Ranko Pavlović Јогунаста пјесма – Makacs költemény

 

Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 19. 01. 1943 –

Јогунаста пјесма    Хоће понекад моја пјесма да се узјогуни. Брига је за форме и норме, за крута правила намргођених теоретичара, за оцјене мрзовољних критичара, за опаске љубоморних пјесника.   Тврдоглава као магарац којег су ујармили у басну, каткад моја јогунаста пјесма не мари ни за хирове размаженог читаоца, који би да му поезија буде само врт за башкарење.   Ни пут којим бих да је очински водим често неће да слиједи, него се заобада странпутицама, крчи стазе по урвинама, провлачи се тјеснацима, остављајући риме и метафоре оштрим каменим шиљцима. Премошћује душом (јер крхким тијелом не може) кањоне и дубодолине.   Зашто тако? – помирљиво је питам. Ја бих да будеш пристојно чедо, а ти се одмећеш у мангупа.   Ти би да ме укротиш? – одговара питањем. Зар мислиш да бих тада била пјесма? – намигује ми и промеће се у тачку на неприступачној литици.

Makacs költemény   Költeményem olykor kifejezetten makacs. Formával, szabvánnyal nem törődik, fittyet hány a morcos teoretikusok szigorú szabályaira, a rideg kritikusok osztályzataira, a féltékeny költők megjegyzéseire.   Keményfejű, mint amesébe tört szamár, olykor makacs költeményem az elkényeztetett olvasó szeszélyeivel sem törődik, aki szerint a költészet csak a henyélés kertje.   Gyakran azt az utat sem követi, melyen gondos apaként vezetném, mellékutakon bolyong, ösvényeket a szurdokon keresztül váj, szorosokon át bukdácsol, a rímeket, metaforákat hegyes sziklákon hagyja. A kanyonokat és a völgykatlanokat (mert törékeny testével nem képes) lelkével hidalja át.   Miért így? – kérdem békülékenyen. Szeretném, ha szófogadó gyerek lennél, de te csibész vagy.   Te engem be akarsz törni? – felel kérdezve. Azt hiszed, akkor vers lennék? – rám kacsint és egy megközelíthetetlen sziklaszirtre helyezkedik.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor