Kassák Lajos (Lajoš Kašak)
Érsekújvár, 1887. március 21. — Budapest, 1967. július 22.
Konj umire ptice izleću
Njištio
je tada vreme odnosno poput papige otvorio krila velim raširena crvena kapija
sa
ljubavnicom kojoj su u licu crni dijamanti bili usađeni i troje dece je vodala
u svom očajanju
pod
dimnjacima tvornica smo sedeli
znali
smo za sutrašnje krive linije
ho
ruk ho ruk
rekla
je otićićeš Kašiku moj a ja ću se isušiti na binama i na namazanim platnima
gospodina nadlera
naravno
naravno
gospod
zaboravlja lepotice
već
je stigao poluhrist drvorezac
bio
je mlad i prokleto pravedno mirisao
sutra
bićemo preko mađarske granice
pa
da hm da
naravno
naravno
pored
nas je jurio grad
amo-tamo
se okretao koji put se propinjao
video
sam kako iskrivljen slamnati šešir mog oca iznad mlečnog stakla od apoteke do
kipa svetog trojstva i nazad klizi
stari
je nekad verovao da ću u svojoj 21 postati kapelan
u
parohiji eršekujvara
ali
baš pre deset godina u bravarnici gospodina špornija dim gutao
stari
nas je u to doba retko vrlo retko posećivao
kasnije
i moju lepo zamišljenu budućnost sa pivom popio i ispišao
zaljubio
se u jednu staru čistačicu
oćelavio
je i samo s ciganima se družio
25
april 1909
s
drvorescem u Pariz sam se spremao pešice
mala
čaršija u lokvi je tumarala i na harmonici svirala
skinuću
sa tebe moja krila o Sveti Hristofore očev sin nikad nećeš biti
jedan
pijanac krokodilske suze pustio
naslonjeno
na zid „Zlatnog Lava“ osećao svemu je kraj
crvena
pruga me je pregazila i zvonili su u zvonicima
golubovi
su iznad krovova kolutove pravili
bolje
rečeno na kočiji sunca galopirali
novo
zvono franjevaca samo što nije pevalo
kome
se spava neka olovne cevi izglanca
časovi
me na belim ovčarima straše
osećao
sam svemu je kraj
rakijaši
i trgovci galanterijom su zatvorili radnje
samo
se ti vrati svojoj deci prijatelju moj
točkovi
više nisu se unazad okretali
čovek
odbaci mlečne zube i zuri u ništa gde će život vlastit rep ugristi
zuri
u ništa
a
džiramari
O
lebli
o
Bum Bum
a
lađa nas je kao trudna žena tezmala i neko je iza naših leđa kulise sklopio
u
mom životu to je bio prvi presečen dan
u
meni su baklje i bezdan gorele
papagalum1
o
fumigo1
papagalum1
na
obalama u jatima od po dvadeset su ptice od crvenog bakra kreštale
na
drveću obešeni su se ljuljali i takođe kreštali
sumorni
mrtvaci sa dna vode tek koji put su nas pogledali
ali
mi smo po 21 godinu imali
iz
brade drvoresca ružne ružičaste dlake virile
inače
smo dobro živeli
tek
dijagonale naših želudaca
zalud
smo šarafe stezali bivoli su opet i opet krenuli
kroz
strnjik
a
oči su nam bili priljubljeni na članke devojaka
u
tim trucima tasovi u meni uvek su poviknuli
u
Beču tri dana smo na ulicama spavali
na
kraju sami sebe definitivno iscedili
šta
je zapravo civilizacija
čovek
se sa nekakvim namazom namaže i od vaški počinje se užasavati
šta
je zapravo porodična sprega
čovek
pupčanu vrpcu sa nekekvom svilenom trakom produžuje
šta
je zapravo crkveni obred
čovek
da se ne bi bojao počinje bojati se
mi
smo na tabane ceste svezali a u vasioni sunce nas je pratilo
zlatnim
nogama veličine milja
verujte
slon nije veći od buhe
crveno
nije crvenije od belo
i
ako ipak uzasve mi smo dalje išli
baš za inat dalje išli ako uspostavimo
bilans stanja, ionako mi ćemo izvući deblji kraj
i
tad su nam se oči otvorili
i
postali smo duboki poput crnih bunara na području rudnika
i
pešačili i pešačili
ispred
nas 13 anđela
takođe
pešice
o
našoj mladosti su nam pevali
postali
smo tipične skitnice pod pazuhom sa dobro dresiranim buhama
voleli
smo u jarak upalo voće
kiselo
mleko
i
kase jevrejskih vernih zajednica
i
braća su nam od svukud stizali
sa
svakakvim jezicima i sa čudesnim obrazima boje cigle
svi
sa specifičnim mirisima
neki
su od kilometara ostrugani bili pojedincima su usne još od majčine sise mlečne
bile
ispod
nas ceste su u belim perinama ležale
telegrafske
žice su se skupile i na nebo znamenja pisale
uveče
smo videli kako se između butina žena cveće otvara
ali
bili smo biljožderi i mrzili žene
i
provukli smo se preko Pasaua
Ahena
Antverpena
drvorezac
se smršao na čačkalicu ličio a brada mu je riđa postala
u
glavi su mi pesme i šume hadžure2 počele nicati
pre
nas na velikim slapovima okićenim dugmadima sa pantalona
i
ptičjim jajima štakori su dva puta preplivali reke svetla
u
poštanskim sanducima su me pisma moje ljubavnice čekala
ali
znao sam noći su puni vaški
dakle
u to doba sam doterivao moje stihove koji su
kao
nekakve ovce sa zlatnim runom navirali
nema
dvojbe te su najbeznadežnije životinje
ali
ako neko iza uha gurne ploču
paravani
se prestrašeno spuštaju
to
je naš život
naša
srca carinici na svakoj stanici žigovima obeležili
a
mi dalje plovimo putem zore
bogme
bilo bi pametnije kad bi svako sa slatkim korenom ili šećerom od krompira
trgovao
rasporedite
svet u kome živite
lako
je nama dnevno po 50 kilometara izlazimo iz njega
preko
tunela gorskih grebena i šutljivih nemačkih šuma
na
njivama osećamo svež miris gnojiva
brda
se koji put okreću a drveća u vetru drhte
u
biti drveća su zdetne devojke
ali
ako bolje pogledamo i kameni međaši su zdetne devojke
međusobno
tiho pričaju i kažu:
ako
on ode ubiću se
juče
čitav dan sam zlatnim nitima pelene rubila
nazvat
ću nju anđelom i na uho trešnju od dijamanta kačiti
ili
jednostavno to vele:
muškarci
su redom svi ćopavi psi
brda
su skroz na nas nagnuli
a
golema zmija pak bez skrupula sunce proguta
na
kraju opet ću pesnik biti
samo
čegrtaljke treba dobro naviti i ovako najviše problema iz brzopletosti
gospođice ane potiče
juče
sam dve pesme poslao nezavisnoj mađarskoj
i
ponovo smo u Štutgartu
uz
stolove prosjaka sedeli i lepinje sa pekmezom jeli
i
sa grede srce jednog štajerskog seljaka svetlucalo
u
susednom dvorištu VOJSKA SPASA misu služila
ispod
zvezda flaute i klarineti vrištali
videli
smo žute staklene sove kako su se preko mladih majki nadnele
o
jaganjce božji koji grehe sveta oduzimaš
u
drvorescu ponovo se nakanjivao poluhrist i pod svaku cenu govoriti hteo
začepi
gubicu zaurlao je seljak štajerac
i
srce je pod naš nos gurnuo
vidite
sa 7 zarđalim bodežom je proboden
to
su 7 laži moje ljubavnice u meni braćo moja
vidite
li ovaj zeleni porub tu na desnoj strani
to
je poslednji ugriz moje gazdarice braćo moja
imam
26 godina život mi je poput jutarnje rose čist bio
zimi
po čitave dane ispred kuće metlao leti bogat urod požnjeo
e
ala čovekova
sudba je kao
svima
su oči širom otvorene bile i iza gomile videli smo kako svet svoju kabanicu
izvrne
budimpešta-pariz-berlin-kamčatka-petrovgrad
drvorezac
je već pijan bio i iz njegovih očiju kao iz nekakvih kanala tuga curila
povici
su sve više prema ćoškovima pomicali da bi mogli stenjake ugasiti
zakunite
se da ćete ubuduće verovati samo u čarobnu moć učkure
oglasio
sam se sasvim neočekivano
i
video sam kako moj glas iz susednog dvorišta dolazi
pesnik
sam
valjda
znam
petrolejke
samo zato svetle dobro jer dva puta turatamo3
i
puni su petroleja
bio
sam ogorčen ovim siromacima hteo sam nešto pokloniti
ali
