Vasa Pavković Pančevo 3.
februar 1953. –
Разговор
о смуку – Не бој се! – рекао сам, истина тек када је смук минуо у травуљини. Била је то одиста стара и крупна змија; затекла си је чело дедине старе куће, скотурану крај бурета замућене кишнице. – Змије дуго живе, за разлику од људи. Вероватно нико не зна зашто је тако – причао сам. – Ма пусти змију! – рекла си доцније, кад сам говорио како смукови сисају краве. – Ма пусти смука и попиј једну лозу! – рекла си ми непознатим мушким гласом.
|
A
siklóról beszélgettünk – Ne félj! – mondtam
a nőnek, igaz, csak akkor,
mikor a síkló már élettelenül feküdt
a fűben. Valóban öreg, hatalmas kígyó volt;
nagyapa öreg házanál
találtad, a zavaros esővízzel
tele rozoga hordó
mellett. – Az emberekkel
ellentétben a kígyók sokáig
élnek. Valószínű senki sem
tudja, miért van így –
meséltem. – A fenébe a
kígyóval! – mondtad később, amikor arról
beszéltem, hogy a síklók szopják
a teheneket. – Mi közöd a
siklóhoz, igyál egy kupica pálinkát!
– mondtad ismeretlen férfi
hangon. Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Васа
Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр
: 29
.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése