Biljana Milovanović Živak: Музеј уског колосека – Keskenyvágányú múzeum

 

Milovanović Živak Biljana Požarevac, 7. mart 1972. –

Музеј уског колосека
 
Дубоки тунел води кроз стену, стрму и голу, пешачим
 
До твоје забити пусте која се домом зове. И ти ме чекаш.
Они који су туда већ прошли, чекају нас на Другој страни.
Већ сам видела зелена поља, реку без краја и бело дете
Са длановима као у молитви; зато сам кренула с тобом.
 
Но време пролази, питам се, докле ћу стајати овде, пред
Овом црном рупом. Ти стојиш стамено, на уском колосеку,
Између две, уско постављене шине, стојиш и господариш
Широм раширених ногу, Колос са Родоса. Нешто недостаје.
 
Што си ме довео овде? Та ја сам изиграна! Само си гледао
Гладним очима мушким, у моју шарену љуштуру женке?
Какав је ово музеј, зар нису посебни сви што у њега уђу?
 
Ах, не! Шине остају, за неке будуће туристe, који не знају
Да само треба на улазу платити карту, као и за сваки други
Музеј на свету. Уска су врата знања, узак је колосек истине.
 
Izvor: Биљана Миловановић Живак: Грмљавина је дуго трајала, Арка, Смедерево, 2020.
 
 
Keskenyvágányú múzeum
 
Hosszú alagút vezet a meredek és kopár sziklán keresztül,
 
Gyalogolok, az otthonnak nevezett puszta viskódig. És te vársz.
Azok, aki már erre jártak, a Másik oldalon várnak bennünket.
Már láttam zöld mezőket, végnélküli folyót és fehér gyereket
Imára kulcsolt kezekkel; veled ezért indultam.
 
De múlik az idő, magamtól kérdem, meddig fogok itt, e
Fekete üreg előtt állni. Te szilárdan állsz, a keskenyvágányon,
A két egymás mellett fekvő sín között állsz és szétvetett
Lábakkal uralkodsz, te rodoszi Kolosszus. Valami hiányzik.
 
Miért hoztál ide? Na, engem átvertek! Rám tekintve, kiéhezett
Férfi szemmel egyedül a női nem tarka külső kérgét nézted?
Milyen múzeum ez, hát minden ide belépő nem különleges?
 
Ó, nem! A sínek maradnak, holmi jövendő látogatóknak, akik
nem tudják, belépődíjat kell fizetni, mint a világ bármely
Múzeumába. Szűk a tudás ajtaja és az igazság vágánya.
 
Fordította: Fehér Illés