Miodrag Jakšić Da čujem, samo – Csak halljam

 

Miodrag Jakšić Beograd 16. april 1969. – 

Da čujem, samo   Pokušao bih da ne dodirujem tlo, dok hodam, da vibracije te, ne probude te. I sudar dve trepavice, u treptaju, suzbio bih, da njihov bezčujni grom tebi ne zasmeta. Lako bih šumovima u prirodi, koja bi prirodna, zvučna ikebana da budu, objasnio sve više ciljeve srca mog, i zaćutali bi. Ćutao bih i sam, svim delovima bića svog, samo da imam šansu da te neprobudim. Samo da budem tog trena svedok, u trenu kad se radjamo i umiremo, kada želimo sve da desi se, u trenu tom, nadanju željnom, da čujem, samo, kako dišeš.   Izvor: autor

Csak halljam   Megpróbálnám a talajt sem érinteni, míg gyalogolok, nehogy a rezgés felzavarjon. Pillantás közben két pilla ütközését is megakadályoznám, nehogy nesztelen villámlásuk felriasszon. A természetben a susogásnak, ami valóságos csengő ikebana lehetne, könnyen megmagyarázhatnám szívem magasabb célját, és elhallgatna. Magam is hallgatnék, testem minden részével, csak adassék meg, ne ébresszelek fel. Csak annak a pillanatnak, a születés és halál, a mindent összesűrítő, vágyva vágyott pillanatnak legyek a tanúja és lélegzeted halljam.   Fordította: Fehér Illés

Ilija Bakić: *** (vatra je vreme…) – *** (a tűz a vízszintes…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   vatra je vreme sporih krugova skrivenih u horizontale glasova disanje joj nevidljivo meke strele grče se u oku težišta taloga tišine   ogleda se u sebi topi staklo vetar daha diže je među oblake vode otvara vrata za rast zakrivljenog oka nove kože i mesa kostura za dolazak dana daždevnjaka

***   a tűz a vízszintes hangokba rejtett lassú körök ideje lélegzése láthatatlan görcsbe rándult lágy nyilak a szemben a súlypontban az üledékben a csendben   önmagában tükröződik üveget olvaszt a szél lehelete emeli a fellegek közé ajtót nyit az ívelt szem az új bőr és hús a csontváz növekedése és a szalamandra-napok jövetele előtt   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

Nenad Grujičić На коленима – Térden

 

Nenad Grujičić Pančevo 12. septembar 1954. –

На коленима   Осипа ли се, драгано, твоја самоћа јутрос као моја? Ослушкујеш ли хук тричавих наших свађа што се умножавају у грудву смрти?   Из пламена мотрим твоју сенку.   Ја ти се нећу вратити. Ја ти се нећу враћати о  нако спокојан као у дане када је кошава витлала лишће и тањире изнад наших глава у студентској мензи. Обожаваћу те као силу у даљини што корача у неизвесно.   Одржи се у седеф-јутру, у лахору чежње, одржи се на коленима, љубави!

Térden   Kedvesem, ma reggel magányod, akár az enyém, omlik-e? A halál rögében szaporodó sivár veszekedéseink kesergését hallod-e?   Árnyékodat lángokból figyelem.   Hozzád vissza nem térek. Hozzád vissza nem térek o  lyan nyugodtan mint mikor a kosava1 fejünk felett az egyetemista étkezdében a lombozatot és a tányérokat kavarta. A bizonytalanságban baktató messzi erőforrásként foglak imádni.   Maradj meg a csillogó kora-reggelben, a vágy fuvallatában, térden is, kedvesem!   1kosava – dél Duna-menti kegyetlenül hideg, erős szél   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ненад Грујучић: Дарови, Орфеус, Нови Сад, 2009.

Ilija Šaula Твој Потемкин – A te Potemkined

 

Ilija Šaula Karlovac, 4. decembar 1963. – 

Твој Потемкин   Опет сам те сусрео у мислима; радо долазиш у моја села и градове, степе и прерије, космичке просторе, прошлост и будућност. Где сан производи магију, јава оцртава себе у свету видљивом, где машта измешта, вера држи, где је љубав!

A te Potemkined   Gondolatban ismét találkoztam veled; szívesen jössz falvaimba, városaimba, sztyeppéimre, pusztaságaimra, kozmikus térségeimbe, a múltba és a jövőbe. Ahol az álom varázsol, ott a valóság látható világ, ahol a képzelet mozdít, a hit tart, ott a szerelem!   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Neda Gavrić Крај игре – A játéknak vége

 

Neda Gavrić Banja Luka 27. 07. 1980. – 

Крај игре   Играчка више није на полици где си је оставио, и није више играчка, жена је.   Ни жена више није тамо где си јој рекао збогом, тамо је где се тужни смеју најлепше разговара са птицама, Богом.

A játéknak vége   A játékszer, ahol hagytad, nincs a polcon, és többé nem játékszer, asszony.   Az asszony sincs ott, ahol az istenhozzádot mondtad, ott, ahol legszebben a szomorúak mosolyognak, a madarakkal, Istennel beszélget.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Aca Vidić Сенка из сна – Álombéli árny

 

Aca Vidić Rajković, 14. juli 1959. – 

Сенка из сна
 
  Ево ме!
 
И ја,
Имао сам љубав изгубљену.
Где сам био?
 
И мртав је мртав овај дијамант у мојим грудима.
–  Ко свећа на ветру лелуја ми крик.
 
Кицошим се ту у сени
И тврдо плаћам трошени ваздух.
 
И све је као сенка смрти и ...
Ту остаје.
 
II
 
Уживај у болу ти мој врачу.
С тобом сам био.
 
Љубави су опустошене убице,
које сеју сне и смрт.
 
И то треба знати, Господе!
То треба знати ...
            Јер
Зелена пустош и ветар је
            у свим мојим очима.
 
Птица сам која тражи димњак
да ту подражавам
своју равнотежу.
 
III
 
Осећања,
                  јесу ли то окови које желиш имати?
 
            post scriptum
Кад очи ми затитрају,
љубави!
 
Сахрани ме крај старог
Камиљег гробља
 
У сну
Умрем ли!
 
1984.
 
Izvor: Аца Видић: Јахао сам према дрворедима, Златно Руно, Београд, 2021.
 
 
Álombéli árny
 
  Íme, itt vagyok!
 
Én is
Veszítettem szerelmet.
Hol is voltam?
 
És mellkasomban halott, halott ez a gyémánt.
– Sikolyom gyertyaként lebeg a szélben.

Itt az árnyékban kacérkodok
És az elhasznált levegőért keményen fizetek.
 
És minden, mint a halál árnya és…
Itt marad.
 
II
 
Varázslóm élvezd a fájdalmat.
Veled voltam.
 
Feldúlt gyilkosok a szerelmek,
álmokat és halált vetnek
 
Ezt i tudni kell. Uram!
Ez tudni kell…
            Mert
Zöld pusztaság és szél
            honol szememben.
 
Kéményt kereső madár vagyok
hogy egyensúlyomat
ott leljem.
 
III
 
Az érzések,
                  általad kívánt bilincsek?
 
            post scriptum
Mikor szemem rebben,
szerelemem!
 
Az öreg Teve-temető
Mellé temess el
 
Ha álmomban
Meghalnék!
 
1984.
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić У страшној усамљености – Mélységes egyedüllétben

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –

У страшној усамљености   У страшној усамљености на Тресибаби Небу се ближи Песник Зоран Вучић Преобразила се шума свезали пути Увенуле траве биље жути О ви Сораби   Како је дивно самовати у источној гори Тишина најбоље зна певати И нећу Те дивне птице које одасвуд долећу Не не умире песник само песму твори   Даљи се обећани град то магично сутра Небо уплакано хита ка црној рупи Са Укусом магле на измаку лета Сваке своје   Зиме у мразноме стиху одболовах јутра Двори моји часни полетите високо Песмо Царство је моје врвина за небо[1]   1 Врвина за небо је назив књиге поезије на дијалекту Зорана Вучића (врвина = стаза, путања)

Mélységes egyedüllétben   A Tresibabán1 a mélységes egyedüllétben közelíti Zoran Vučić2 a költő az eget Átváltozott az erdő gubancoltak az ösvények A fű hervadt a növények sárgultak Ó Szerbek   Megnyugtató a magány a keleti hegyekben Legszebben a csend dalol Együtt ezekkel A mindenünnen ideszálló csodás madarakkal A költő nem hal meg a költészet életben tart   Távolodik az ígéret városa a mágikus holnap Sírva halad a fekete lyuk felé az ég Ködbe burkoltan immár a nyár végén   Versekkel éljük túl a telet várjuk a reggelt Lírával gondozott kertem a magasba emelkedj Oda Költészetem világa Út a mennybe2 vezet   1Tresibaba (ejtsd: Treszibaba) – hegy Szerbia délkeleti részén 2Zoran Vučić (ejtsd: Zorán Vucsity, Okolište kod Svrljiga, 14. jun 1947. –) szerb irodalmár, költő egyik verseskötetének címe.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.