Obren Ristić Јутро – Reggel

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Јутро   Јутро. И сунце се распростире лагано на Нежне таласе морске, кости изморене своје Предајем том тренутку у ували из праисторије Развлаче ме по шипражју камењу и шпиљама   Које су некад овде домиле марљиве војаке А сад само око разроко у кршу и жбуњу прену Се иако уснуло давно је. У овом трену То кости ове растурене не осећају, већ знаке   Историје која се на њих  наталожила Спис по спис зрно на зрно прах У камен, стих и књига о времену Дах   Је и крвоток живота - водена сила Све што руком  хтедох, умаче и оку И само је ехо минулог у будућем току.

Reggel   Reggel. A nap is elterül lassan A tenger hullámain, csontjaimat a fárdtakat Az öbölben átadom e történelemelőtti pillanatnak Széthúz a cserjésben a sziklákon a barlangokban   Melyek otthont egykor szorgos katonáknak adtak Most csak a tágra nyílt szem riad a bozótban a karszton pedig minden nyugszik. E pillanatban E széthúzott csontok ezt nem érzik, csak azt   Ami rájuk rakodott, ami történelmi jel Az iratokat a sziklába rakodott szemcséket Port, az időről szóló vers és könyv az élet   Lehelete és vérköre – vízerő minden Amit karommal tettem, elillan És lesz a jövőben a múltról szóló visszhang.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.