Željka Avrić Повратак – Visszatérés

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Повратак   1. Када се вратим овдjе гдjе су ме познавали   Постаћу опет Ја и остаћу заувијек   Нећу шетати уснулим градом пролазити кроз туђе животе бити лице са заједничке фотографије Овдје сам била Неко кога су давно вољели с ким су се једном растали   Друговала са вјетром сањала даљине Била полудјела птица потом пожутјела слика   Када се вратим бићу осушен босиљак грумен иловаче на ципелама   Бићу пјесма коју је пјевала моја мајка њена десница и њена љута рана   Када се вратим овдје поново ћу наћи себе и постати цијела   Све што сам изгубила сачекаће ме на крају пута   Зарашће резови разминуће се магле отворити све капије   Дочекаће ме праштањем   Дан ће бити ведар а ја коначно спокојна   2. Када осване ноћ посјећују ме пријатељи   Као на пиће свраћају у моју самоћу здравимо се и присјећамо   Из препуних фиока испадају дани у ћошковима се мријесте успомене Спотичем се о све што бих да заборавим   Тако по сву ноћ разговарам са сјенкама Зауздавамо смијех и кротимо сузу   Зором ми зебу сјећања даве минула времена   Јутро навлачи заборав као стид поцијепану завјесу    У сусрет сунцу хитају потрошени дани и моја погрбљена раменa   3. Из поноћних поткровља уходи ме носталгија   Кроз пушкарнице призивам небо   У предграђу стомака пропиње се врисак   Падају спратови руше се ограде   Сврбе ме кораци израстају крила   Са дана који ће доћи враћам казаљке сата   Окупљам потјеру у потрази за собом   4. упредам Причу ни на небу ни на земљи   све су ми ближи Безвремени све рођенији Безимени   урањам у Матицу пуштам коријење хватам се за Ријеч   крик ми се у немушто грло забравио   oдметнути од Слова преметнути у кодове последњи је час да ме Чујете   док ме не изда памћење и не посрнем у времену   не бјежим са Извора ја се то њему враћам   5. враћам се Кући   путујем срцем храним сновима   мјесечарим и сунчарим   корак ми лак леђа усправна   пред сликом Дома куцам сјећањем

Visszatérés   1. Ha ide ahol ismertek visszatérek   Ismét Én leszek és mindörökre itt maradok   Az alvó város utcáin idegen életeken át nem kószálok egy arc a közös fényképen nem leszek Itt Valaki voltam akit egykor szerettek akitől egyszer elváltak   Széllel barátkoztam messzeségről álmodoztam Voltam tébolyodott madár majd kopott képmás   Ha visszatérek szárított bazsalikom cipőn maradt vályogrög leszek   Anyám dalolta dal jobbkeze és szívfájdalma leszek   Ha visszatérek ismét magamra találok egész ember leszek   Minden amit veszítettem az út végén vár   Begyógyulnak a sebek szétoszlik a köd kinyílnak az ajtók   Megbocsátással várnak   Derült lesz az ég és végre én is megpihenek   2. Barátaim éjidőben látogatnak   Magányomba egy-egy italra térnek köszöntjük egymást csevegünk   Napok hullanak a tele fiókokból a sarkokban emlékképek ívnak Amit feledni akarok abba botlok   Éjjelenként árnyakkal beszélgetek Nevetést fékezünk könnyet szelídítünk   Hajnalban emlékeim borzonganak a múlt fojtogat   A reggel a szégyen szakadt függönyeként a feledést hozza   Elvesztegetett napok és görnyedt hátam siet a nap felé   3. A sóvárgás az éj tetőteréből kémlel   Az égboltot lőréseken keresztül szólítom   A gyomor tájékán sikoly fakad   Emeletek hullanak kerítések dőlnek   Lépteim viszketnek szárnyaim nőnek   A következő napok óramutatóit visszahajtom   Hogy magamat megleljem hajtóvadászokat toborzok   4. sem a mennyben sem a földön folytatom a Mesét   egyre közelebb érzem az Időtleneket a Nevenincseket   a Sodrásba merülök gyökeret eresztek Szóba kapaszkodok   sikolyom torkomon akadt   a Betűktől elszakadva kódokká válva Halljatok meg végre   míg emlékezetem nem csal meg az időben nem botlok meg   a Forrástól nem menekülök vissza oda térek   5. Hazatérek   szívemmel utazok álmokkal táplálkozok   holdfényben napfényben fürdök   léptem könnyű hátam szálegyenes   Otthonom képe előtt emlékeimmel kopogtatok   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor