Vesna Radović Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona – Prizrenben egykor zúgtak a harangok

Vesna Radović Herceg Novi 31. decembar 1966. –

Bogorodica Ljeviška

Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona

Sve bilo je nekada, mladost, ti i ja, koju još uvek prepoznajem
Šćućurenu ispod otvorenog kišobrana
Dok se drži za ruke i krišom ljubi, mada sve prošlo je
Istopilo se kao sneg u proleće
Kao Sneško koga su deca pogazila
Posvedočiću, svemu što jeste i svemu što je bilo
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!

Još uvek sviram sa jednom pokidanom žicom
Što mi bode usnule oči
Kao pustinjska prašina, koju raznose saharski vetrovi
A, koža mi je kao decembar hrapava i hladna
Ni nalik mekoj baršunastoj svili
Za razliku od mene, ti se krasno držiš
Visok i uspravan, elegantno ogrnut u pesme ljubavne
A, ja tiho svedočim
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!

Kao ranjena Bogorodica na brežuljku Ljeviški
Iznad hučne reke Bistrice
Sama među oskrnavljenim svetinjama
Pozivam te na jutarnju liturgiju
Mada sve pusto je, osim nas
Promrzlih putnika iz daleka
Jer, davno sam se pred Bogom zaklela, voleću te zauvek
A, tu, među upaljenim svećama
Ugasila bih svoju žeđ, svedočeći
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!

Ti ludo što imaš anđeoske oči i ne daš mi da plačem
Hajde, dođi i ne stidi se, zajedno ćemo sići
U duboke rudokope
U potrazi za izgubljenom golubicom
Koju su davno doneli kotorski trgovci
Na dar Milutinu, smiluj se, dušo moja osetljiva
Jer, još uvek imam krvi pod noktima
I topline u oku jezera da posvedočim
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!

Izvor: https://okf-cetinje.org/vesna-radovic-gitara-danila-kisa/

Prizrenben egykor zúgtak a harangok

Minden egykor volt, az ifjúság, te és én, akit még mindig felismerek

Ahogy a nyitott ernyő alatt gubbaszt,

Egymás kezét fogva titokban csókolózik, akkor is ha elmúlt,

Elolvadt mint tavasszal a hó,

Mint a gyerekek által taposott Hóember,

Tanúsítok mindent, ami van és mindent, ami volt,

Prizrenben egykor zúgtak a harangok!

Még mindig bágyadt szememet

A szaharai szelek által széthordott

Pusztai porként bántó szakadt húrral játszom,

Bőröm meg mint a december, érdes és hideg,

Puha, bársonyos selyemre nem hasonlít,

Nem úgy, mint én, te jól tartod magad,

Magas vagy szálegyenes, elegánsan szerelmes versbe öltözött,

Én meg csendesen tanúsítom,

Prizrenben egykor zúgtak a harangok!

Mint a Ljeviška-dombi* sebzett Szűzanya

A sebes Bistrica folyó felett

Egyedül, a meggyalázott szentek között,

Reggeli istentiszteletre hívlak,

Igaz, minden puszta, rajtunk,

Távoli átfázott utasokon kívül,

Mert Isten előtt már régen megfogadtam, mindörökké szeretlek,

Itt meg, az égő gyertyák között

Oltanám szomjamat, tanúsítva,

Prizrenben egykor zúgtak a harangok!

Te angyal-szemű bolond sírni nem hagysz,

Hát gyere, ne szégyenkezz, együtt szállunk

A mély bányákba

A kotori kereskedők által Milutinnak ajándékba régen hozott

Elveszett galamb után kutatni,

Sajgó lelkem könyörülj meg rajtam,

Mert, körmöm alatt még mindig folyik a vér

És őrzöm a tó melegét, hogy tanúsítsam,

Prizrenben egykor zúgtak a harangok!

*Crkva Bogorodica Ljeviška (1306-07.) – pravoszláv kolostor Prizrenben, lelki üdvéért Milutin király alapította.

