Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –
Септембарска лоза
1
Ма
колико то било невероватно,
стајао
сам крајем септембра
крај
високог зида и додиривао листове бршљана.
Изгледало
је да ће почети киша,
нисам
се обазирао на сигнал с мобилног,
некога-ко-је-звао-ко-зна-од-где.
Прешао
сам прстима неколико пута по лози
бршљана
на којој се вертикално низало лишће,
и
свестан патетичности поступка,
издахнуо
бих и удахнуо,
за
чудо.
Шта
је стотину година?
Ништа.
Али
за стотину година
овај
мутави, лепи бршљан живеће,
у
ко зна којој инкарнацији,
а
од мене неће бити ни прашне мрвице.
2
И
тако дође тренутак кад ти се смрт
чини
врло блиском,
блиском
колико и све погрешне одлуке
које
си доносио у животу.
Неутешно
је једина реч
која
ме на тренутак утеши, па и она утрне,
да
већи буде јад.
Требало
би седети сатима и пиљити у зид
обрастао
бршљеном,
мислећи
како си угасио једну
породичну
лозу, из чисте глупости
и
конформизма.
Или
отићи до неке мирне воде,
и
поново ћутати све док те ћутање
не
заболи.
3
Почетак
јесени и доба киша
добра
је прилика да се мисли о
пролазности.
Замишљајући
мајушну црну кућу
и
у њој једно једино зрнце мака
на
поду, могу да осетим сувишност
властитог
живота. То зрнце...
Све
то страћено време, у туђе судбине,
и
уређене фрагменте голог језика.
А
када бих опет могао да ћутим од почетка,
вероватно
бих заборавио све ово искуство
и
поново говорио, писао, говорио, писао,
док
ме мозак не заболи.
4
Запањујуће
је да постоји шума, стара шума
јасенова,
врба и брестова, са лозјем павити,
ту
и тамо, дуж стабаоних вертикала.
И
суве семенке, што шуште бесмислено,
на
неуком дивљем ветру.
И
ту у шуми, чудо малог живог језера...
Па
онда, у њему рибе и мрмољци, и жабе и змије,
завучене
у муљ приобаља.
Запањујућа
је плаветна варница водомара,
који
цвркне ниско над водом,
и
чудесна је, не мање,
сува
лагуна у којој светлуцају
мртве
шкољке и пужеви.
Црне,
влажне гране,
грак
вране, свели коров, у прикрајку погледа.
Нека
врста лудила, дигне ме и баци
под
облачни свод, и онда се сурвам ту доле, на обалу,
неспособан
да кажем ишта о тромом животу,
који
влада простором, не мање моћан од саме смрти.
Izvor:
Szeptemberi hajtások
1
Bármily hihetetlen
is,
szeptember
végén egy magas fal mellett
álltam
és a borostyán leveleit simogattam.
Úgy
tűnt, elered az eső,
a mobiltelefon jelzését nem vettem figyelembe,
valakit-aki-hívott-ki-tudja-honnan.
Ujjaimmal
néhányszor megérintettem a borostyán
hajtásán
merőlegesen sorakozó leveleket,
és a tett
fellengzősségének tudatában
mélyen
lélegeztem,
csodák
csodájára.
Mi is a
száz év?
Semmi.
De száz
év múlva
ez a szép,
néma borostyán,
ki tudja
milyen formában még él,
belőlem
viszont porszemek se maradnak.
2
És így eljön
az a pillanat, amikor úgy tűnik,
a halál közel
áll hozzád,
annyira közel, mint az életedben hozott
téves
döntések.
A
vigasztalan az egyetlen szó
amely
egy pillanatra megvigasztal, majd az is elhal,
hogy a bánatot tetőzze.
Órákon
keresztül kellene a borostyánnal benőtt
fal
előtt ülni és bámulni,
arra
gondolva, egyszerű nemtörődömségből,
megalkuvásból
egy ágat
a családfából hogyan semmisítettünk meg.
Vagy a
csendes vízhez menni
és ismét
addig hallgatni, míg a hallgatás
el nem
kezd hasogatni.
3
Az ősz
kezdete, az esős időszak
jó
alkalom arra, hogy a mulandóságra
gondoljunk.
Kicsiny
fekete ház padlóján
egyetlen
mákszemet elképzelve,
képes
vagyok érzékelni, életem mennyire
céltalan.
Az az egy szem…
Idegen
sorsokba, a nyelv rendszerezett
részleteibe
fektetett elherdált idő.
De ha kezdettől
fogva ismét hallgatnák,
valószínű
minden eddigi tapasztalatot feledve
megint csak beszélnék, írnák, beszélnék, írnák,
míg bele nem szédülnék.
4
Megdöbbentő, hogy az erdőkben, az öreg
kőris, fűz és szil erdőkben vannak itt-ott
iszalaggal merőlegesen benőtt fatörzsek.
És a goromba vad szélben
értelmetlenül susogó száraz magok.
És az erőben még itt az élő tó csodája…
Benne
halak és gőték, a partszéli iszapba
húzódott
békák és kígyók.
Megdöbbentő
a víz felett magasan csivitelő
jégmadár
kékes szikrája,
nem kevésbé
csodálatos
a száraz
lagúna is, melyben
élettelen
kagylók és csigák csillognak.
Félreeső
helyen
fekete,
nyirkos ágak, varjúkárogás, aszott kóró.
Önkívület
ez, felemel, a felhőtakaró alá dob,
majd ide
le, a partra zuhanok és a térben uralkodó
lomha életről,
a halálnál sem kisebb hatalomról,
képtelen
vagyok bármit is mondani.
Fordította:
Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése