Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. –
Они
из првих редова они из
првих редова долазе
свако јутро пред његово величанство шалтер отежалих
покрета обореног погледа са
надом да ће их систем препознати са распадом
система у себи они из
првих редова сада
последњи долазе на ред на
вратима на која куцају стоји странке не примамо она
којом су се заклињали више их
не познаје они из
првих редова живе у
прошлости потребни никоме једном
годишње лепо их обуку и окупе под заставом уз скромно послужење и лажна обећања они који се никада нису продали сада продају
све што другима не треба сећања
ожиљке незалечене ране страх
од смрти и страх од себе тамо
одакле су отишли с песмом вратили
су се неми тражећи
свој живот светлу будућност ноћи их
гуше док урлају на сан њихова деца се буде плачући жене
леже поред њих чекајући кад ће им коначно стегнути
вратове оне из
првих редова сахрањују
у тишини преко
њихових сандука њишу
се туђе савести на
брзину побрано цвеће док
сенке се разилазе као кривци они у
првим редовима поносно
ходају осветљеном улицом угашених
зеница на
једној нози са лончићем за ситниш у којем бешћутно звечи очајање
|
Ők akik az első
sorokban voltak ők akik az első sorokban
voltak nehézkes mozdulatokkal
lehajtott fővel remélve a rendszer felismeri
őket ám önmagukban nem bízva minden reggel őfelsége a
tolóablak elé állnak ők akik az első sorokban
voltak most a sor végére
kerültek az ajtón ahol
kopogtatnak ez áll feleket nem fogadunk az akire esküdtek többé nem ismeri őket ők akik az első sorokban
voltak a múltban élnek senkinek
sem kellenek évente egyszer szépen öltöztetve
szerény tálalás mellett hamis ígéretekkel a
zászló köré gyűjtik őket ők akik sosem adták el
magukat most ami másnak nem kell
mindent eladnak emlékeket sebeket be nem
gyógyult sebesüléseket halálfélelmet és az
önmaguktól való félelmet oda ahonnan dalolva
indultak önmaguk életét jobb
jövőt keresve némán térnek vissza az éj fojtogatja őket
álmukban ordítoznak gyerekeik meg sírva
ébrednek mellettük a nők az
ágyban remegve várják torkon mikor ragadják őket akik az első
sorokban voltak csendben temetik míg az árnyak
bűnösökként tűnnek koporsójuk felett idegen
belső hangok sebtében szedett virágok
lebegnek ők akik az első sorokban
voltak a kivilágított utcákon merev tekintettel egy lábon kezükben kétségbeeséssel tele
persellyel mozognak Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése