Dušan Praća (Pratya Dusán)
Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –
Прича о малом шупљоковићу
Расте један мали човјек,
понавља се стари случај,
заплиће се,
расплиће се,
шупље клупко - шупљоклупко.
Како којим даном расте,
мали човјек све је мањи,
танки конац све је тањи.
Иза њега све остаје,
све промиче,
неповратно:
била једном једна мајка ко икона,
био једном један отац ко планина –
био једном један шарени балон.
Расте један мали човјек,
провлачећи дрхтураву своју нит
кроз лавиринт.
Кад размота, кад распетља
своје клупко,
тек тад схвати да је шупље –
шупље клупко, шупљоклупко
Mese a kis palimadárról
Cseperedik egy emberke,
ismétlődő régi mese,
botladozik,
akadozik,
üres batár – palimadár.
Ahogy napról napra növöget,
az emberke egyre gyatrább,
satnya fűző egyre satnyább.
Minden mögötte marad,
mindent elhagy,
megmásíthatatlan:
mint egy ikon volt az anya,
mint az orom volt az apa –
volt egy pompás, tarka lufi.
Cseperedik egy emberke,
útvesztőn keresztül
reszketve
fűzi cérnaszálát.
Mikor nyitja, kinyitja
batárát,
csak akkor látja sivárságát
–
üres batár,
palimadár.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése