Vasa Pavković Силвијина сврака – Szilvia szarkája

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Силвијина сврака   за С. П.   Пријатељ који је скупљао фотографије страшила похвали минијатуру о свраки и њеној смрти, коју написах неке зиме, пре десет или сто година, (свеједно). И мислећи на грло те свраке, на одсјај перја, помислих на Силвију Плат.   У Антологији америчке поезије песника Србе Митровића, од стотине и стотине песама, где многе оцених осмицом и деветком, само је једна једина – њена – добила десетку, оставив ме без даха,  у некој врсти опаког лирског нокдауна.   Узимао сам у обзир њен живот, читав тај глобални неспоразум са светом, хистерично (матерично) крештање из инстинкта (жене, девице, бића, девојчице), тај гас и сапун, жилете и ватицу, ватрицу и ведрицу црно-белог перја сврачице, домаћице, љубавнице, мајчице у истој.   Сврако, говорио сам себи у браду, одиста сам те жалио, кад бупну рањена, па одмах мртва о ораницу; кад склопи очи, као у оргазму, док сам се у мушкој (убилачкој) концентрацији надносио над тобом, крећући се кроз твоје уживање и несвестицу, стрмим замасима кичме.   Сврако, ништа ти нисам дао, ништа ми ниси дала, тек што сам низао твој стрми лет кроз ветар, пуцањ и пад, у ритмичке редове, мислећи да ћу и сам тако пасти, као Силвија или као ја, Васа, на земљу, на патос, по утрини, на чаршав, уловљен у преступу ил гесту очаја (свеједно).

Szilvia szarkája   S. P.-nek   A madárijesztő fényképeket gyűjtő barátom megdicsérte az egy télen, tíz vagy száz évvel ezelőtt (mindegy) írt szarkáról és haláláról szóló miniatúrámat. És a szarka torkáról, vagy tollazata csillogásáról Silvia Plath jutott eszembe.   A Srba Mitrović1 költő által összeállított Amerikai költők antológia több száz nyolcassal vagy kilencessel osztályozott verse mellett csak egyetlen egy – az övé – kapott színtiszta tízest, levegő nélkül hagyott, valamiféle gonosz költészeti kiütésben.   Figyelembe vettem életét, a világgal való általános félreértését, a hisztérikus (anyai) ösztönös (nő, szűz, lény, kislány) rikácsolását, azt a gázt és a szappant, a zsilettet és a vattát, egyben a fekete-fehér tollazatú szarka, gazdasszony, szerető, anya hevességét és vidámságát.   Szarka, mondtam saját magamnak, tényleg sajnáltalak, ahogy sebzetten buktál és a mezőre holtan érkeztél; mikor, mint az orgazmusban, szemed lehunytad, én meg férfias (gyilkos) elmélyedéssel föléd hajolva élvezeteden, aléltságodon át, meredek gerinc-mozdulatokkal mozogtam.   Szarka, neked semmit sem adtam, nekem semmit sem adtál, meredek röptédet a szélben éppen csak rendeztem, lövés és zuhanás, a   ritmikus sorokba, azt hittem én is így, mint Szilvia vagy én, mint Vasa fogok a földre, a padlóra, a parlagra, a lepedőre esni, vétségben vagy kétségbeesésben (mindegy) kézre kerítve.   1 Srba Mitrović (1937 – 2007, ejtsd: Szrba Mitrovity) szerb költő   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf