Risto Vasilevski (О)да светлости – Óda a fényhez

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

(О)да светлости   Ако је нешто себе створило да себе најбоље види, онда је то – светлост.   Сваком другом прикачила је сенку да би га и по њој препознала, кад хоће да се од ње удаљи или нешто од себе да сакрије.   Мраку је оставила пипке самог себе да тражи и налази, велике очи без главе, из себе страх да изгони.   Нема тачке коју не дотиче, тамног места које не пориче, угла у који не залази, ма била то утроба тајни у којој се зачиње највећа – живот.   Најлепша је кад се умножава, у огледалима воде, запљускује прозоре вида, чинећи свет светлијим и светијим.   (О)да светлости која шири топлину, на којој сваки лист душе и свака жилица духа стреме небеској висини, остављајујући на тлу знаног постојања само светле трагове по којима ће моћи да се препознају и сви који крену њима, остајући чисти и своји.   (О)да светлости која вазда ћути, за себе ништа не тражи, чак ни свој одсјај у свему, мада зна колико свима и свему значи.

Óda a fényhez   Ha valami azért teremtette önmagát, hogy saját magát jobban lássa, akkor az – a fény.   Minden máshoz árnyékot csatolt, hogy így is felismerjék, mikor szeretne tőle elválni vagy önmagától valamit elrejteni.   A sötétnek tapogatókat adott, hogy önmagát keresse és találja meg, fej nélkül hatalmas szemeket, hogy a félelmet magából elűzze.   Nincs olyan pont, amit nem érintene, sötét hely, amelyet nem cáfolna meg, szöglet, melyben nem húzódik be, legyen az a titkok mélye melyben a legnagyobb – az élet keletkezik.   Legszebb, amikor szaporodik, a víz tükrében, a látás ablakait csapdossa, így lesz a világ fényesebb, még fényesebb.   Óda a fényhez, a meleget terjesztőhöz, a lélek minden levele, a szellem minden hajszálgyökere oda, a mennyei magasságba törekszik, a földön, az úgynevezett lét talaján meg csak világos nyomokat hagynak melyeken felismerhetők lesznek, és mindenki, aki nyomukat követi tiszta marad, önmagának megmarad.   Óda a fényhez, az állandóan hallgatóhoz, magának semmit sem követel, még saját visszfényét sem, pedig tudja, mindenkinek és mindennek mennyit jelent.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor