Keresés ebben a blogban

A következő címkéjű bejegyzések mutatása: Nikolić Živko. Összes bejegyzés megjelenítése
A következő címkéjű bejegyzések mutatása: Nikolić Živko. Összes bejegyzés megjelenítése

2024. november 24., vasárnap

Živko Nikolić Коментар уз песму Варка – Fondorlat - Utóirat

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Коментар уз песму Варка
 
у тој тамној шуми
надомак које је све почело
тополе миришу опојно
и киша пада тихо прекорно
на трен сам једном у њој застао
једном а није престало
траје обнавља се кружи
трептај твоји усана
као прстен око мене се обвија
и заувек ме оставља
под окриљем големих стабала
 
6. 18. 9. 1999. Београд
 

Fondorlat – utóirat
 
abban a sötét erdőben
amelyben minden kezdődött
a nyárfák bódító illatot árasztanak
az eső meg csendesen feddésként esik
egy pillanatra megálltam
egyszer de ott maradtam
tart újul kereng
ajkad rezdülése
gyűrűként vesz körül
és mindörökre
a hatalmas fák árnyékában tart
 
1999. 9. 6. – 18. Belgrád
 
 Fondorlat, Fondorlat – utóirat: A két vers egységet képez és emléket állít az 1999. 5. 2.-án bombázások áldozatául esett hitvesének. (A ford. megjegyzése)
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor:autor

2024. november 8., péntek

Živko Nikolić Утеха – Vigasz

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Утеха
 
Гледам како доносе сено,
навиљак сламе, раж и грање спарушено,
гледам како то помно слажу око мојих глежњева,
а видим и оне што балване ваљају,
и оне што смолом натапају лучеве.
Не видим само ко приноси вечни пламен,
али нека, не треба мени његов лик,
јер за који трен пламен и ја ћемо да будемо једно.
Заједно ивице и рубове да освајамо,
заједно да продиремо у поре најсистније,
у зрнца ту случајно приспела.
Над понором нагнути,
ми ћемо васељену да обасјамо,
пламен и ја, и тај који је пламен принео.
А после ћу фијук ветра да будем,
после ћу с речним таласима да жуборим.
Ја се стално из једног у други облик
пресељавам,
али ме сада, баш овог трена,
радује чудесна топлина која ми се приближава.
Она је моја највећа утеха.
 
18.9.2012-8.2.2014. Београд
 
Izvor: Живко Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно друштво, Београд, 2014. стр. 54.
 
 
Vigasz
 
Nézem, hogyan hordják a szénát,
a szalma, a rozs és a száraz ág kötegeket,
nézem, mindezt gondosan hogyan rakják bokám köré,
de látom a farönk-görgetőket is,
meg azokat is, akik a kanócot gyantában áztatják.
Csak azt nem látom, az örökös fényt ki hozza,
nem fontos, alakja nekem nem kell,
hisz pár pillanata múlva a láng és én egyek leszünk.
Hogy széleket és párkányokat együtt hódítsunk,
hogy a legkisebb pórusokba és a véletlenül
utunkba került magokba együtt hatoljunk.
A szakadék fölé hajolva
a világegyetemet fénybe együtt borítjuk,
a láng és én és az, aki a lángot hozta.
Utána szélsüvöltés leszek,
utána majd a folyóhullámokkal együtt hánykolódok.
Állandóan egyik alakból a másikba változok,
de most, jelen pillanatban
a közeledő csodálatos melegnek örvendek.
Legnagyobb vigaszom.
 
2012. 9. 18. – 2014. 2. 8. Belgrád


2024. október 2., szerda

Živko Nikolić Поглед је додир – A tekintet-érintés

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Поглед је додир
 
поглед је додир чудесна незнанко
ма колико разиграно безубо је моје око
хтео сам боју осмеха да ти упамтим
зашто се тако нарогушена окрећеш
када се у истом смеру
различитим странама приближавамо
 
20. 10. 2001. – 29. 10. 2004. Београд/Копривница
 

A tekintet-érintés
 
te csodálatos ismeretlen a tekintet érintés
szemem akármennyire is játékosan foghíjas
szemed színét meg akarja jegyezni
miért fordulsz el ily dühösen
hisz ugyanabba az irányba
különböző irányokból közeledünk
 
2001. 10. 20. – 2004. 10. 29. Belgrád/Koprivnica
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Певање, прах и нада/ Le chant, la poussiere et lʼespoir, Књижевно друштво Свети Сава, Српски песници париског круга/ Poètes serbes du cercle parisien Београд/Paris, 2014. стр. 48.

2024. július 17., szerda

Živko Nikolić Прилажење – Közelítés

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Прилажење
 
да ли ми одиста прилазиш
или те то моје око приближава
 
око које би данима
с твојим да се стапа
 
или то можда ниси ти
не она коју сам знао
 
него она коју си у себе
од себе саме сакрила
 
која твоју косу чешља
која твоје рукавице губи
 
да ли ми одиста прилазиш
или се то зраци мојим оком поигравају
 
7. 2. – 3. 5. 1997. Београд
 

Közelítés
 
tényleg felém jössz
vagy csak szemem közelít
 
a napok óta
tekinteteddel összefonódó tekintet
 
vagy az nem is te vagy
nem az akit ismerek
 
hanem az akit magad elől
magadba rejtettél
 
aki hajadat fésüli
aki kesztyűidet veszíti
 
tényleg felém jössz
vagy csak szememmel a fény játszik
 
1997. 2. 7. – 3. 5. Belgrád
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Kažiprst putuje, Balkanski književni glasnik, Београд, 2018. стр. 40.

2024. június 26., szerda

Živko Nikolić Сунцокрет – Napraforgó

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Сунцокрет
 
                 за Владимира Пиштала
 
Опет си глават као сунцокрет!
довикује ми из далека све ближи Владимир.
Ни за живу главу не дај да Те ошишају,
још мање да Те насапуњају и обрију,
у коси и бради је Твоја моћ.
И блаженом осмеху.
Када се тако румен
и препун сломљених зуба осмехнеш
сви се радују Твојој близини.
Зато се усправи и престани да тражиш
по том штуром камењу
оно што ниси изгубио,
сви ће похрлити за твојом искривљеном
сенком,
хвалећи све Твоје,
што си имао,
и што ћеш имати,
њима је и Твоје пуко обећање
налик моћној мелодији.
Стоноге и мрави, врапци распричани,
жабе преплашене и поносне гуске,
Твоја ће свита да буду.
Да Ти уз дубок наклон љубе надланицу
и да Ти у предвечерје оде певају.
 
14. 5. 2013. – 25. 9. 2014. Београд
 
 

Napraforgó
 
                 Vladimir Pištaloért1
 
Nagyfejű vagy megint, mint a napraforgó!
kiált nekem messziről az egyre közeledő Vladimir.   
Életed árán se engedd, hogy levágják a hajad,
még kevésbé, hogy szappanozzanak és borotváljanak,
hatalmad hajadban és szakálladban van. 
És önfeledt mosolyodban.
Amikor kipirultan,
törött fogakkal tele mosolyogsz,
közellétednek mindenki örül.
Ezért állj fel és azokon a durva köveken
ne keresd tovább
azt, amit nem veszítettél el,
majd mindenki görnyedt árnyékod után
nyomul,
mindent, ami a Tiéd volt
és ami még a Tiéd lesz
dícsér,
nekik egyszerű ígéreted is
elemi erejű dallamra hasonlít.
A százlábúak és a hangyák, a csiripelő verebek,
a rettegő békák és a büszke libák,
a Te csodálóid.
Mélyen meghajolva a Te kezedet csókolják
és alkonyatkor ódákat Neked énekelnek.
 
2013. 5. 14. – 2014. 9. 25. Belgrád
 
1Vladimir Pištalo (1960. – ) szerb irodalmár, egyetemi tanár az Egyesült Államokban
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно друштво, Београд, 2014. стр. 39.

2024. június 4., kedd

Živko Nikolić Ко зна кад и где – Ki tudja mikor és hol

 

  Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Ко зна кад и где
 
Не памтим, јуче је то можда било,
а јуче се, ко зна како, и кад,
у навиљку сена затурило.
Не памтим, али јуче је било
у лету птице преплашене,
у блату, на стази погрбљеној.
 
То, када сам у води свој лик назрео,
то, када сам у себи демона препознао,
тада сам спознао да је демон
Твоје обличје, моја љубљена, узео,
да си део мене, а ја да сам прамен.
 
Не памтим када, али осећам
да сам високо полетео, и треперим.
Ко зна кад, и ко зна како је тај лет
                                                   отпочео.                                                         
Ситна је роса све прекрила,
ако уопште росе има у тим пустим
                                             пределима.                                                                   
 
31. 3. 2016, – 16. 12. 2017. Београд  
 

Ki tudja mikor és hol
 
Nem emlékszem, talán tegnap történt,
a tegnap meg, az árnyak világába,
ki tudja hogyan és mikor veszett.
Nem emlékszem, de tegnap történt,
a riadt madár röptében,
a sárban, a meggörnyedt úton. 
 
Amikor a vízben alakomat megsejtettem,
amikor önmagamban a démont felismertem,
akkor értettem meg,
hasonlóak vagyunk, szerelmem,
részem vagy, én meg tincs vagyok.
 
Nem emlékszem mikor, de érzem
a magasba szálltam és vibrálok.
Az a röpte, ki tudja mikor, ki tudja hogyan
                                                             kezdődött.

Finom harmat takart be mindent,
ha ezen a puszta vidéken harmat egyáltalán          
                                                                 van.
 
2016. 3. 31. – 2017. 12. 16. Belgrád

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 8.

2024. január 31., szerda

Živko Nikolić Млад – Fiatal voltam

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Млад
 
јутрос сам се пробудио млад
спреман ка сунцу да полетим
али је сунце ка твом наручју измицало
у зрак се изливало у траву плаветну
плаве звезде широко расклапало
једно је зрно на мој длан пало
длан се ширио а ја сам био млад
и плаво је било тамо где сам стао
јер је плаво од тебе дотицало
та нит на мом длану то зрно
тек сам се пробудио а већ си ми
и осмех и чело у плаво обојила
био сам бескрајно плав
плав до само теби знаног облика
 
25. 8. – 16. 12. 2001. Београд
 
 

Fiatal voltam
 
ma reggel fiatalon ébredtem
a nap felé akartam röppenni
de a nap öled felé mozdult
szétterült a levegőben a kék fűben
szétszórta a kék csillagokat
egy szemcse tenyeremre esett
a tenyér terjedt én meg fiatal voltam
és kékségben álltam
mert tenyeremen az a szál
az a szemcse a kék tőled eredt
éppen csak felébredtem de mosolyomat
és homlokomat kékre festetted
végtelen kék voltam
kék a csak számodra ismert alakban
 
2001. 8. 25. – 12. 16. Belgrád
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

2024. január 17., szerda

Živko Nikolić Тиха одаја – Csendes háló

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Тиха одаја
 
У трави, од храста ни трага,
још мање у мом сећању.
Ипак, нађе се по неки жир
који се у кутак сакрио,
мисао која ровари:
давно сам рекао
да нећу да заборавим,
све оне вечери у којима смо
под храстом ћутке седели
и тек дамарима осећали
да постоји нешто изван нас,
мимо нас.
Мимо свих.
Пулсира и измиче.
Опиљак само је мајушни траг,
речено је давно у понор потонуло.
Моја се кожа најежила:
опет је негде нешто почело
да пробија опну, да се обрушава.
Али, какав је то само био храст
од кога ни траг није остао
а нама се и сада чини
да је његова крошња наша
тиха, недокучива одаја.
 
27. 12. 2013–29. 7. 2020.
Београд/Копривница/Београд

Csendes háló
 
A fűben nyoma sincs a tölgynek,
még kevésbé az emlékezetben.
Mégis, előbukkan egy-egy sarokba
rejtőzött makk,
gyötrő gondolat:
régen megfogadtam,
nem fogom feledni
azokat a tölgy alatt
csendben együtt töltött estéket,
melyekben csak ütőerünkkel éreztük,
valami rajtunk kívül is
létezik.
Mindenen túl.
Lüktet és illan.
A fűrészpor csak apró nyom,
a kimondott szó szakadékba veszett.
Libabőrös lettem:
valami, valahol ismét elkezdődött,
membránt szakít, zuhan.
De, milyen volt az a tölgy,
melyből semmi sem maradt,
bennünk meg, most is úgy tűnik,
koronája a mi
csendes, megfejthetetlen hálónk.
 
2013. 12. 27. – 2020. 7. 29.
Belgrád/Koprivnica/Belgrád
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 82-83.

2024. január 8., hétfő

Živko Nikolić Највећа радост – A legnagyobb öröm

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Највећа радост
 
1.
на орману одбачене књиге спавају спавају
и вазе и саксије
и оловке
будна је једино јабука
првим зраком сунца окупана
 
2.
на погачи јабука
и коцка шећера
и запретана тајна
како се из пепела
рађа лепота
 
3.
када се пробудим
најпре на јабуку помислим
 
на ону коју си ти
на мој прозор ставила
на радосни осмех и слутњу
да је она ново сунце зачела
 
4.
тој сам јабуци појео петељку
и сва зрна и љуспице
а нисам докучио суштину раздора
зашто се јабука између нас испречила
то како си је осмехнута
на мој длан ставила памтићу заувек
све је неизговорена реч зачела
 
5.
испод крошње у цвату
моја је драга заспала
на њено се стабло ослонила
на њене гране руке опружила
и сама је цвет била
и сама сена ветру њихала
и сама је бескрај дозивала
 
6.
најдража је јабука
у једно топло предвечерје
под сенком багрема
од моје драге добијена
 
7.
када је видела
да јој све ближи бивам
из руку јој је испала јабука
тај одсјај и сада видим
тај звук и сада чујем
вечно се нешто у мени
одваја и спаја
и продужава
 
8.
а дете кад бејах
једна ми је бака непрестано
на дар велику јабуку доносила
сад сећање бледи и плине
али блиста и нараста јабука
она је све зидове и све засторе пробила
она је моја вечна амајлија
 
9.
када видиш да се пред тобом
бескрајно поље пружа
када те опече сунце
када наслутиш
да се олуја приближава
под крошњу јабуке бежи
од свега ће јабука да те сачува
 
10.
о свему ми говори лажи
само немој о јабуци
чија ме грана будила
када је ношена ветром
о моја окна ударала
ја знам њене ритмове
и мирис њен у себи носим
мене је у висину хитнула
 
11.
дуж целог пута
који је ка небу водио
и са једне и са друге стране
бејаше дрворед јабука
и по који орах залутали
да намерник застане
да све у себи одвага
невољу да заборави
себе да пронађе
 
12.
сликао сам једном
великог песника
са јабуком у руци
и сад ми у мислима трепери
како је у његовим прстима
јабука блистала
рекох му на длан да је стави
као да је кап светворне воде
а када после много година
ту слику изнова гледам
мени се чини да је јабука
из тог длана никла
 
13.
ми смо се након свега вина докопали
ништа нам није било а нисмо данима
застали
али о јабуци и сада певамо
о пољупцима под њеним гранама
о сновима које нисмо дочекали
 
14.
руке које су јабуку брале
руке су које су нове просторе
нове одаје отварале
 
15.
од свега нас је јабука сачувала
од мрава од осица од несанице
увек је складно приањала
увек у џепу у торби у бисaгама
увек присутна
а мирна ћутљива
сама а никад усамљена
 
16.
надај се и веруј
да су звезде јабуке
и када неке промину
и у амбис падну
сети се да је то
анђео на путовање
јабуку одасла
 
17.
највећа радост
портрет са руменом јабуком
 
18. 3. – 24. 6. 2016.
Београд
 

A legnagyobb öröm
 
1.
szétszórt könyvek szunnyadnak a szekrényen
meg vázák virágcserepek
ceruzák
egyedül az első reggeli napsugárban fürdetett
alma éber
 
2.
a pogácsán alma
meg egy kockacukor
meg a ráncba szedett titok
hamuból hogyan születik
szépség
 
3.
ébredéskor
először az almára gondolok
 
arra amelyet ablakomra
te tettél
mosolyt fakaszt és sejteti
új nap fogant
 
4.
megettem a kapott alma kocsányát
a magokat a magházat
de nem fejtettem meg a viszály érdemi részét
kettőnk között az alma miért vált akadállyá
azt ahogyan mosolyogva
tenyerembe tetted örökre megjegyeztem
minden ki nem mondott szó forrása
 
5.
virágba borult fa alatt
aludt el kedvesem
a fa törzsére dőlt
kezét az ágakra tette
ő maga is virág volt
árnyékát szél lengette
a végtelent becézte
 
6.
egy meleg estén
az akác árnyékában
legkedvesebb
a kedvesemtől kapott alma
 
7.
amikor látta
hogy hozzá egyre közeledek
kiesett kezéből az alma
azt a villanást most is látom
azt a hangot most is hallom
bennem valami örökre
elvált egyesült
és tovább él
 
8.
még gyerekkoromban
egy anyóka ajándékba
állandóan nagy almát hozott
fakul és halványodik az emlék
nem tündököl és megnő
áttöri a falakat és a függönyöket
örökös talizmánom
 
9.
amikor előtted
a végtelen mező kitárul
amikor perzsel a nap
amikor érzed
vihar közeledik
az almafa alá menekülj
az alma mindentől megvéd
 
10.
hazudj mindenről
csak az almáról ne
szél-vitte ága
ébresztett
ablakomat ütötte
ismerem ritmusát
magamban hordom illatát
a magasba röpített
 
11.
az égbe vezető út
teljes hosszában
mindkét oldalán
almasor
és néhány eltévedt diófa
hogy az arra-tévedt megálljon
magába szálljon
bánatát feledje
önmagát meglelje
 
12.
egyszer egy
híres festőt festettem
kezében almával
az ahogy kezében
az alma csillogott
most is gondolataimban vibrál
mondtam neki a tenyerére tegye
mintha mindenható vízcsepp lenne
mikor évek múltán
azt a képet újra nézem
úgy tűnik az alma
abból a tenyérből nőtt
 
13.
mi mindenek után borhoz jutottunk
semmi sem zavart bennünket napokig
nem álltunk meg
de az almáról most is énekelünk
az ágak alatti csókokról
a be nem érett álmokról
 
14.
az almát szedő karok
az új tereket
új termeket nyitó karok
 
15.
bennünket mindentől az alma védett meg
a hangyától a darázstól az alvászavartól
mindig meghitten illeszkedett
mindig a zsebben a táskában a tarisznyában
mindig jelen van
nyugodt csendes
magában de sosem magányosan
 
16.
reméld és hidd
almák a csillagok
és ha egy-egy eltűnik
a mélybe zuhan
jusson eszedbe az
egy angyal által
utazásra küldött alma
 
17.
a legnagyobb öröm
portré pirospozsgás almával
 
2016. 3. 18. – 6. 24.
Belgrád
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 41-46.

2023. december 24., vasárnap

Živko Nikolić Ослушкивање боја – Színeket fülelve

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Ослушкивање боја
 
од свих боја црној се највише радујем
због њених несташних трепавица
због увојака препуштених ветру
и због непрозирних вечери у којима
орахове гране буде моје уснуле прозоре
због корака који у тами одзвањају
 
6. 9. 1996 - 10. 4. 2001. Београд
 

Színeket fülelve
 
a színek közül legjobban a feketének örülök
csintalan szempillái miatt
a szélnek átengedett hajtincsek miatt
és a sötétbe borult esték miatt melyekben
elszunnyadt ablakaimat a diófa ágai ébresztik
a sötétségben visszhangzó léptek miatt.
 
1996. 9. 6. – 2001. 4. 10. Belgrád
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Кажипрст путује, Балкански књижевни гласник, Београд, 2018. стр. 15.

2023. december 13., szerda

Živko Nikolić Долином зидова – A falak völgyében

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Долином зидовa
 
1.
више волим бујицу слика
и одсјаја
зато у ово тихо предвечерје
ослушкујем како ми мисли
високо узлећу
и не хају за зидове
 
2.
испрва та сура линија
није ни до колена допирала
али је упорно вијугала
у инат трави и праху
у инат небесим
и расла је раздрагано
толико високо да се од ње
ни зањихани чуперак не види
 
3.
уз зид стадох
у сенку
 
тек сам ту
себе самог нашао
 
своје равнице
своје брегове
 
4.
неко је у меку бетонску масу
утиснуо дланове
и они су заувек ту остали
да повезују камен и воду
мисао и убрзано дисање
 
5.
на зид се попела
раширила руке
и певала белим
белим облацима
 
6.
кад зид сенку баци
облак је наткрили
и све нагло утихне
да и врапци слећу
и одлећу нечујно
 
7.
да ли се разликују зидови
које су други наметнули
од оних које смо у себе уткали
 
8.
докле допире ум
пред тим урвинама
где застаје када се
са земљом стапа
 
или је то линија
која крај не познaје
 
6. 8. 2015–30. 6. 2019. Београд

A falak völgyében
 
1.
a képek és a visszaverődés áradatát
szeretem
ezért ebben a csendes alkonyatban
gondolataimat figyelem
ahogyan a falakkal nem törődve
a magasba szállnak
 
2.
először az a vonal-szúra
térdig sem ért
de dacolva fűvel és porral
dacolva a mennyek országával
fáradhatatlanul tekergett
és repesve nőtt
oly magasra hogy
lebegő hajtincse sem látszott
 
3.
a fal mellé álltam
az árnyékba
 
síkságomat
hegyvidékemet
 
önmagamat csak itt
találtam meg
 
4.
valaki tenyerét a lágy betonmasszába
mártotta
örökre ott maradt
hogy összefűzze a vizet a kővel
a gondolatot a gyors légzéssel
 
5.
a falra mászott
karjait széttárta
és a fehérrel
a fehér felhőknek énekelt
 
6.
mikor a fal árnyékot vet
a felhő betakarja
és egyszerre minden elhallgat
a verebek is nesztelenül
szállnak le és szállnak fel
 
7,
különböznek-e a mások
által emelt falak azoktól
amelyeket önmagunkba mi építünk
 
8.
ezen romok előtt
meddig ér az elme
hol áll meg mikor
a földdel egyesül
 
vagy ez az a vonal
amelyik véget nem ismer
 
2015. 8. 6. – 2019. 6. 30. Belgrád
Prevod: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020.