Кућа на врху планине
Имао сам кућу на највишем врху високе планине. Често сам, ноћу, у њу одлазио.
Пркосио висинама, кућа вјетровима пркосила.
Темељи од ријечи, зидови од ријечи, кров од ријечи.
Ријечи – брвна, обловина језика.
Када одем у кућу преврћем, премјештам ријечи – брвна, у стих бих их, оне се отимају.
Коначно, једне олујне ноћи, под отвореним небом, уз свјетло муња, ријечи – брвна сложише се у пјесму.
Оставих је на врху на који се још нико није попео, да ме чека.
Стићи ћу јој горе када постанем свјетлост.
|
Ház a hegy tetején A magas hegy legmagasabb csúcsán volt a házam. Éjjelenként gyakran látogattam. Én a magassággal, a ház a széllel dacolt. Alapja szavakból, falai szavakból, tetőszerkezete szavakból állt. Szavak – gerendák, nyelv-burkolat. Abban a házban forgatom, rakosgatom a szavakat – gerendákat, versszakba gyűrném őket, de ellenkeznek. Végül, egy viharos éjjel, a nyitott ég alatt, villám-fényben, a szavak – gerendák összeálltak, versbe tömörültek. A csúcson hagytam, ott, ahol eddig senki sem járt, hogy várjon rám. Majd felérek, ha fény lesz belőlem. Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése