Vasa Pavković Крадом, испод ока – Suttyomban

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Крадом, испод ока   1. Сећам се како смо се смејали изнад чашица шљивовице.   Сећам се како нас је твој муж крадом погледавао испод ока.   Примећивала си то колико и ја, али ничим ниси показивала.   Осим тим смехом, који нас је баш то више на смех подстицао.   2.  Љубав сасвим сувишна у позним годинама. Непотребна. Налик на рђаво корито напуштеног брода. Налик уопште на неко Корито цеђи. Налик на јато чађавих чавки, кажеш ми, и љубиш ми образ.   3.  Смрзнута, гола, црна врба на обали мртва је, то је наша љубав, мислим. И видим ту врбу, зимски смртолику, и залеђену црну површ прошлости.   Неки дечак се клиза по томе леду. Он са нашом тајном љубављу нема везе.   4.  Нисам те познавао, кажем. Ни ја тебе нисам познавала.   Нисам могао ни да помислим... Ни ја нисам могла да помислим...   Живот као клопка мртве шкољке... Празан оклоп корњаче, додајеш.   Страшно. Страшно изговорено са врло дугим, дугим, ветровитим ш.   5. Када се умори светло, зидови дишу, и баштице су пуне луковица голубијег зумбула.   Знам да је незамисливо да смо заклали зечића, нашег белог идола, али није то најгоре што ће нам се десити. Свака луковица те сећа на Латинску Америку, сваки голуб на Колумбију, сваки заклани зека на самоједе. Нервозна си, не волиш ме више, нервира те светло, нервирају зидови. Могла би да ми прекратиш муке када би жарко пожелела.   6. Волим те, више не могу да изговорим ту бледу секвенцу. Сећам се да сам у последњем реду биоскопа, док смо се грлили, и на каменој огради кеја над реком, успевао да тој секвенци, удахнем свој страсни жиг.   Али како би отприлике рекао класични песник: то је било у другој земљи, а и љубав је мртва.

Suttyomban   1. Emlékszem, egy pohár szilvórium mellett hogyan nevettünk.   Emlékszem, férjed suttyomban hogyan nézett bennünket.   Észrevetted, ahogy én is, de semmivel sem mutattad.   Csak azzal a mosollyal, ami még jobban a nevetésre ösztökélt.   2. Élemedett korban immár minek a szerelem. Szükségtelen. Olyan, mint az elhagyatott, korhadt hajótest. Olyan, mint a kimustrált teknő. Olyan, mint a kormos csókasereg, mondod és arcomat csókolod.   3. Agyonfagyott, meztelen, fekete, halott fűz a parton, ez a mi szerelmünk, gondolom. És látom azt a fűzt, téli, halált-hozó, és a fekete, befagyott múlt felszínét.   Azon a jégen egy gyerek korcsolyázik. Titkos szerelmünkhöz semmi köze.   4. Állítom, nem ismertelek. Én sem ismertelek, így a nő.   Eszem ágában sem volt… Én, a nő sem tudtam elképzelni…   Az élet halott kagyló-kelepce… Hozzáteszed, a teknős üres páncélzata.   Félelmetes. Félelmetes, hosszú, nagyon hosszú, széllelbélelt é-vel kimondva.   5. Mikor elfárad a fény, a falak lélegeznek, és a kertek jácint-hagymákkal vannak tele.   Tudom, elképzelhetetlen, hogy megöltük a nyulat, fehér eszményünket, de nem ez a legrosszabb, ami ránk vár. Minden virághagyma Latin-Amerikára emlékeztet, minden galamb Kolumbiára, minden megölt nyúl a szamojédre. Ideges vagy, többé nem szeretsz, idegesít a fény, idegesítenek a falak. Megkímélhetnél a gyötrődéstől, ha nagyon megkívánnál.   6. Szeretlek, ezt az egyszerű tőmondatot többé nem tudom kimondani. Emlékszem, a mozi utolsó sorában vagyok, míg a folyópart kőkerítésén öleltük egymást, sikerült erre a mondatra szenvedélyes bélyegzőmet lehelni.   De ahogy az örökbecsű költő mondaná: ez valahol, máshol volt, és a szerelem is halott.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf

Vasa Pavković Дубоко у понору (ноћи) – (Az éj) mélységes szakadékában

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Дубоко у понору (ноћи)   Дубоко у понору ноћи – Устао сам да бих, ваљда, У мраку осмотрио прошли живот.   Праг старости – не виши од Обичног прага у некој бараци – Коју сам напустио пре 35, 40, 45 година.   Не видим, не сећам се, није ми важно Шта је у тој бараци, у животу остало.   Можда ништа. Вероватно ништа. Гомила старудија: Слепа даска, прсли прегиб, Јато рђавих клинаца – Комешања – није греда!   Да не коракнеш унапред Али ни да ти уназад, С тог прага, није стало.

(Az éj) mélységes szakadékában   Az éj mélységes szakadékában – Felkeltem, talán, hogy A sötétben múlt életemet szemléljem.   Az öregség küszöbét – egy egyszerű viskó Közönséges küszöbénél nem magasabb – Melyet 35, 40, 45 éve hagytam el.   Nem látom, nem emlékszem, nem is fontos, Abban a viskóban, az életben mi maradt.   Talán semmi. Valószínű semmi. Halom haszontalanság: Ócska deszka, repedt tekervény, Rossz gyerekek serege – Nyüzsgés – nem gond!   Egy lépést se előre, De hátrafelé se, Arról a küszöbről, nem számít.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf

Vasa Pavković Силвијина сврака – Szilvia szarkája

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Силвијина сврака   за С. П.   Пријатељ који је скупљао фотографије страшила похвали минијатуру о свраки и њеној смрти, коју написах неке зиме, пре десет или сто година, (свеједно). И мислећи на грло те свраке, на одсјај перја, помислих на Силвију Плат.   У Антологији америчке поезије песника Србе Митровића, од стотине и стотине песама, где многе оцених осмицом и деветком, само је једна једина – њена – добила десетку, оставив ме без даха,  у некој врсти опаког лирског нокдауна.   Узимао сам у обзир њен живот, читав тај глобални неспоразум са светом, хистерично (матерично) крештање из инстинкта (жене, девице, бића, девојчице), тај гас и сапун, жилете и ватицу, ватрицу и ведрицу црно-белог перја сврачице, домаћице, љубавнице, мајчице у истој.   Сврако, говорио сам себи у браду, одиста сам те жалио, кад бупну рањена, па одмах мртва о ораницу; кад склопи очи, као у оргазму, док сам се у мушкој (убилачкој) концентрацији надносио над тобом, крећући се кроз твоје уживање и несвестицу, стрмим замасима кичме.   Сврако, ништа ти нисам дао, ништа ми ниси дала, тек што сам низао твој стрми лет кроз ветар, пуцањ и пад, у ритмичке редове, мислећи да ћу и сам тако пасти, као Силвија или као ја, Васа, на земљу, на патос, по утрини, на чаршав, уловљен у преступу ил гесту очаја (свеједно).

Szilvia szarkája   S. P.-nek   A madárijesztő fényképeket gyűjtő barátom megdicsérte az egy télen, tíz vagy száz évvel ezelőtt (mindegy) írt szarkáról és haláláról szóló miniatúrámat. És a szarka torkáról, vagy tollazata csillogásáról Silvia Plath jutott eszembe.   A Srba Mitrović1 költő által összeállított Amerikai költők antológia több száz nyolcassal vagy kilencessel osztályozott verse mellett csak egyetlen egy – az övé – kapott színtiszta tízest, levegő nélkül hagyott, valamiféle gonosz költészeti kiütésben.   Figyelembe vettem életét, a világgal való általános félreértését, a hisztérikus (anyai) ösztönös (nő, szűz, lény, kislány) rikácsolását, azt a gázt és a szappant, a zsilettet és a vattát, egyben a fekete-fehér tollazatú szarka, gazdasszony, szerető, anya hevességét és vidámságát.   Szarka, mondtam saját magamnak, tényleg sajnáltalak, ahogy sebzetten buktál és a mezőre holtan érkeztél; mikor, mint az orgazmusban, szemed lehunytad, én meg férfias (gyilkos) elmélyedéssel föléd hajolva élvezeteden, aléltságodon át, meredek gerinc-mozdulatokkal mozogtam.   Szarka, neked semmit sem adtam, nekem semmit sem adtál, meredek röptédet a szélben éppen csak rendeztem, lövés és zuhanás, a   ritmikus sorokba, azt hittem én is így, mint Szilvia vagy én, mint Vasa fogok a földre, a padlóra, a parlagra, a lepedőre esni, vétségben vagy kétségbeesésben (mindegy) kézre kerítve.   1 Srba Mitrović (1937 – 2007, ejtsd: Szrba Mitrovity) szerb költő   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf

Vasa Pavković У загради (ван попришта) – Zárójelben (küzdőtéren kívül)

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

У загради (ван попришта)
 
Нисам се предао јер нисам ни улазио
У ограђени простор попришта.
 
     Овај грч у углу усана није
     Осмех као ни очај.
     (Можда очај очајника у очајању,
     Одмаклом, ван разума, изгубљеног
     У непознатом правцу.)
 
     Ван заграда, на бескрајној чистини белог
     Папира – лепше је –
     При отварању, као у горском оку –
     Или оку аматерски препарираног
     Рептила (историје).
 
     Дугачког као што је дуга
     И беспредметна
     Историја болести,
     Неког ко није више међу нама
     Чак ни у успоменама.
 
Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf
 
 
Zárójelben (küzdőtéren kívül)
 
Nem adtam meg magam mert a küzdőtér
Bekerített részére be se mentem.
 
     Szájam szegletén ez a görcs nem
     Mosoly de kétségbeesés sem.
     (Talán a félrelökött, józan ésszel felfoghatatlan,
     ismeretlen irányba veszett kétségbeesett
     kétségbeesése a kétségbeesésben.)
 
     Zárójelen kívül, a végtelenül tiszta fehér
     Papíron – szebb –
     Felbontáskor, mint a hegyvidék szemében –
     Vagy a műkedvelő által kitömött
     Hüllő (történelem) szemében.
 
     Hosszú, mint amilyen hosszú
     És tárgytalan
     A közöttünk még az emlékezetben
     Sem élő
     Valaki betegség-története.
 
Fordította: Fehér Illés

Vasa Pavković Ваљало би заборавити – Jó lenne elfeledni

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Ваљало би заборавити   Ваљало би заборавити Да је ово некад био светионик На ушћу – и видети само Згњечену конзерву, кондоме, Конфете сувог корова ... у сенци Пустог торња.   Ваљало – ал зашто? Бесмислено – као сумрак утопије – Распад старих идеала је не мање бесмислен Од успона нових ...   И тако живот ће још једном бити Понављање заборављеног градива Из крви, нације, тамањења и мржње.   Нема ничег у томе – Као у напуштеном, прљавом простору торња Где помиче се једино Цвет суре паучине на разбијеном Инциденту окна.

Jó lenne elfeledni   Jó lenne elfeledni, hogy Ez egyszer a torkolatban világítótorony Volt – és a puszta torony árnyékában Csak konzerv-roncsokat, kondomokat, Száraz kórómaradványokat  Látni…   Jó lenne – de miért? Értelmetlen – mint az ábrándok alkonya – A volt eszmények enyészete legalább annyira Értelmetlen, mint az újak hódítása…   És az élet még egyszer A vérből, nemzetből, irtásból, gyűlöletből álló Elfeledett tananyag ismétlése lesz.   Itt semmi sincs – Akár a torony elhagyatott, piszkos környékén Ahol a széttört ablakon Egyedül a pókháló-virág Mozdul.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf

Vasa Pavković Међу сенкама – Árnyak között

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Међу сенкама   Шака што личи на пса... Њена сенка која личи на ноја ...   Једно у друго: као што ритуал понекад из симболичког пређе у реални облик...   Суша. Мећава. Шта још? Ритам. Тишина.   Удар таласа о бок Насуканог пловила...   Мој живот – као сенка подигнуте руке – што лаје на звезде и пусте просторе између њих.

Árnyak között   A kutyára hasonlító tenyér… A struccra hasonlító árnya…   Egyik a másikban: ahogy A szertartás néha A jelképesből Hiteles alakba vált…   Szárazság. Hófúvás. Mi még? Ritmus. Csend.   Hullámok verik A zátonyra futott úszótest oldalát…   Életem – mint A felemelt kéz árnyéka – A csillagokra És a köztük lévő puszta térségekre Ugat.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 33.

Vasa Pavković Хронопије – Krónika-fogyasztók

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Хронопије   Као да су умрли сви ти старци...   Безуби лекар и првоборац који није имао лево око...   И ватрогасац који се није одвајао од позеленеле трубе... Распоп са узнемирујућим тиком мигања...   И остали са сеоске клупе, крај куће на углу, а близу млина...   И с њима су умрла сва та наоко важна питања: да ли је старији Растко или Стефан Првовенчани и да ли је Душан Силни ослепео Стефана Дечанског (или овај њега?)...   Све то није нимало важно тамо на сеоском, жалосно запуштеном гробљу, где између гробова врлуда бели попонац…

Krónika-fogyasztók   Azok az öregek mintha kihaltak volna…   A fogatlan orvos és az élharcos akinek bal szeme hiányzott…   És a tűzoltó, aki a megzöldült trombitától el nem vált… A nyugtalanul pislogó rendből kilépett pap…   És a ház melletti, malom közelében lévő falusi padról a többiek…   Velük együtt a látszólag fontos kérdések is eltűntek: Rastko volt az idősebb vagy Stevan Prvovenčani és Dušan a Hatalmas szúrta ki Stefan Dečani szemét (vagy ez utóbbi a övét?)…   Mindez ott, a szomorúan elhagyatott falusi temetőben, ahol a sírok között apró szulák virít, már semmit sem jelent...   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 31.

Vasa Pavković Разговор о смуку – A siklóról beszélgettünk

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Разговор о смуку   – Не бој се! – рекао сам, истина тек када је смук минуо у травуљини.   Била је то одиста стара и крупна змија; затекла си је чело дедине старе куће, скотурану крај бурета замућене кишнице.   – Змије дуго живе, за разлику од људи. Вероватно нико не зна зашто је тако – причао сам.   – Ма пусти змију! – рекла си доцније, кад сам говорио како смукови сисају краве.   – Ма пусти смука и попиј једну лозу! – рекла си ми непознатим мушким гласом.

A siklóról beszélgettünk   – Ne félj! – mondtam a nőnek, igaz, csak akkor, mikor a síkló már élettelenül feküdt a fűben.   Valóban öreg, hatalmas kígyó volt; nagyapa öreg házanál találtad, a zavaros esővízzel tele rozoga hordó mellett.   – Az emberekkel ellentétben a kígyók sokáig élnek. Valószínű senki sem tudja, miért van így – meséltem.   – A fenébe a kígyóval! – mondtad később, amikor arról beszéltem, hogy a síklók szopják a teheneket.   – Mi közöd a siklóhoz, igyál egy kupica pálinkát! – mondtad ismeretlen férfi hangon.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 29.

Vasa Pavković Сећање на теткину сахрану – Nagynéném temetésére emlékezve

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Сећање на теткину сахрану                                  За тетка Иванку   Ваљало је опрати руке пре одласка на сеоско гробље, у колони која је пратила малени теткин лес ...   Сећам се: изљубио сам се последњи пут са свим преосталим рођацима са села.   Само је један устукнуо изговарајући се неразумљиво. (Умро је 3 месеца доцније од рака грла ...)   Ваљало је на сеоском гробљу обраслом коровом узети груменчић банатске земље и бацити га на теткин лес ...   И после смо опет опрали руке на чесми у дворишту, упамтио сам: тик крај теткиних олтованих жутих ружа...

Nagynéném temetésére emlékezve                           Ivanka nagynénémért   Mielőtt egymás után sorakozva nagynéném kicsi koporsóját a falusi temetőbe kísértük volna, illett kezet mosni…   Emlékszem: a megmaradt falusi rokonok közül mindenkit, utoljára csókoltam meg.   Csak egy visszakozott, mentegetőzve érthetetlenül motyogott. (Három hónappal később gégerákban meghalt…)   A fűvel benőtt falusi temetőben illett egy bánáti földrögöt kézbe venni és nagynéném koporsójára dobni…   És utána az udvari csapnál ismét kezet mostunk, megjegyeztem: éppen nagynéném oltott sárga rózsái mellett…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 27.

Vasa Pavković Под косама – A kasza alatt

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Под косама   Под косама трава зеленије пада – док паук (крсташ) клизи уз притку старе жичане ограде (плота) ...   Жена која танким цревом (шмрком) пере степенице (стубе) могла би бити моја мајка да не личи на дебелог месара (касапина, косца) са угла (ћошка).   Много речи је заборављено за пола века, а оне којих се сећамо с времена на време (у неком електронском писму) као да не могу да прихвате шта их колико сутра чека..

A kasza alatt   A kasza alatt a fű zöldebben hull – míg a pók (a keresztes) az alacsony öreg drótkerítésen (rácson) csüng …   Az asszony, aki vékony csővel (slaggal) mossa a lépcsőt (grádicsot) anyám is lehetne, ha nem hasonlítana a kövér sarki (utcasarki) hentesre (mészárosra, böllérre)   Fél évszázad alatt sok az elfeledett szó, azok meg, amelyekre emlékszünk időről időre (holmi elektromos levélben) mintha nem tudnák elfogadni holnap rájuk mi vár…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 25.

Vasa Pavković Рупа у облацима – Rés a felhők között

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Рупа у облацима   У неколико оштрих заокрета кобац је пролетео кроз рупу у мрким кишним облацима...   Стојећи на насипу – пустио сам затим поглед да се стрмоглави у суву тулузину над мрком непоораном земљом и да кривуда између сувих главица корова, као припити беспризорник...   Заборавио сам да дишем – а када сам подигао поглед – видео сам да се рупа у облацима проширила емитујући готово зелену светлост на цео аветињски крајолик ...   Поново сам дисао... Поново попустио чулима, ткиву, чулима ...

Rés a felhők között   Néhány éles kanyart téve repült át a karvaly a sötét esőfelhők közötti résen…   A töltésen álltam – majd megengedtem hogy tekintetem a kukoricaszárral fedett sötétbarna felszántatlan földre essen és a száraz kóró között ittas trehányként kanyarogjon…   A lélegzésről megfeledkeztem – ahogy tekintetemet újra felemeltem – láttam az a felhők közötti rés kiszélesedett és az egész kísérteties környéket zöldes fénybe borította…   Ismét lélegeztem… Ismét érzékeime, szöveteimre, érzékeimre bíztam magam…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 22.

Vasa Pavković U predelu kraj obale – Part melletti területen

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

U predelu kraj obale   To je gradski predeo uz reku, S alejom jablanova i nizom kućeraka, Žičanih ćumeza, šupa ispunjenih starudijama. I tu je monotoni sleng sveštenika Koji ispraća grešnu dušu. Deca se igraju na platformi krntije, Pište odojčad (valjda od gladi?), A žene koje puše, u prolazu, Mogle bi biti majke (i svekrve).   Ti, malo lastino gnezdo, Jedino me ti povezuješ sa trenutkom U kojem sam rešio da više nikad ne zaplačem (pre ravno četrdeset godina!), I ispunio sam taj zavet, Jedini koji sam ispunio.   Ti, malo lastino gnezdo, Jedino ti uzrokuješ da u ovoj bedi Slutim romantiku, koje (ruku na srce!) Nigde nema. Zbog tebe sam bodar, zbog tebe palim Cigaretu i žmirkam u predvečerje. Kao da ću potonuti u san, U onom času dok se hvata žar.

Part melletti területen   Ez jegenyefa-sorral, házakkal, viskókkal, Ócskaságokkal tele sufnikkal körülvett Folyó melletti városi terület. Itt van a bűnös lelkeket kikísérő Szerzetes monoton beszéde is. A gyerekek roncsautó tetején játszanak, A csecsemők visítanak (talán mert éhesek?), Az erre járó, cigarettázó asszonyok meg Lehetnek anyák (netán anyósok).   Te, kicsiny fecskefészek, Egyedül te kötsz össze azzal a pillanattal Amikor elhatároztam, sírni sosem fogok (kerek negyven évvel ezelőtt!), És ezt a fogadalmam betartottam, Az egyedüli, amit betartottam.   Te, kicsiny fecskefészek, Az egyedüli vagy, aki miatt ebben a nyomorban Sejtem a romantikát, mely (valljuk be!), Sehol sincs. Miattad vagyok fürge, gyújtom A cigarettát és hunyorgok az alkonyatban. A lelkesedés pillanatában Mintha álomba merülnék.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vasa Pavković: Knjiga o lastavicama, Matica srpska, Novi Sad 2000.

Vasa Pavković O nadi – A reményről

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

O nadi   Noć je no mislim na lastavicu, Svaku, neku koju sam video, nad Rekom, rano izjutra, nad seoskom džadom, Predveče, iznad jabučnjaka, letos, kod nekropole, Streloviti let iznad aleja, utešno Podizanje, neočekivano naglo ka nebu.   Tiraninov telohranitelj sve više Licem liči na tiranina! – Život mi je sasvim zatrovan, kad posle laste mislim na to! Ali to je neminovno, kao smrt bilo-koga-gde-bilo-kad. Strašna je bolest, no proći će, Mislim. Svestan da se moj optimizam Ne zasniva na bilo čemu drugom, Sem na goloj golcatoj nadi.

A reményről   Éj van, de a fecskére gondolok, Mindegyikre, amelyiket eddig láttam, Korán reggel a folyó, a falusi csapás feletti, Alkonyatkor az almás feletti, nyáron a városban, A fasorok feletti nyílegyenes röpte vigasztaló, Hirtelen ég felé emelkedését.   A zsarnok testőre egyre jobban A zsarnokra hasonlít! – Életem, mikor a fecske után gondolok rá, megmérgezett! De ez elkerülhetetlen, mint a bárkit-bárhol-bármikor ért halál. Félelmetes betegség, de elmúlik, Gondolom. Tisztában vagyok azzal, derűlátásom Egyetlen, kizárólagos alapja, A csupasz remény.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vasa Pavković: Knjiga o lastavicama, Matica srpska, Novi Sad 2000.

Vasa Pavković: U nekoj aleji… – Egy fasorban…

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

U nekoj aleji…
 
                                      Po Brinkmanu
 
U nekoj aleji iskrsava renesansni anđeo
(zvoni telefon!)
mračan, u brokatu, i jebe samog sebe, tutnje
teretni vozovi (zvoni ...) preko mosta
(zvoni!) gde vise plakati (majka mi čestita
četrdeseti rođendan: bio je sneg do pojasa,
trčala sam po hleb i mleko, tata je bio
u armiji, strašno brzo, sad su ti najlepše
godine, iskoristi ih) ... u dronjcima
muzički komadi.
Prešao sam taj most, video te dronjke,
mahao tim dečačkim rukama, stezao sisu
takvim mladićkim šakama – sve sam to prošao
i sad ne mogu ni da se iscerim.
 
Možda da ustanem i stojim ukočen
sve dok budem imao snage?
 
Izvor: Vasa Pavković: Konverzija, KOV, Vršac. 1994.
 
 

Egy fasorban…
 
                                       Brinckman után
 
Egy fasorban reneszánszi angyal bukkan fel
(csörög a telefon!)
sötét, brokátban, és önmagát hágja, robognak
a tehervonatok (csörög…) a hídon túl
(csörög!) ahol hirdetések lógnak (anyám köszönt,
negyvenedik szülinapomra: derékig ért a hó,
kenyérért, tejért rohantam, apád katona
volt, nagyon gyorsan, ezek a leszebb
éveid, használd ki) … zeneszámok
rongyokban.
Átmentem azon a hídon, láttam azokat a rongyokat,
azokkal a gyerekkezekkel integettem, a mellet
olyan ifjú tenyérrel szorítottam – mindezt átéltem
és most még vihogni sem tudok.
 
Talán keljek fel és mereven
addig álljak, míg erőm engedi?
 
Fordította: Fehér Illés

Vasa Pavković Сећање на теткину сахрану – Nagynéném temetésére emlékezve

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. – 

Сећање на теткину сахрану                         За тетка Иванку   Ваљало је опрати руке пре одласка на сеоско гробље, у колони која је пратила малени теткин лес ...   Сећам се: изљубио сам се последњи пут са свим преосталим рођацима са села.   Само је један устукнуо изговарајући се неразумљиво. (Умро је 3 месеца доцније од рака грла ...)   Ваљало је на сеоском гробљу обраслом коровом узети груменчић банатске земље и бацити га на теткин лес ...   И после смо опет опрали руке на чесми у дворишту, упамтио сам: тик крај теткиних олтованих жутих ружа...

Nagynéném temetésére emlékezve                       Ivanka nagynénémért   Illett kezet mosni a falusi temetőbe indulás előtt, gyalogosmenet kísérte nagynéném kicsi koporsóját…   Emlékszem: a megmaradt falusi rokonok közül, utoljára, mindenkit megcsókoltam.   Érthetetlenül motyogva csak egy torpant meg. (Három hónappal később torokrákban halt meg…)   Illett a fűvel benőtt falusi temetőben egy göröngy bánáti földet nagynéném koporsójára dobni…   Utána az udvari csapnál ismét kezet mostunk, megjegyeztem: nagynéném oltott sárga rózsái mellett…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 27.

Vasa Pavković Снимак сврачка – A szarka fényképe

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Снимак сврачка   Сврачак је пао на жицу и гледао више радознало него опрезно како усмеравам објектив дигиталца ка њему ...   И кад сам нечујно притиснуо дугме (снимка) он је уздрхтао (у магновењу), али је остао на жици још неко време непомичан; као да је већ слика сврачка у некој ревији за љубитеље птица.

A szarka fényképe   Drótra esett a szarka ahogy a lencsét felé fordítottam inkább érdeklődve nézett mint megfontoltan…   És mikor a gomb alig hallhatóan kattant (fényképezett) megremegett (egy pillanatra) de pár percig még a dróton maradt mozdulatlanul; mintha a szarka fényképe már valamelyik madarakat kedvelő hírlapban lenne.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 26.

Vasa Pavković Поводом вука… – Farkassal kapcsolatos…

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Поводом вука…   Знам ту воду, слутим и то место на обали (између два стара, једва жива јаблана) ... где је отац – истина са супротне стране реке – видео вука. Све што је веродостојно, стављам на један тас и читаво минуло време на други – па опет остајем у недоумици ...   Могу да замислим тог вука, његов поглед над водом, лаптање ... Могао бих колико сутра да одем до тих јабланова. Али ... шта? Али ... зашто?

Farkassal kapcsolatos…   Ismerem azt a vizet, a parton azt a helyet is sejtem (két öreg, száradófélben lévő jegenye között) …ahol apám – igaz, a folyó túlsó partján – farkast látott. Minden, ami hiteles a mérleg egyik serpenyőjébe teszem a teljes múltat a másikba – mégis kétkedek…   El tudom képzelni azt a farkast, víz feletti tekintetét, habzsolását… Azokhoz a jegenyékhez akár holnap el tudnék menni. De …mi? De …miért?   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 24.