Dušan Praća Тама – Sötétség

Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Тама

Има у нама тама

у коју ништа не уђе

а да је још очајније не потамни

и има зима

из које наше око не избива.

Та зима и та тама,

то су наша чворна мјеста,

невјерничка -

то је тамна власт над нама.

Ова власт не да осмијеху да сам себи вјерује,

руменом погледу црне наочаре потура,

полет из полета,

бојажљиве вјеснике свјетла растјерује;

све што би у прољеће проклијало,

назад у клицу гура.

У мрак без дна,

у сан без сна,

у трулу нулу,

у којој се беспомоћно окрећемо,

у којој само себе,

тамне и прозебле

и своју сиву својту сусрећемо.

Sötétség

A bennünk lévő sötétség

semmit be nem fogadó

lesújtó hogy nem sötétül

és van a tél

ahonnan nincs menekvés.

Az a tél és az a sötétség

létünk két fontos helyszíne,

hitehagyott –

felettünk uralkodó sötét hatalom.

Ez a hatalom megvonja hitét a mosolytól,

pirospozsgás tekintetet fekete szemüveggel takart,

lelkesedésből lelkesedés,

elűzi a fény félénk hírnökét;

mindent mi tavasszal kicsírázna

csírájába fojtja.

A mélységes sötétben,

álom nélküli álomképben,

a poshadt semmiben,

ahol tehetetlenül hánykolódunk,

csak önmagunkkal,

megfagyott árnyunkkal,

szürke mivoltunkkal találkozunk.

Fordította: Fehér Illés

Dušan Praća Прича о малом шупљоковићу – Mese a kis palimadárról

Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Прича о малом шупљоковићу

Расте један мали човјек,

понавља се стари случај,

заплиће се,

расплиће се,

шупље клупко - шупљоклупко.

Како којим даном расте,

мали човјек све је мањи,

танки конац све је тањи.

Иза њега све остаје,

све промиче,

неповратно:

била једном једна мајка ко икона,

био једном један отац ко планина –

био једном један шарени балон.

Расте један мали човјек,

провлачећи дрхтураву своју нит

кроз лавиринт.

Кад размота, кад распетља

своје клупко,

тек тад схвати да је шупље –

шупље клупко, шупљоклупко

Mese a kis palimadárról

Cseperedik egy emberke,

ismétlődő régi mese,

botladozik,

akadozik,

üres batár – palimadár.

Ahogy napról napra növöget,

az emberke egyre gyatrább,

satnya fűző egyre satnyább.

Minden mögötte marad,

mindent elhagy,

megmásíthatatlan:

mint egy ikon volt az anya,

mint az orom volt az apa –

volt egy pompás, tarka lufi.

Cseperedik egy emberke,

útvesztőn keresztül reszketve

fűzi cérnaszálát.

Mikor nyitja, kinyitja

batárát,

csak akkor látja sivárságát –

üres batár,  palimadár.

Fordította: Fehér Illés

Dušan Praća Безлични близанци – Arctalan ikrek

Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Безлични близанци

Једни у другима друго смо,

браћо близанци,

а једно смо.

Узалуд на обрисаном лицу лични биљег цртамо,

он се у жутокљуну птичицу претвара,

у празним кавезима од нас умилну пјесму пјева.

Пјева о жуђеној разлици

од осталог обичног свијета,

о дугим одисејама кроз сциле и харибде,

од удара до судара,

сваки наш потез у злаћану тамбуру удара.

Узалуд једни другима

при шминкању свјетиљку држимо,

рјешење за присојни израз тражимо;

наша нас братска природа у сиво братство веже,

у њему братско ђубриште братски заудара.

Arctalan ikrek

Egymásban vagyunk mások,

mi ikertestvérek,

mégis egyek.

Hiába rajzolunk a sima arcra személyes jegyet,

sárgacsőrű madárrá változik,

az üres kalitkában tőlünk szebben énekel.

Az átlagos világtól különböző

hőn áhított különbségről dalol,

Szkülla és Kharübdisz közötti újabb kalandokról,

ütésektől ütközésekig

minden tettünk aranytamburába ütközik.

Hiába tartjuk

sminkeléskor egymásnak a lámpást,

kifejezni saját egyéniségünket akarjuk;

természetünk szürke testvériségbe kötöz,

ahol a testvéri trágyadomb testvériesen bűzlik.

Fordította: Fehér Illés

Dušan Praća Бајка о побуни – Меse a felkelésről

Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Бајка о побуни

Одједном,

дрво не хтједе да буде дрво више -

и дрвосјече се вратише гладних сјекира.

Видје то камен,

па не хтје више камен да буде,

камен одвише -

и каменоресци се скаменише.

Одједном,

ријека, сита корита,

старим током не хтједе више -

и обале се стрмоглавише.

Mese a felkelésről

Egyszerre csak,

a fa nem akart többé fa lenni –

a favágók éhes baltákkal tértek vissza.

Látta ezt a kő

és nem akart többé kő lenni,

nem túlzottan kőszerű –

és kővé váltak a kőfaragók.

Egyszerre csak,

a folyó, megelégelve medrét,

nem akarta követni tovább régi medrét  –

és beszakadtak a partok.