Fordította: Fehér Illés

Crkva Bogorodica Ljeviška

Vesna Radović Рече ми једна жена – Egy asszony mondta

Vesna Radović Herceg Novi 31. decembar 1966. –

Рече ми једна жена Добро је што си отишао, што си нестао, без поздрава и опроста се удаљио, о благослову да не причамо! У мом крају се каже, добро је што си издао, у твом, не знам какo се каже, али знам да се и те како збори, с кољена на кољено, да се препричава, јер ови Ваши су од Наших, а сви смо ми Наши, громаде од људи, људине и људићи! Велим људићи, људићи! Поваздан их је било и биће, него треба их знати препознати, а док врећу соли не позобљеш, не знаш Јадан с ким имаш посла, док не посједиш, а можда ни тад, не сањаш шта носи дан, шта ноћ пуста, јер да знаш, обук’о би се на брзину, и утек’о главом без обзира, не би крчмио дане од Бога дате, никако не би, јер нико није луд, а понајмање ови Наши! Него, вјеруј ми, без омразе Ти све ово говорим, јер ме некако хтјело, јер ме допало, да лајем ко пас на свом прагу, док други лају по туђим авлијама! И ништа ме није мимоишло, па ни ова здравица, ово весеље, ма, које весеље!? Како није весеље, кад гаће носим љети и зими, кад не стижем да се сазујем од посла?! Јадна ми мајка, што је залуду мислила, да је женско родила, што се помоћи у кући надала, а мени ко да се момчило, у коло међу људе хватало, ко да ми ђаво није дао мира! Добро је што си отишао, не окренувши се за собом, при ципелама само блато понијевши, рачунајући да си све завршио, да си се одужио дому и роду, и да немаш никог на старој адреси! Данас ми је лакше заспати, ласније опстати у овом јаду земаљском, знајући да и ја више немам никога. А могло се десити, ко што се често дешава, да и даље наивно вјерујем, или да не вјерујем својим очима, да ми уши тукну, па да ме воде код доктора! Посље да причају, уста да не затварају, по роду да ми ненајављени гостују, мртве ђедове кости да ми преврћу, онако у мале шапућу – Видиш да са њом нешто није у реду! Била је оваква и онаква, залуду лијепа, права љепотица, из добре куће, домаћинске, сам Бог је дао, но има ту неки Ђаво, јер не могу Срби без Ђавола, то им је од памтивјека остало! И опет понављам, добро је што си отишао, немој да ти се кунем у једино дјете, што си подвио реп, ко олињали мачак, који више није низашта! Ономад ми рече једна жена, у четири ока, у повјерењу, не знам од којих је, а не знам ни чија је, дјевојка или одива, не знам, части ми, да те више нема, него што те има, да нас избјегаваш, због једне друге жене, нагрђене од рођења, због које те ни рођена мати, не би препознала! И не може се чуду начудити, да се то могло десити онаквом човјеку, што га је дика било видјети, у кући и испред куће, што се о њему причало, ко о чо’еку, а не ко о попишуљи, оба ми ока испала, ако те лажем, ако не говорим истину, ДОБРО ЈЕ ШТО СИ ОТИШАО!

Egy asszony mondta Jó, hogy elmentél, eltűntél, köszönés, búcsúszó nélkül távoztál, az áldást nem is említve! Vidékünkön azt mondják, szerencsére cserbenhagytál, felétek, nem tudom mit mondanak, de tudom, igenis beszélnek, nemzedékről nemzedékre száll a mese, mert ezek a Maguk a Miénktől valók, mindannyian Miénk vagyunk, keménykötésűek, emberek és emberkék! Állítom, emberek és emberkék! Mindig is voltak és lesznek, csak meg kell őket különböztetni, de míg egy tarisznya sót el nem fogyasztasz, míg meg nem őszülsz, te Szegény, veled szembe ki áll, nem sejted, de talán akkor sem, nem tudod, mit hoz a nap, a puszta éj, mert ha tudnád, rongyaidat magadra rántva hanyatt homlok menekülnél, nem árulnád az Istenadta napokat, nem bizony, mert senki sem bolond, legkevébé ezek a Mieink! De hidd el, mindezt Neked gyűlölet nélkül mondom, mert kibuggyant belőlem, mert megtetszett, hogy kutyamódra küszöbömön vonítsak, míg mások ezt idegen udvarokban teszik! És semmit sem veszítettem, ezt a köszöntőt, ezt az ujjongást sem, hja, micsoda ujjongást!? Hogy nem derű, mert télen, nyáron gatyában járok, mert a munkától átöltözésre sincs időm?! Szegény anyám, mindhiába gondolta, nőszemélyt szült, akitől otthon segétséget várhat, nekem a legények kellettek, a kólót táncolók közé álltam, bennem az ördög bujkált! Jó, hogy elmentél, hátra sem nézve cipődön csak a sarat vitted magaddal, azt híve, mindent elintéztél, otthonnak, rokonnak adósságod leróttad és az egykori címen senkid sincs! Ma nyugodtabban hajton fejem nyugovóra, ebben a földi nyomorban tudva azt, senkim sincs, könnyebb fennmmaradni. Ám megtörténhetett volna, mint oly sokszor, hogy naívan továbbra is hiszek, vagy saját szememnek se hiszek, hogy süket vagyok és vihetnek az orvoshoz! Majd mesélnek, szájukat be nem fogva, rokonságra hivatkozva váratlanul betoppannak, halott őseim csontjai között turkálnak, csak suttognak – Látod, nincs minden rendbe vele! Ilyen meg olyan volt, bolondítóan szép, igazi szépség, jó házból, Istenadta családiasból, de itt bujkál az Ördög, mert a szerbek Ördög nélkül nem élhetnek, ez bennük maradt, amióta világ a világ! És ismét ismétlem, ne kelljen gyerekünkre esküdnöm, jó, hogy elmentél, hogy levedlett, semmire se jó macskaként, farkadat behúztad. Egyszer mondta egy asszaony, négyszemközt, bizalmasan, nem tudom kiféle, nem tudom ki szülte, lány vagy céda, istenemre mondom, nem tudom, már nem létezel, vagy csak nem vagy, egy másik nő miatt kerülsz bennünket, mogorván az első pillanattól kezdve, amiért szülőanyád sem ismerne meg! És csak csodálkozik, mi lelte az olyan embert, akit a házban és a ház előtt is öröm volt látni, akiről csodákat meséltek, akit mint daliát, nem pipogyát emlegettek, vakuljak meg, ha hazudok, ha nem mondok igazat, JÓ, HOGY ELMENTÉL! Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.avlija.me/poezija/poezija-vesne-v-radovic

Vesna Radović Пољубац из Француске улице – Csók, Francia-utca

Vesna Radović Herceg Novi 31. decembar 1966. –

Пољубац из Француске улице

Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада

Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу

А, бескућник на клупи, држи у рукама

Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ

Бојим се да је глупо да ти објашњавам

Јер, то је као кад верник објашњава невернику

Бога Зашто се поново враћам Француском улицом

Са рукама у џеповима коцкастог капута

И хекланом беретком на глави

Као распуштени легионар

Који оставља ратиште, а остаје веран домовини

Видиш, ниси ме могао отерати

Остао си запетљан у једној црној коврџи

Која ми несташно пада на чело и покрива боре

Док се саплићем о попадано кестење у парку

На Студентском тргу

Ту сам, на истој адреси, још живим и певам

Упркос три урагана која су ме снашла

И поплавама које су ме избациле

Иако је код мене један кофер стално спакован

Ја сам твој Леси који се враћа кући

Који је преживео Царства

Републике и два светска рата

Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш

Само се правим блесава

Пристајем и дајем ти предност

А, веруј ми, било би боље

Да си помогао да лакше умрем

И био последњи, који ми је склопио очи

Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела

Монтан, Азнавур, Беко

Први и други Шостаковичев валцер

Цигане, виолине...

Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем

Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг

Децу која се санкају крај Карловог моста

И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе

На дрвеном ормару моје мајке

Знам да си прижељкивао да одем прва

А, ја сам одувек била добар ђак и читала између редова

Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш

И дођеш на Фијесту

Где ћу као примадона у опери певати „Аиду“

А, ти седeти у првом реду позоришта

Као усамљени старац од осамдесет лета

Који кришом пожели да вози тротинет

И сам себи ставља лисице на руке

Молим те, послушај ме, бар једном у животу

И опрости, заиста опрости, ако сметам

Ако мене питаш, не могу да прећутим

Да је наша љубав била историјска!?

Izvor: CРП Часопис за књижевност и умјетност II. број 4.

Csók, Francia-utca

Mit keresek utcádban, ősszel, levélhulláskor
Utcaseprő gyűjti halomra a hervadt leveleket

A hajléktalan meg a padon, kezében tartja,

Száraz virácsokorként a Lánynak őrzi

Félek ezt neked magyaráznom badarság

Mert, ahogy hitetlennek a hívő Istenről hiába mesél

Hiába mondom kockás kabátomban zsebretett kézzel

Fejemen kötött franciasapkával,

Elbocsátott zsoldosként,

Aki a harcmezőt elhagyja, de hazájához hű marad,

a Francia utcába miért térek vissza

Látod, nem tudtál elzavarni

Míg az Egyetemista téren

A parkban a lehullott gesztenyéken botladozom

Egy, a ráncokat eltakarva csintalanul homlokomba lógó

fekete hajtincsbe gabalyodva velem maradtál

Itt vagyok, címem nem változott,

Az átélt három szélvihar és árvizek ellenére

Még élek és dalolok

Még akkor is, ha egy bőröndöm állandóan útra készen áll

Lassied vagyok aki visszatér

Aki túlélte a Császárságokat

Köztársaságokat és a két világháborút

Még akkor is, ha érzem, át akartál verni

Bolondot csinálok magamból

Beleegyezek és előnyt adok

De, hidd el, jobb lenne,

Ha könnyű halálba segítenél

És szememet, utolsóként, te zárnád le

Tudom el akartad feledni az általam kedvelt dalokat

Montandt, Aznavourt, Bécaudot,

Sosztakovics első és második keringőjét,

A cigányokat, a hegedűket...

Ezért, kérlek, engedd meg, hogy a felsoroltakat újra halljam

Segíts, hogy újra lássam éjjel Párizst, a hóborította Prágát,

A Károly-hídnál szánkázó gyerekeket

És az anyám szekrényén neked őrzött

Sárga birs illatát újra magamba szívjam

Tudom, arra vágytál, először én távozzak

Ám mindig jó diák voltam és a sorok közt olvastam

Éppen ezért, ha valaha szeretnél visszatérni

És részt venni az Ünnepélyen

Ahol az operában primadonnaként mint „Aida” énekelek

Te meg az első sorban nyolcvanéves

Magányos aggastyánként ülsz

Aki titokban rollert hajtana

És önmagát bilincseli

Kérlek, hallgass meg, legalább egyszer ebben az életben

És bocsásd meg, bocsásd meg, ha zavarlak

Ha engem kérdezel, nem hallgathatom el,

Szerelmünk történelem!?

Fordította: Fehér Illés