zvezde su već napustile stražarska mesta
13
anđela sad već verovatno na basamaku tavana otvorenim ustima spavaju
bože
moj
stenice
sa zidova u crvenim rojevima silazile
svako
nek posoli vrh nosa
evo
koliko je život kratak
ali
mi ćemo se na pariškim
zabatima u mačore pretvoriti
pajki
bebo pa pajki
zaspi
čovek
iz
vertikale horizontale ovako nastanu
i
obratno
iz
neba iskoračila su deca od crnila
pa
pređite sa mnom vrt
na
drugoj obali reke Marija svog sina uspavljuje
rigle
nek svako nad svoj um zatvori
moje
uspomene su na podu u žutim lokvama fosforescirale
u
uglu otvorile su se naprtnjače i počele besomučno lajati
kao
Marija svog sina
čitav
vrt sam u naručju ljuljao
i
niže
evo
tu su probisveti sa 1 1/2 proizvodima
uzdasi
se u staklo pretvaraju
cveća
cvetaju
o
pa i ti si tu
ja
i ti
na
tebe
ja
zaveži
na me svoja kolena
ženico
moja
srebrni
salamandar
papiga
na
mom životu junački povez
voćka
otkinuta
zvezda
o
joj o joj
nek
svako zavrne čepove
satovi
su istupili iz zvezdanih krletki
sa
dugačkim surlama od pluta slonovi su se prema istoku okrenuli
prvi
glas što sam čuo bio je urlanje jednog gramafona sa periferije
tog
jutra drvorezac nije mogao ustati
crknut
ću govorio je crknut ću
kraljica
prosjaka je sa ogromnim badnjem nad njegovom glavom stajala
iz
sata je iskočila kukavica sa glavom od kosti i ponizno se poklonila
crknut
ću plakao je drvorezac crknut ću
i
svi su videli
kako
je smrt dva puta prešla preko sobe
ustvari
zašto bi ti otišao burazeru moj
zašto
stado
sa pašnjaka još nisi pokupio
u
svojoj žutoj kosi svetiljke još nisi ni upalio
a i
zmije u tvojim očima sve redom još spavaju
ne
mari za ružnom džezvom slugu je za pupčanik ugrizla
i
sad su oboje u drugom stanju
crknut
ću vrištao je drvorezac crknut ću
i
kuće su se u dugim taktovima prema crkvi nadnele
jedno
suho ždrebe još je glavu preko prozora gurnuo
i
njištio
ko
će mi kaput kupiti rekao sam i ja
5
kruna niko više 5 kruna
odjedanput
ceste su počele silaziti sa brda
pa
koračati
opet
koračati
mada
smo bili dobri prijatelji jadnog drvoresca
više
nisam video i uveče katkada pred mnom kao grmlje šipka gorela njegova riđa
brada
2
nedelje sam sam lutao
bio
sam tužan poput nekog starog magarca i u svakoj
lokvi
oprao glavu
voleo
bi iz glave isprati uspomene koje su se užasno slegle
i
prema obalama crnim zastavama mahale
prema
kakvim obalama to ne znam
osećao
sam da sam nekakva hitra reka i posedujem obale
sa
uvenulim palmama i zelenim žabama
jer
onda sam već pesnik bio neopozivo
s
mojom ljubavnicom sam se redovno dopisivao
i
znao sam samo trebam grudi rasporiti da bi iz mog srca
čisto
zlato teklo
samo
da ti belgijski paori ne bi bili toliko prljavi
ove
šovinističke životinje o svetskim tokovima ništa ne znaju
zalud
stojim pred njima
ni
jedan ne primećuje zvezdu na mom čelu
bio
sam kao 7 siročadi
ipak
krive linije su tu u meni sazrele
tu
sam se sreo sa mađarem koji je iz ciriha došao i u čile se spremao da postane
osnivač vere
ozbiljno
sam verovao da može postati neko
uši
su mu na neobičan način šugave bile
vani
na doku antverpena smo lenčarili a on je balama pamuka i buradima za sardine
besedio
braćo
pevao je braćo
pitomi
zečevi su najplodnije kokoške a mlinovi krišom zube štakora u žito stavljaju
ali
koji put i melju i to se ne dešava uzalud
neumešnici
od čega li se bojim
moji
propovedi na livadama već su rascvali
neka
crknu svi koji neminovnost tačke smirivanja priznaju
ujutro
prema suncu krećemo prema božjoj čardi
u
mom sirotom umu ljiljani su rascvali
pa
da prema božjoj čardi ujutro krećemo
u
seniku s tršćanim krovom pićemo hristove suze i šljivovicu
ali
u sudbu svake dobre duše bar po jedan krokodil upada
a
on je iz ciriškog herberga došao i u čile se spremao za veroosnivača
ove
noći dobio je kapavca u mornarskom bordelu na rivolu
kule
od karata nečujno su se srušile
kao
u zoološkim vrtovima oko nas ograde su rasle
uzastopce
21 puta sam na nebo viknuo:
latabagomar4
o
talata4
latabagomar
i finfi4
ploče
su se neprestano vrtile
crne
ruke majstora bi trebalo otkinuti
sa
svog postolja stolari svaku čvorugu izguraju
u
postavljanju poluga bravari još se ne razumeju
zbog
toga će se naš kavez jednog dana srušiti
vidite
jednu rukavicu je i Izabela izgubila
o
pa ko bi se o nama trojnookima mogao brinuti
nad
krovovima ptice su prema drugim predelima zveketajući letele
mađar
je ključ nove vere u svlačionici zaboravio
za
čim je prvog dana kao dete glasno plakao
onda
je uši vazelinom namazao i prema briselu smo krenuli
kao
da su nas opljačkali
od
svega smo se odrekli i znali smo samo nas vreme shvaća
on
ispustiti nas nikad neće
uveče
smo već uz dugačak stol maison du peuple sedeli
i
dobar belgijski duhan pušili
videli
smo kako je vandervelde preko sale u sekretarijat socijalista prešao
ostali
znamenite vođe pak sa novim francuskim kartama pred kasom igrali
u
ogromnom svratištu tu su se našle gomile sa svih krajeva sveta
plavooki
rusi koji su se sa revolucijom verili
nizozemci
sa mirisom ulja
prusi
mršavi
brđani
mađari
s uvenulim brkovima
patetični
rođaci garibaldija
i
svi su bili ovde koji su pretučeni bili ili kod kuće
nisu
dovoljno hleba imali
na
ramenima pojedinaca neboderi Nju Jorka bdeli
drugima
je mržnja iz oka crveno virila
pogledajte
sa željezničke stanice najveći zamasi sveta kreću
vihori
huče
telefonske
žice iz srca moskve vrište
drugarice
sedite za klavir
konobari
sa crnom supom preko nas prelaze
proleteri
pred bioskopima se skupljaju
poverenik
zadruge grupama od po deset delio karte
psi
po ispucalim zubima trošnih zidova trčkarali i poput starica pevali
neko
je rekao dole s oligarhijom
i
istovremeno:
rim
pariz
tiflis
štokholm
samarkand
i
rudnici oblasti rura
čujete
li zvonca gradske kuće minhena
u
florensi golubovi na ramenima proroka spavaju
svi
su već znali božji trenutak ne može biti daleko
koža
fanatika osetljivija je od seizmografa
a
svi mi smo se češali
drugarice sedite za klavir
gore
gore
o
kad bi mogao dijamantne oči moje ljubavnice tu privezati
salamandri
su pored središnje lampe plovili
mađar
je već u crvenim lokvama spavao
i
sad je kao mladi buldog lep bio
sa
koliko stvari bi se čovek tokom jednog sata mogao bogatiti
kad
bi bio pametan kao recimo jedan fotografski aprat
ali
čovek je uvek zatvoren i nad kožom mu svetovi neprimetno prolaze
u
ponoć smo u petit passageu na sastanak rusa išli
govor
je jedan blond tovariš još skoro dečak držao
u
ustima su mu plamenovi cvetali a ruke poput crvenih golubova lebdele
pa
da sa vragolanima dostojevskog mi smo rođaci
mi
smo sedmu glavu sentimentalizma u sebi odgrizli
i
želimo sve rušiti
o
Rusijo ti prokleta zemljo
ko
bi mogao videti tvoje patnje ako ne tvoji zvezdom označeni sinovi
evropa
pljuje na azijsko
ipak
samo mi krećemo uzbrdo
bez
dvojbe pekarka iz astrahana ili uličarka iz petrovgrada
jednog
dana će novog čoveka roditi
rusija
je još bremenita sa svojim crvenim prolećem
na
pustarama rusije cveće još ne može cvetati
ali
rusija je nalik neobrađenoj zemlji
pomozite
dakle
braćo
nama
slični nesretni sinovi evrope
pomozite
pomozite!
i
videli smo kako mu se glava ispod stare kape pali
i u
njegove dlanove smo se smestili
ura
Rusijo! živio! živio! ura!
jedna
grba sa mojih leđa tad je pala
prozori
su ledenim šarama bili kićeni
i
mađar ko je kasnije najamni provokator i doušnik postao
poljubio
je kaput rusa
poput
deteta sam čist
rekao
je – kad ne bi imao trišu otišao bi u carskoje selo da bi cara ubio
te
noći nismo pili rakiju
oprali
noge i nismo mislili na ljubav
jedan
štamparski radnik mađar ko je od onda zbog pobune 12 godina dobio iz karata
sobarice je vračao
i
tiho i dalekosežno smo pevali
konačno
dabome konačno
došlo
je vreme i mi kao kalemljene biljke celoviti
verovali
smo nad nama zlatne martovske zastave vijore
labudovi
su na ljuljaškama sedeli i u dvoglas smejali
na
edvardovom trgu na stol siromaha sam se hteo žrtvovati
ali
u zoru su po nas belgijanski žandari došli jedva je još svanulo
pred
kipom koji piški stranci s bedekerima još nisu tapkali
prljave
ulice još su smatrali da zaista u parizu leže
na
nas su zlatni ornamenti gradske kuće smeškali
a
mi smo u pljuštećem plavetu niz strmih stepenica
lancima
vezano koračali
ispred
okovanih peći vlasnika pečenjara
u
pomiji krčama
u
jutarnjem smradu ribarnica
siromašni
probisveti red ih je saterao i sad u njima bog umire
na
rue mouffetar-u drolje smo sreli
sretan
sam bio
radovao
sam se jer su u svanuću tako lepe bile
u
nakrivo krečenom vetru punđe su im nakrivo stajale
sunce
ih je sa zabata preko dijamanog skuta promatrao
noć
smo poput svetaca prebdeli
a
sad sam za njihovim cigarama slinio
samo
da leđa mogu počešljati cvilio je mađar
ko
je još nedavno u čile se spremao kao iskupitelj
s
jednog balkona neko je belom plahtom mahao
na blondog dečačkog rusa mislili ko se plamenima
hranio
kao
marinetijev futuristički bog
i
više je voleo rusiju no što sin svoju majku
sad
će ga prebaciti preko plave granice i pred kremlom obesiti
pomozite
dakle
braćo
nama
slični nesretni sinovi evrope
pomozite!
pomozite!
ja
sam samo zalupan pesnik tek mi glas ima oštricu
šta
vredi ako neko papirnatom sabljom probodi vešticu iz tumarona
12
dana smo proveli u zatvoru za proteranike mišjeg mirisa
105-oro
smo bili u jednom jedinom holu
danju
i noću
noću
i danju
tokom
noći smo na ceste mislili i stenice ubijali
ujutro
smo toplu vodu dobili za ručak hladnu kašu i čitave dane morali smo se moliti
naglas
nerazumne belgijske molitve iza bradatog stražara ko je poput nekakvog idola na
visokom postolju sedeo
pa
su nas u tamnozelenim vagonima odveli do francuske granice
u
ptičjim gnezdima 9 vrsta jaja našao
bože
moj
dolazi
pariz
o
kome pevajuća čuda slušao
i
koga još ne poznajem
znao
sam u grbu francuza crven petao stoji
znao
sam zemlja francuza devojkama i umetnošću je blagoslovljena
u
zoru seljaci zole na srebrnim gitarama plovili
sena
je svoje plave leševe na tratinu polagala
mađar
je o mađarskom učitelju iz dunajeca govorio
ko
je sad u chat noir-u sjajan violinist
ima
9 ljubavnica strankinje francuskinje redom sve živoderke
učestvovale
su u francusko-njemačkom ratu
pogledao
sam svoje beleške: do sada 3004 slika hrista video
9
vrsta jaja sam našao u ptičjim gnezdima
kod
litiha 2 krave oterao
dakle
300
kilometara sam bio od pariza
iznad
naših glava papige su na štakama hodale
O
PARIZU!
PARIZ!
endre
adi te je golog video i nad tvojim krvavim ruinama
se
rodio i gijom apoliner pesnik simultanist
jasno
smo osećali na hodočasnike mirišemo
i
dnevno po 60 – 70 kilometara prešli
i
išli prema senci željezne kule
kupite
naše mokraćne mehure rekli smo ljudima
kupite
naše dobro očuvane mokraćne mehure
probodete
li sa tankom iglom nećete osetiti ni okus prženja
ipak
francuzi umnogome liče na belgijance
najhumaniji
zvekani u bavarskoj žive
možda
su zbog slada piva takvi
ali
je i to moguće da u njima hrišćanska filozofija na španski vosak sela
nabrekle
suzne kesice stalno su nam na vratu visile
kao
bremenite slane klepetuše
smeštaj
danima nismo našli
pa
što nas je majka rodila ako istovremeno nije mogla
i
kuću na naša leđa izleći?
jedan
stražar ko je inače obućar bio
gurnuo
nas je u slamu na 12 sati
iz
žutih cevi vaške su prema nama kopljima kleštima pravim pravcatim ruskim pikama
prilazile
to
međutim baš ništa nije značilo
daleko
na mesečevim ljuljačkama uz svirke frule spavali
neko
nam je stalno ovako pevao:
VI
STE MI MOJA DVA KAŽIPRSTA
ujutro
crnu kafu pili oko suknje žene obućara
rekla
je jako lepu kosu imam
i
ako me bolje pogleda ličim na nekog momka igora
ko
se zbog nje pre 20 godina u senu bacio
crna
kafa se popovski širila u našim želucima a ja sam obećao
poslat
ću njoj razglednicu iz Pariza
sa
dve sklopljene ruke i gugučavim golubovima
PARIZ
O PARIZ koliko sjajnih pojedinaca se ubilo tamo
i
ko zna zbog čega
i
više se njen glas nije odvojio od mene
u
pištaljkama carinika je plakala
u
električnim rogovima Pariza se smejala
smij
se i ti magarče
zar
ne vidiš da u zlatnom gnezdu života sediš
sad
nas Pariz ljulja rekao je mađar na svoju trišu potpuno zaboravivši
jednom
sam već ovde iz zvezda krv anđela muzio
u
odnosu na to majčino mleko je gazirana voda bio
okači
svoja krila
sutra
idemo kod GRIZETTE
sutra
ćemo na bulevaru talijana ostrigu jesti i pogledati
električne
ptice
sutra
ćemo preći preko tulerije
i
zvezdanog bara
pa
da
da
tužan
sam bio i osećao kako mi na bolesnoj nozi nokti rastu
o
jao
jao
do
mene bradato i neožbukano stižu čuda
2 x
2 = 4
svugde
divlja ruža cveta
ali
moderni konji zube od željeza imaju
i
onaj ko ujutro krene nije sigurno da će do uveče doma stići
najsretniji
je taj ko može izvrnuti kožu
jer
ko bi mogao preći preko sebe
što
postavimo to je postavljeno
ali
što postavimo ništa ne znači
reke
su sposobne na deliće razbiti se ako su željni žurbe
gospoda
poput vrabaca ne znaju sa dve noge koračati
znamo
da žena napusti svog saputnika
majmuni
su svoje stražnjice u ogledalima gospodina goldmana pogledali i sretni su
možda
kad bi znao igrati šah
u
biti ja ni u šta se ne razumem
butine
zaklane svinje u izlozima na vrtešci čuče
video
sam pariz i ništa nisam video
ljubavnica
me je u drugom stanju na željezničkoj stanici anđalfelda čekala
od
siromaštva je glava moje mame na limun ličila
pokušao
sam se smejati pred njima ali sramio sam se
jer
dve hlače bez gaća nosio
zasigurno
pesnik izgradi sebi nešto u čemu uživa
ili
komotno može biti sakupljač čikova
ili
ili
ptice
su progutale zvono
ali
drveća i dalje pevaju
to
je već znak starosti
ali
ne znači ništa
ja
sam LAJOŠ KAŠAK
i
preko naših glava samovar od nikla preleti.
1922
1,3,4 – pesnikove izmišljene reči
2 – pesnikovo izmišljeno mesto
Prevod: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése