Goran Labudović Šarlo
Vrbas 1970. –
Време
се успорава ћутњом
Моје камење дише наслоњено о стабло нара,
на стенама лишајеви и маховине обележавају
своје празнике под снегом и на сунцу.
Моја стабла имају очи имају осећања имају трнке
за сву памет овог света, моја стабла говоре
језиком који није једноумно корпоративан.
Моје птице од риба позајмљују бочну линију,
људи себе не треба да описују разочарењима
неоствареним надама и залудним очекивањима.
Моје време се успорава у возу ћутњом путника.
Сартр је на питање ко је јунак наших дана
рекао да је то човек у бекству.
Моји градови и села издишу водену пару
да у ваздух дигну поклопац што подрхтава,
и распу говеђи бујон у ком се крчкају.
Моје време се успорава ћутњом
и погледом искуства што држи свитање
на длану, невидљиво општем мањежу.
Izvor: Горан Лабудовић Шарло: Друштвено књиговодство, Графопринт, Горњи
Милановац, 2023. стр. 19.
Az időt fékezni hallgatással
lehet
Köveim gránátalmára
támaszkodva lélegeznek,
a sziklákon a hó alatt és a napon
ünnepeiket zuzmók és mohák
jelzik.
Az általam ültetett fák
látnak, éreznek, tüskések,
bölcsek, az általam ültetett
fák beszélnek is,
közös érdekeket együgyűen nem
képviselnek.
Madaraim vonalaikat a halaktól
kölcsönzik,
az emberek önmagukat ne csalódásokkal,
keserűséggel, hiábavaló
várakozással jellemezzék.
Időmet a vonatban az utasok
hallgatása fékezi.
Sartre a kérdésre, ki a
napunk hőse,
azt válaszolta: a menekülő
ember.
Városaim, falvaim vízpárát
lehelnek ki,
hogy a remegő fedőt a
levegőbe emeljék
és a gulyást, melyben főnek,
szétszórják.
Időmet fékezni hallgatással és
a lovarda
számára láthatatlan virradatot
tenyerén
tartó tapasztalat
tekintetével lehet.
Fordította: Fehér Illés
