|
(О)да
празнини
Колевка свега,
једино место за све,
отворен простор
за сваки облик пуноће.
У њој се све, објашњиво
и необјашњиво, догађа,
рађа, обликује, ствара,
налази или не налази место,
да би се после времена –
кртако трајање, век, живот –
преселило ко зна где,
опет, само унутар ње.
Вечита и несамерљива,
иста споља и изнутра,
није мера да се њом
било шта измери,
поуздано утврди, учврсти.
Чак и општи дух,
сваки облик материје,
галаксије које лебде у њој
као још недозрели плодови,
само су њени пролазни станари,
који имају свој пут,
али никада изван ње.
(О)да празнини,
прамајци пуноће,
без које не би било
ништа постојеће.
(О)да равнотежи
свега што траје
и трајањем све(т) обнавља.
|
Óda az ürességhez
Mindennek a bölcsője,
egyedüli helye a mindennek,
nyitott tér
a teljesség minden alakja
számára.
Minden, ami van, a
magyarázható
és magyarázhatatlan, benne
történik,
születik, alakul, alkot,
talál vagy nem talál
helyet,
hogy egy idő –
rövid, század, élet után –
ki tudja hová költözzön,
de ismét csak benne.
Örökös és mérhetetlen,
kívül, belül ugyanolyan,
nem mérték, mérni,
bizonyosan megszabni,
megerősíteni
semmit sem lehet vele.
Még az általános jelenés
is,
az anyag minden formája,
a benne lebegő
csillagrendszerek
éretlen terményekként
csak átmeneti lakói,
mindegyiknek meg van a maga
útja,
de sosem kívüle.
Óda az ürességhez,
a teljesség ősanyjához,
aki nélkül
semmi sem létezne.
Óda az egyensúlyhoz,
mindenhez, ami időálló
és idővel megújul.
Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése