Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –
Ливадица после првог маја
Минуо сам крај
дрвене црквице,
па прашним путем
крај шумаровог имања,
корачајући са напором
дуж фудбалског игралишта.
Мангупи су поломили
дрвене гимнастичке справе
и откинули оба
коша, а терен је пун
срче безбројних
пивских флаша!
Тај револт се опет
појави,
искрсне у срцу
као варница
из догорелог пања...
А кад мине, остављајући
горчину
у грлу, настављам
лаганим кораком,
кривудавом прашном
стазом
ка ливадици – како је зовем
где у ово доба
године
почињу да лете
различити плавци.
Како сад разумети
порив незнаног човека
да читаву површ
ливадице
прегази аутомобилом
уздуж и попреко,
ужасно се труцкајући по плитким уздужним јаругама.
Како разумети порив
да вози укруг,
ломећи младу мајску
траву и живи свет на њој?
Добро – трава ће
се подићи за десет-петнаест дана,
али то не објађњава
страст гажења, уништавања
задовољен без оклевања,
порив очито неумољив...
Не знам – но мислим:
тај би у случају новог рата
заклао странца,
али и сународника – рецимо
мене,
само да сазна за
моју недоумицу у овом случају.
Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван
Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 33-34.
Május elseje után a mező
Elmenetem
a fatemplom,
majd a
poros úton az erdőőr birtoka mellett,
a
focipályán keresztül már erőltetve gyalogoltam.
A
vandálok a fából készült tornaszereket eltörték,
mindkét
palánkot leszakították, a pálya
sörösüvegekkel
volt tele!
Ismét
jelentkezett a lázadás,
akár a
leégett tuskóból a szikra
pattant a
szívben…
És ahogy
a torokban keserű szájízt
hagyva elmúlt,
a poros úton
könnyed
léptekkel mentem
a mező felé – ahogy én hívon
azt a helyet,
ahol ebben az évszakban
a
boglárkaféle-lepkék röpködnek.
Hogyan
lehet megérteni az ismeretlen ösztönét,
aki autójával
az egész mezőt,
keresztben,
hosszában letiporta,
még úgy
is, hogy kátyúkkal tele.
Hogyan
érthető az az ösztön, mely körös-körbe vezetve
a májusi
fűvel együtt a benne élő világot gázolja?
Jó – a fű
tíz-tizenöt nap múlva újra nő,
de nem
magyarázza meg a szenvedélyes rombolást,
a habozás
nélküli megsemmisítést, a konok ösztön…
Nem
tudom – de sejtem: az ilyen, ha a háború újra kitörne,
megölné
az idegent, de nemzettársát is – mondjuk engem,
ha
megtudná, kételkedésemet, ebben az esetben.
Fordította:
Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése