V. P. Ливадица после првог маја – Május elseje után a mező

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Ливадица после првог маја
 
Минуо сам крај дрвене црквице,
па прашним путем крај шумаровог имања,
корачајући са напором дуж фудбалског игралишта.
 
Мангупи су поломили дрвене гимнастичке справе
и откинули оба коша, а терен је пун
срче безбројних пивских флаша!
 
Тај револт се опет појави,
искрсне у срцу као варница
из догорелог пања...
 
А кад мине, остављајући горчину
у грлу, настављам лаганим кораком,
кривудавом прашном стазом
 
ка ливадици – како је зовем
где у ово доба године
почињу да лете различити плавци.
 
Како сад разумети порив незнаног човека
да читаву површ ливадице
прегази аутомобилом уздуж и попреко,
 
ужасно се труцкајући по плитким уздужним јаругама.
Како разумети порив да вози укруг,
ломећи младу мајску траву и живи свет на њој?
 
Добро – трава ће се подићи за десет-петнаест дана,
али то не објађњава страст гажења, уништавања
задовољен без оклевања, порив очито неумољив...
 
Не знам – но мислим: тај би у случају новог рата
заклао странца, али и сународника – рецимо мене,
само да сазна за моју недоумицу у овом случају.
 
Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 33-34.
 
 
Május elseje után a mező
 
Elmenetem a fatemplom,
majd a poros úton az erdőőr birtoka mellett,
a focipályán keresztül már erőltetve gyalogoltam.
 
A vandálok a fából készült tornaszereket eltörték,
mindkét palánkot leszakították, a pálya
sörösüvegekkel volt tele!
 
Ismét jelentkezett a lázadás,
akár a leégett tuskóból a szikra
pattant a szívben…
 
És ahogy a torokban keserű szájízt
hagyva elmúlt, a poros úton
könnyed léptekkel mentem
 
a mező felé – ahogy én hívon
azt a helyet, ahol ebben az évszakban
a boglárkaféle-lepkék röpködnek.
 
Hogyan lehet megérteni az ismeretlen ösztönét,
aki autójával az egész mezőt,
keresztben, hosszában letiporta,
 
még úgy is, hogy kátyúkkal tele.
Hogyan érthető az az ösztön, mely körös-körbe vezetve
a májusi fűvel együtt a benne élő világot gázolja?
 
Jó – a fű tíz-tizenöt nap múlva újra nő,
de nem magyarázza meg a szenvedélyes rombolást,
a habozás nélküli megsemmisítést, a konok ösztön…
 
Nem tudom – de sejtem: az ilyen, ha a háború újra kitörne,
megölné az idegent, de nemzettársát is – mondjuk engem,
ha megtudná, kételkedésemet, ebben az esetben.
 
Fordította: Fehér Illés