Željka Avrić Човек и храст – Az ember és a hárs

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Човек и храст   Кад погледам у храст, тек тад видим: како мало времена још имам за оно што бих хтела, за оно чим жудим.   Вечности пркосити још нико није могао: ни стихом, ни страшћу, ни мржњом. Јер вечност је живот без краја, без задњег, а људи су – људи.   И нико неће рећи – био једном један човек.

Az ember és a hárs   Mikor a hársra nézek, csak akkor látom: céljaim megvalósítására, vágyálmaim elérésére mily kevés időm van.   Az örökléttel dacolni még senki sem bírt: strófákkal se, szenvedéllyel se, gyűlölettel se. Mert az öröklét vég nélküli élet, az emberek meg – emberek.   És senki sem mondja majd – volt egyszer egy ember.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Равница – A síkság

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Равница   све равно и блатно тишина откуцава подне   река се дави у корењу врба у земљу урасло небо    остарило ме чекање и поглед у даљину   да ми је с камена бар звездама да се пропнем   кроз прашину каскајући живот заостаје   пијану од дрема заувек ме везала равница

A síkság   minden sík és sáros a csend delet üt   a folyó a fűz gyökerébe a földbe nőtt égbe fullad   megöregedtem a várakozásba és a messze-tekintésbe   legalább a kőről a csillagokig emelkedhetnék   de porban topogva marad az élet   engem a szunnyadástól bódultat a síkság örökre magához kötött   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Жељка Аврић, Несан. Центар за културу, туризам и спорт  Сврљиг, 2020.

Željka Avrić Војничко бдење – Katonák virrasztása

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. –

Војничко бдење
 
у немом поретку чекамо свануће
наслоњени на све што је било и што ће бити
кроз пушкарнице цури мрак
у чекање дуго као ропац умирућег
држи нас мисао да смо још увек људи
и страх да се у сенке не прометнемо
из свеопште таме запљуснуће нас дан
и коначно извести на светлост
 
на цевима се цакле обриси покрети одрази
шкљоцају затварачи као пијани свирци
у нишан улази поље црвеног мака
у дрхтај слутња коначности
у славу наше беспомоћности
обзорје ће се претворити у румен
смрт ће засвирати јуриш
пре утврђеног возног реда
 
ово је глуво доба глувог барута
неподношљивог мрака неподношљиве боли
у којем су тишине неумитне као потоп
почиње невреме Усуд долази по нас
сунцу везују омчу време скраћују секиром
овај сироти век излази на губилиште
у знак за узбуну распрснуо се свет
јер никад никад сванути неће
 
Izvor: autor
 
 
Katonák virrasztása
 
mindenre ami volt és lesz támaszkodva
néma sorban várjuk a virradatot
a lőréseken sötétség szivárog
a halotthörgés-hosszú várakozásban
a gondolat hogy még mindig emberek vagyunk és
a félelem hogy ne árnyak legyünk tart bennünket
az általános sötétből a nap áraszt el bennünket
és végre a világosságra vezet
 
a csöveken mozdulatok visszaverődések csillannak
a zárszerkezetek részeg zenészekként kattognak
a célgömbben vörös mákmező
a remegésben a vég sejtése van jelen
tehetetlenségünk dicsőségére
vörös lesz a horizont
rohamra a halál
menetrend nélkül szólít
 
ez a mindent eldöntő puskapor döntő pillanata
az elviselhetetlen sötétség elviselhetetlen fájdalma
melyben a végleges csend akár az özönvíz
ütött az óra Osztályrészünk szólít
a napra hurkot kötnek az időt baltával rövidítik
vesztőhelyre megy ez a szerencsétlen század
riadó jegyében robbant a világ
mert soha soha sem virrad
 
Fordította: Fehér Illés

Željka Avrić Истоветно – Egyformán

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. –

Истоветно   ћутимо нежно са оданошћу као питоме животиње     тишина пева сагласјем наших истоветности   ништа нам не значи реч поредак ствари играње улога   у овом свету небитног места и времена ћутимо једно друго

Egyformán   szelíd állatokként odaadással gyengéden hallgatunk   a csend egyformaságunk belegyezésével dalol   szó tárgy-sorrend szerepjátszás számunkra semmit sem jelent   ezen a világon hely idő mit sem számít egymásnak hallgatunk   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Они из првих редова – Ők akik az első sorokban voltak

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. –

Они из првих редова   они из првих редова долазе свако јутро пред његово величанство шалтер отежалих покрета обореног погледа са надом да ће их систем препознати са распадом система у себи   они из првих редова сада последњи долазе на ред на вратима на која куцају стоји странке не примамо   она којом су се заклињали више их не познаје   они из првих редова живе у прошлости потребни никоме једном годишње лепо их обуку и окупе под заставом уз скромно послужење и лажна обећања   они који се никада нису продали сада продају све што другима не треба сећања ожиљке незалечене ране страх од смрти и страх од себе   тамо одакле су отишли с песмом вратили су се неми  тражећи свој живот светлу будућност   ноћи их гуше док урлају на сан њихова деца се буде плачући жене леже поред њих чекајући кад ће им коначно стегнути вратове   оне из првих редова сахрањују у тишини преко њихових сандука њишу се туђе савести на брзину побрано цвеће док сенке се разилазе као кривци   они у првим редовима поносно ходају осветљеном улицом угашених зеница на једној нози са лончићем за ситниш у којем бешћутно звечи очајање

Ők akik az első sorokban voltak   ők akik az első sorokban voltak nehézkes mozdulatokkal lehajtott fővel remélve a rendszer felismeri őket ám önmagukban nem bízva minden reggel őfelsége a tolóablak elé állnak   ők akik az első sorokban voltak most a sor végére kerültek az ajtón ahol kopogtatnak ez áll feleket nem fogadunk   az akire esküdtek többé nem ismeri őket   ők akik az első sorokban voltak a múltban élnek senkinek sem kellenek évente egyszer szépen öltöztetve szerény tálalás mellett hamis ígéretekkel a zászló köré gyűjtik őket   ők akik sosem adták el magukat most ami másnak nem kell mindent eladnak emlékeket sebeket be nem gyógyult sebesüléseket halálfélelmet és az önmaguktól való félelmet   oda ahonnan dalolva indultak önmaguk életét jobb jövőt keresve némán térnek vissza   az éj fojtogatja őket álmukban ordítoznak gyerekeik meg sírva ébrednek mellettük a nők az ágyban remegve várják torkon mikor ragadják   őket akik az első sorokban voltak csendben temetik míg az árnyak bűnösökként tűnnek koporsójuk felett idegen belső hangok sebtében szedett virágok lebegnek   ők akik az első sorokban voltak a kivilágított utcákon merev tekintettel egy lábon kezükben kétségbeeséssel tele persellyel mozognak     Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Чувари ватре – Tűzőrök

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Чувари ватре   Уз огњиште спавају деца ушушкана у снове у дане који ће доћи   кроз столетна невремена чува их порекло наде греју велика очекивања   деца спавају мирно миришу на млеко и први снег окупана смехом одевена у љубав   топлином ватре светли мајчино лице заштитницe радости   варнице пуцкетају снагом очевих руку док припитомљава звер   у недоба устају авети газе стројеви корак зидовима играју сенке   далеко далеко од огњишта од колевке у којој безбрижно спавају деца

Tűzőrök   A tűzhely körül alusznak a gyerekek álmokba a jövőbe szenderülve   évszázados viharokon át a remény védi őket elvárásaik merészek   álmuk nyugodt tej- és első hószagúak mosolyban fürdetettek szeretetbe öltözöttek   az öröm védelmezője az anya arca a tűz melegével világít   szikrák pattognak ahogy az apa erős keze a szörnyeteget szelíti   a szellemek hívatlanul érkeznek díszlépésben menetelenk a falakon árnyak játszanak   messze messze a tűzhelytől a bölcsőtől ahol a gyerekek nyugodtan alusznak   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Кафанско бдење – Kávéházi virrasztás

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Кафанско бдење   ово је ноћ слободних уметника без покрића пред добровољно изгнанство устаљен  дневни распоред и обавезну паузу за протезање мисли   још ову ноћ побошћу кафански барјак у душу са винским талогом са јатом ноћних птица браћу ноћне фрајле уморан од себе и сличних   већ сутра у реду пристојних грађана стајаћу за шећерну вуну и горку со са сећањем налик на мутно стакло у смеху од дуванског кашља   ноћас ћу бити кристално чист срца у прашини постаћу трен осет празнина сред песме што боли и сломљеног стакла ничег се сећати нећу

Kávéházi virrasztás   ez a fedezet nélküli szabadúszó művészek éje az önkéntes száműzetés előtti megszokott napirend és a kötelező szünet a gondolat-nyújtózkodásra   még ezen az éjen kitűzöm a kávéházi lobogót lelkemben bor-üledékkel éjjeli madár-rajokkal örömlányok testvéreivel magamtól és a hozzám hasonlóaktól elfáradva   már holnap homályosan emlékezve vattacukorért és keserű sóért a tisztességes polgárok között állok majd sorba dohányköhögéssel mosolyogva   ma éjjel kristálytiszta szívvel a porban pillanat érzék üresség leszek a szomorú vers és a törött üveg közepén emlékezni semmire sem fogok   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Земна п(ј)есма – A föld dala

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. –

Земна п(ј)есма   *** дођеш ми у сну босоноги отиску дјетињства   простирко и покрову прах си који исцјељује све   сипиш кроз прсте попут кишног дана почиваљко мог родитеља   падаш на срце као прастара чежња гладна твоје близине     *** кажу не лудуј куда ћеш шта ту има што нигдје нема можда су звијезде ближе али су одавде видније можда је дан добар али је овај бољи можда се љепше пјева али је овако тужније   кажу ћути исто ти дође земља и тамо и овдје   какав је живот којем ништа не фали

А föld dala   *** te gyerekkorom mezítlábas nyoma álmomba lépsz   te terítő és takaró mindent gyógyító por vagy   te szüleim nyugvóhelye ujjakon keresztül esős napként szemerkélsz   a szívet ősi óhajként hódítod közel-létedre vágyok     *** mondják ne bolondulj hová igyekszel ugyan mi van itt ami sehol máshol nincs talán a csillagok közelebb vannak de innen jobban látszanak talán jó a nap de ez jobb talán szebben énekelnek de így szomorúbb   mondják hallgass teljesen mindegy itt is ott is föld van   milyen az az élet amelyben semmi sem hiányzik   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Ничија деца – Lelencek

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Ничија деца   ничија деца крстаре западно од раја   име им туђе пут непознат   плаше их бивши дани и будући заборави   посути пепелом зарастају у бол   удишу неспокој хране сећањем   одавде до сутра дели их тишина вечности   ничија деца одлазе у замрзнута свитања   прати их равнодушност дочекује бешћутност   тражећи очни вид силазе у мрак   oна су планетарна сирочад   поткрада их живот подмирују чежње   песниче се с временом играју забрањени комад   и ништа ништа ново под сунцем

Lelencek   a mennytől nyugatra lelencek kószálnak   nevük idegen utuk ismeretlen   múlt napok jövendő feledés rettenti őket   hamuval szórtan fájdalommal forrnak össze   szorongva élnek emlékekkel táplálkoznak   innen a holnaptól örökös csend választja el őket   fagyos hajnalba vonulnak a lelencek   közöny a kísérőjük apátia a fogadójuk   apai tekintetet keresve süllyednek a homályba   bolygóközi árvák   az élet lopja meg őket az ábrándkergetőket   az idővel küzdenek tiltott darabot játszanak   és semmi semmi új a nap alatt   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Повратак – Visszatérés

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Повратак   1. Када се вратим овдjе гдjе су ме познавали   Постаћу опет Ја и остаћу заувијек   Нећу шетати уснулим градом пролазити кроз туђе животе бити лице са заједничке фотографије Овдје сам била Неко кога су давно вољели с ким су се једном растали   Друговала са вјетром сањала даљине Била полудјела птица потом пожутјела слика   Када се вратим бићу осушен босиљак грумен иловаче на ципелама   Бићу пјесма коју је пјевала моја мајка њена десница и њена љута рана   Када се вратим овдје поново ћу наћи себе и постати цијела   Све што сам изгубила сачекаће ме на крају пута   Зарашће резови разминуће се магле отворити све капије   Дочекаће ме праштањем   Дан ће бити ведар а ја коначно спокојна   2. Када осване ноћ посјећују ме пријатељи   Као на пиће свраћају у моју самоћу здравимо се и присјећамо   Из препуних фиока испадају дани у ћошковима се мријесте успомене Спотичем се о све што бих да заборавим   Тако по сву ноћ разговарам са сјенкама Зауздавамо смијех и кротимо сузу   Зором ми зебу сјећања даве минула времена   Јутро навлачи заборав као стид поцијепану завјесу    У сусрет сунцу хитају потрошени дани и моја погрбљена раменa   3. Из поноћних поткровља уходи ме носталгија   Кроз пушкарнице призивам небо   У предграђу стомака пропиње се врисак   Падају спратови руше се ограде   Сврбе ме кораци израстају крила   Са дана који ће доћи враћам казаљке сата   Окупљам потјеру у потрази за собом   4. упредам Причу ни на небу ни на земљи   све су ми ближи Безвремени све рођенији Безимени   урањам у Матицу пуштам коријење хватам се за Ријеч   крик ми се у немушто грло забравио   oдметнути од Слова преметнути у кодове последњи је час да ме Чујете   док ме не изда памћење и не посрнем у времену   не бјежим са Извора ја се то њему враћам   5. враћам се Кући   путујем срцем храним сновима   мјесечарим и сунчарим   корак ми лак леђа усправна   пред сликом Дома куцам сјећањем

Visszatérés   1. Ha ide ahol ismertek visszatérek   Ismét Én leszek és mindörökre itt maradok   Az alvó város utcáin idegen életeken át nem kószálok egy arc a közös fényképen nem leszek Itt Valaki voltam akit egykor szerettek akitől egyszer elváltak   Széllel barátkoztam messzeségről álmodoztam Voltam tébolyodott madár majd kopott képmás   Ha visszatérek szárított bazsalikom cipőn maradt vályogrög leszek   Anyám dalolta dal jobbkeze és szívfájdalma leszek   Ha visszatérek ismét magamra találok egész ember leszek   Minden amit veszítettem az út végén vár   Begyógyulnak a sebek szétoszlik a köd kinyílnak az ajtók   Megbocsátással várnak   Derült lesz az ég és végre én is megpihenek   2. Barátaim éjidőben látogatnak   Magányomba egy-egy italra térnek köszöntjük egymást csevegünk   Napok hullanak a tele fiókokból a sarkokban emlékképek ívnak Amit feledni akarok abba botlok   Éjjelenként árnyakkal beszélgetek Nevetést fékezünk könnyet szelídítünk   Hajnalban emlékeim borzonganak a múlt fojtogat   A reggel a szégyen szakadt függönyeként a feledést hozza   Elvesztegetett napok és görnyedt hátam siet a nap felé   3. A sóvárgás az éj tetőteréből kémlel   Az égboltot lőréseken keresztül szólítom   A gyomor tájékán sikoly fakad   Emeletek hullanak kerítések dőlnek   Lépteim viszketnek szárnyaim nőnek   A következő napok óramutatóit visszahajtom   Hogy magamat megleljem hajtóvadászokat toborzok   4. sem a mennyben sem a földön folytatom a Mesét   egyre közelebb érzem az Időtleneket a Nevenincseket   a Sodrásba merülök gyökeret eresztek Szóba kapaszkodok   sikolyom torkomon akadt   a Betűktől elszakadva kódokká válva Halljatok meg végre   míg emlékezetem nem csal meg az időben nem botlok meg   a Forrástól nem menekülök vissza oda térek   5. Hazatérek   szívemmel utazok álmokkal táplálkozok   holdfényben napfényben fürdök   léptem könnyű hátam szálegyenes   Otthonom képe előtt emlékeimmel kopogtatok   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Временик – Időt-jelző

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Временик   Кад дође време иза којег не остаје ништа молим Те да останем још мало   Још бих се радо играла отворених врата руке на рамену у радости и жалости   Уложићу оно што осећам све чему су ме учили тренутке радости године кајања   Ако Те победим уцртај ме у својој мапи стави крстић пободи гранчицу баци семенку   Мора од тога бити нешто добро

Időt-jelző   Mikor eljön az idő ami után semmi sem marad kérlek egy kicsit maradhassak még   Még szívesen játszanék nyitott ajtót kezet a vállon örömben bánatban   Átadom érzéseimet mindent amire megtanítottak az öröm pillanatait a megbánás éveit   Ha legyőzlek jegyezz be térképedre tégy keresztet szúrj be egy ágat vess magot   Ebből biztosan valami jó következik   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Пророк – A látnok

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Пророк   Гледаш ли брате певају воде говоре сенке   у звезданој мрежи љуљашка вечери гнездо за сутра   птице цртају наталну карту новог света   Видиш ли брате кроз мастило праскозорја   јуриша коњица сумње срце се у топот мрви   огњене реке надиру трупе најављују потоп   Видиш ли брате почиње ново доба

A látnok   Észre veszed-e testvér énekel a víz beszél az árny   a csillagok hálózatában az est hintaszéke a jövő otthona   az új világ születési rendjét madarak rajzolják   Látod-e testvér a hajnalpír sugarán át   indul rohamra a gyanú-lovasság a szív lódobogásban gyötrődik   lángoló folyók áradnak a vízözönt seregek jelzik   Látod-e testvér új korszak kezdődik   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Звездочатац – A csillagjós

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. –

Звездочатац   Проричем судбину удварајући се небу Прислушкујем звезде проничући им у намере   како и коме Паркина вретена врте   С вечери дањујем сунцем ноћивам   Од Прометеја сурвао сам се у кентаура   Опијен алхемијом звезда украо сам им Тајну поставши заробљеник судбине   Сласт ми постаде горка а умеће казна   Тешко ономе ко се прометне у бесновника

A csillagjós   Sorsot a mennyeknek udvarolva hirdetek A csillagokat meg lehallgatom rejtegetnivalójukat így fedem fel    a Párkák orsói kinek és hogyan forognak   A napot az esttel  az éjt magával a nappal töltöm   Prométheusztól zuhantam kentaur lettem    A csillagok varázsvegytanával megigézve loptam el Titkukat és az osztályrész foglyává váltam   A kéj számomra immár keserű tehetségem meg büntetés   Jaj az örökös virrasztónak   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Гавран – Holló

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Гавран   из које си приче Безвремена птицо   гласник невидице са Нојеве барке   Пастир мртвих душа пресвучен тамом   на вечној стражи чувар сна о Лепоти

Holló   te madár mint Noé bárkájából   a láthatatlan hírnöke melyik Időtlen meséből jöttél   mint homály takarta holt lelkek Pásztora   az álmot a Szépségről végtelen őrségen őrzöd   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Бездан – A szakadék

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Бездан   израња из мог бола расте од моје самоће   ту где јецају сенке укотвило се бездно не дотичем му дно не видим свод   спепељена у слутњи замрежена обманом   у беспућу твоме залутала

A szakadék   fájdalmamból került a felszínre magányomból nő   itt ahol árnyak zokognak vetett horgonyt a feneketlen mélység mélyét nem érintem boltozatát nem látom   sejtésben hamvasztva fondorlattal körülvéve   vesztem el rengetegedben   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Водолија – A vízöntő

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Водолија   У ери водолије   поништићемо ствари и одрећи се Мрака   прочистиће нас Мачем просветлиће нас Огањ   да се не уздигнемо грешни да не прогледамо слепи   у ери водолије   расковаћемо негве и даровати ватру   Нека буде

A vízöntő   A vízöntő jegyében   mindent megsemmisítünk Homályt tagadunk   bennünket Kard tisztít Láng szentel   hogy ne bűnösökként keljünk hogy ne vakokként nézzünk   a vízöntő jegyében   láncot szakítunk tüzet osztunk   Hát legyen   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Близанци – Az Ikrek

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Близанци   бело постоји да би пркосило црном небо наспрам сунца а тама над безданом   за све што ниче у потаји косац чека сваком крају на крај стаје почетак   један другога до смрти прогоне а оба у сваком од нас окована

Az Ikrek   azért van a fehér hogy dacoljon a feketével az ég a nappal a homály a szakadékkal   mindenre ami titokban nő a kaszás vár minden vég végén a kezdet áll   egyik a másikat mindhalálig kergeti ám mindenkiben mindkettő vasra-vert   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Трагач – A cserkész

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Трагач   У сумраке соколариш у потери за ветром пратиш северњачу размрсујеш конце   Рашљариш у освите откриваш подземне воде на отисцима прстију сакривено благо   Загледан у себе претворио се у око вечити трагач пратиш ветрове   Жеђаш даљине

A cserkész   Fergeteget üldözve alkonyatkor vagy éber a sarkcsillagot követed a szálakat szétszeded   Hajnalban újult erővel keresed a búvópatakokat ujjad hegyén meg a rejtett kincset   Önmagadba nézve egyetlen tekintet vagy mint örökös cserkész a szelek nyomába szegődve   A messzeségbe vágysz   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Вага – A mérleg

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Вага   на једном тасу удес на другом време важемо се између два света   колико правде толико истине   да се одмеримо да се погодимо   не дај Боже криво закунемо

A mérleg   egyik serpenyőjében a végzet a másikban az idő magunkat két világ között mérjük   amennyi jogosság annyi igazság   mérlegeljünk egyezkedjünk   ne adj Isten hogy tévesen esküdjünk   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Željka Avrić Круг – A kör

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Круг              оцу Ђурђу   Сједим под лозом и ћутим заједно са мојим старим   Жаром његове цигарете блистају давно заборављене ријечи Бијаше то вријеме кад ми се мијењаше зуби Учио ме је стиду и успут дробио орахе   Звао ме је сине и смјешкао брцима Рука му бијаше тешка тепања неспретна   У добра времена из гнијезда његовог крила бјежали су страхови у његовим причама могла сам да дохватим сутра Звала сам га у сну пркосећи мраку   Испод заораних обрва каткад би сијевале муње Причао је све нешто о образу и како сам већ велика Да лажем   Вријеме је опасало круг   Жар се полако сасуо пепелом срце се у слутње запаучинало   Више нисам дијете сад ме зове кћери Тражимо се у погледима разумијемо у ћутању   Док држи ме за руку немам образа да га лажем   Вријеме је тата

A kör                       Apámhoz   A lugasban ülök és apámmal együtt hallgatok   A rég elfeledett szavak cigarettája parazsával csillogtak Abban az időben volt mikor fogakat váltottam Szégyenkezni tanított és közben diót tört   Fiamnak szólított bajusza mosolygott Karja súlyos volt becézése suta   Az önfeledt időben az ölében lévő fészekből menekült a félelem meséiben meg tudtam fogni a holnapot A sötéttel dacolva álmomban hívtam   Felszántott szemöldöke alól olykor villámokat szórt Valamit a tisztességről mesélt és ahhoz hogy hazudjak már nagy vagyok   Körbe fogta az idő   A parazsat lassan hamu fedi szívét kétségek gyötörik   Immár nem vagyok gyerek most lányának szólít Egymást tekintetünkkel keressük ahogy hallgatunk egyetértünk   Míg kezemet fogja képtelen vagyok hazudni   Apám eljött az a pillanat   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor