám is:   Ez volt a sírig vezető első év…   Ezután tanultam tudni és kiabálni Megtudtam hajnaltól pirkadatig hogyan    Telik egy nap   És jön A második A harmadik év… Az ötödik   És minden újabb…   Én meg alig a sás felett De fejemmel a tárgyak és a vágyak felett   Egyszer Holmi sereghajtók Halálhíremet hirdették   Íme napok óta Haldoklok… azután… Olyan vagyok amilyen mindig is voltam   Megrögzött akár az agár   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Ilija Bakić: младе речи спавају – fiatal szavak szundítanak

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

младе речи спавају   младе речи спавају у                  колевкама                     мигоље у                  гнезду                     међу прекривачима труњем разбијених слогова здробљених сугласника њихове ране зарастају лако без ожиљака                 длака и      паперје их прекривају         уредно се хране и      поје        светло трне да донесе ноћ         кад дође                       време и                                           одбаце тесне кошуљице заврше    митарење израсте им         свиласто   крзно младунци опробавају         снагу пењу се             на ивицу дотадашњег      света свог и                         узлећу     маларме               креатор одређује њихово место у        клину јата        сузног ока прати их док        замичу у         даљину и        нестају

fiatal szavak szundítanak   fiatal szavak szundítanak a                   bölcsőkben                      mocorognak a                   fészekben                      a széttört szótagok az összezúzott mássalhangzók törmelékéből álló takarók között sérüléseik könnyen gyógyulnak varasodás nélkül                   szőr és           pihe borítottak               rendszeresen táplálkoznak és           isznak               zsibbad a fény éjszakát hoz               majd eljő                a pillanat és                                          eldobják a szűk ingeket befejezik      a vedlést immár selymes     bunda     fedi őket a fiókák próbára teszik        erejüket felmásznak         addigi világuk               peremére és                        felszállnak     mallarmé             a teremtő határozza meg helyüket a          rajban          könnyes tekintettel követi őket ahogy          távolodnak és            eltűnnek a            messzeségbe   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Nenad Grujičić Дан – Nap

 

Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. –

Дан   Дан се просуо као рижа. Улица лепа и људи намигују. То је живот. Шта ће ми сан у којем се не зна ко пије, а ко плаћа. Идем као човек на свој посао. Тамо тече река, а овде срце. Последњи сам који ће дићи руку на себе. Ено – и цурица звиждуцка. Па ово је рај! Нисам ни знао чиме сам дариван. Ако се лишће проспе пред ноге – то ја пребрзо старим. Кусе гране населиће граја и опет ће бити зелено. Дан што се једном у животу јавља. Дан подељен на године.

Nap   Rizsaként szóródott szét a nap. Az utca szép, az emberek kacsintgatnak. Ez az élet. Mit nekem az álom, melyben nem tudni, ki mit tesz. Dolgomra emberként megyek. Ott a folyó folyik, itt meg a szív. Az utolsó vagyok, aki kezét magára emeli. Íme – a kislány is fütyörészik. Hát ez maga a menny! Nem is tudtam, mit kaptam. Ha a levelek lábam elé hullanak – túl gyorsan öregszem. Zsivaj lepi el a kusza ágat és ismét zöld lesz. Egy nap, mely az életben testet egyszer ölt. Évekre osztott nap.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Bolovits Gábor György Nem azért maradok egyedül – Ne ostajem sam zato

 

Bolovits Gábor György Sármellék, 1967. június 2. –

Nem azért maradok egyedül   nem azért maradok egyedül, mert különleges vagyok, hanem mert ott nem kell magyarázkodni. minden rám ragad, mint a füst. egy szoba. egy szék. egy pohár. nem szabadság. csak levegő. odakint túl sok a hang. idebent elég. nem büszkeség. csak így maradok meg. kimegyek néha. működik. nélkülem is.

Ne ostajem sam zato   Ne ostajem sam zato što sam poseban, nego zato što tamo ne treba da se pravdam.   sve se lepi za mene, kao dim.   jedna soba. jedna stolica. jedna čaša.   nije sloboda. samo vazduh.   vani previše ima glasova. ovde unutra dovoljno.   nije ponos. samo tako opstajem.   koji put izlazim. funkcioniše. i bez mene.   Prevod: Fehér Illés

Forrás: a szerző

Balázs F. Attila Kérsz egy teát, darling? – Želiš li čaj, mila?

 

Balázs F. Attila, Marosvásárhely, 1954. 01. 15. –

Kérsz egy teát, darling?
 
kék árnyalatok a toronyházak között
az ablak hunyorog a valószerűtlen fényben
a vaníliaillatú szobában Monet festményéről
szökött hölgy divatlapot nézeget
egyébként minden olyan,
mint egy unalmas filmben
csak háttérzajok ütköznek a dobhártyának
és szél sem lebbenti a függönyöket
cigarettacsikk sincs az ezüst hamuzóban
a nagy zongora nyitott fedéllel mint egy óriás hal
elnyelni készül a patinás bronzszobrocskát
szürkére vált a kék az ablak keretében
együttérzőn néz vissza rám a tükör
kérsz egy teát, darling?
 
Forrás: Balázs F. Attila: Újrafestett rácsok, Hungarovox, Budapest, 2020.
 
 
Želiš li čaj, mila?
 
među soliterima plave nijanse
u nestvarnoj svetlosti trepće prozor
u sobi sa mirisom vanile odbegla dama
sa Moneove slike prelistava modni časopis
inače je sve tako
kao u nekom dosadnom filmu
tek pozadinska graja udara bubnu opnu
ni vetar ne pomera zavese
niti ima opušaka u srebrnoj pepeljari
klavir sa otvorenim poklopcem poput ogromne ribe
sprema se da proguta patiniranu bronzanu statuu
plavo u okviru prozora u sivo prelazi
ogledalo mi saosećajno uzvraća pogled
želiš li čaj, mila?
 
Prevod: Fehér Illés