Fordította: Fehér Illés

Dušan Praća Царство ничег – A semmi birodalma

Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Царство ничег

У ствари,

ни о чему се ту не ради,

него је једноставно тако.

Празнина слеђена сама у себи

одјекује,

ријетке таласе властити вир

сахрањује,

вампир–мир све немире смирено смирује.

Понеки птић – таласић хтио би да одлепрша

-- не схватајући у шта је ухваћен -

некуд,

мислећи:

хоће му се,

може му се.

Да има ко да прича

и да има ко да слуша,

ова би жутокљуна лудост до легенде нарасла,

у светачке би се хаљине обукла

и светковала.

И ко зна каква би се још мудра прича,

каква симболика

око овог голуждравог трзаја сплела.

А у ствари,

ни о чему се ту не ради,

него је једноставно тако.

Празнина спокојно сама у себи

царује

и вампир–мир све немире смирено смирује.

A semmi birodalma

Tulajdonképpen

itt semmi sem történik,

egyszerűen így van.

Az önmagába fagyott semmi

sivít,

saját örvényünk ritka hullámokat

semmisít meg,

vámpír–csend rettenetet békességgel békít.

Néhány madár – hullám szabadulna

– nem sejtve minek a foglya –

valahova,

képzeletben:

akarja,

bírja.

Ha lenne aki mesélne

és lenne aki hallgatná,

ez a balga bolondság legendává válna,

ünnepi ruhát öltene fel

és ünnepelne.

És ki tudja miféle bölcs história,

miféle krónika

kerekedne ebből az egyetlen mozzanatból.

Pedig tulajdonképpen

itt semmi sem történik,

egyszerűen így van.

Saját birodalmában nyugodtan trónol

a semmi

és vámpír–csend rettenetet békességgel békít.

Fordította: Fehér Illés

Dušan Praća Насмијешени пророк – Моsolygó próféta

Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Насмијешени пророк

Све ће нам ово једнога дана бити смијешно:

и поносни погоци

и потиштени промашаји;

смијешне ће бити и мете.

И наше оружје, наши дубоки разлози

смијешни ће бити

и - смијешно -

помоћи ће нам умријети.

Mosolygó próféta

Minden nevetséges lesz egyszer számunkra:

a büszke találatok

a nyomasztó melléfogások;

és a célpontok is nevetségesek.

Mulatságossá válnak fegyvereink

mélységes érveink

és – lényegtelen –

halálunkban támogatnak.

Fordította: Fehér Illés

Dušan Praća Неочекивани потез магле – A köd váratlan húzása



Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Неочекивани потез магле

Одједном, неочекивано, магла се повуче,

неста је из вјековних утврда:

из главе, из очију,

са тврдих обала,

у трену.

Сину магнезијумска свјетлост,

из ведрог неба удари гром –

указаше се призори

дотле невиђени.

Са мајке спаде одјећа,

спаде метафизичко месо,

од бајке у коју смо вјеровали,

за њу живјели ,

не оста ништа.

Гле Сизифа, како гура,

мрмљајући бесмислице,

тешку стијену од костура.

Опржени немилосрдном свјетлошћу,

страшним сунцем,

заваписмо за маглом,

за мајчинским крилом;

главу у пијесак заривасмо,

не би ли бар глава остала -

спознасмо да, губећи маглу,

колијевку изгубисмо.

A köd váratlan húzása

Egyszerre, váratlanul, felszállt a köd,

pillanat alatt

tűnt el ősi bástyáiból:

a fejekből, szemekből,

kemény partokról.

Hirtelen fény villant,

derült égből villámcsapás –

addig soha nem volt

látomások jelentek meg.

Pőrén maradt az anya,

lehullott az elképzelt hús,

nem maradt semmi

abból a meséből, amiben hittünk,

amiért éltünk.

Nézd, semmiségeket motyogva

Sziszüphosz hogyan tolja

a súlyos csontsziklát.

Kegyetlen fénytől,

az irgalmatlan naptól megperzselve,

ködért esedeztünk,

anyánk öléért;

hogy legalább fejünket mentsük,

fejünket homokba dugtuk –

felismertük, a ködöt vesztve

bölcsőnket veszítettük el.

Fordította: Fehér Illés

Dušan Praća Прилог историји магле са излишном напоменом – Adalék a köd történetéhez felesleges megjegyzéssel

Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Прилог историји магле са излишном напоменом

Магла је сиједи случај,

присутан од праискона и прије,

загонетна зараза, из историје нам се смије;

из смијеха јој сарказам,

из смијеха јој потопска прича

провирује:

како је пионирске путеве, смјеле путнике гутала,

како је вукодлачки по нашем залеђу лутала.

Она се увијек око великих несрећа мотала,

никада случајно, никада невина,

час шумска нимфа,

очас заносна нимфоманка

чији загрљај гробље је

на слатки лијепак намамљених -

час морска сирена,

љубичасто фатална жена.

Она је у дослуху са свим свјетским тајнама,

одвајкада само сплеткари ,

ровари;

само она нешто зна о Сумерима,

 о Атлантиди, Нојевој арци, о марсовцима...

Сада се, наводно, смирила у Лондону,

али то је само један од њених трикова,

опет ће она ускочки,

поново мучки да се стушти

на неопрезна сунчана мјеста,

у својој наивности видна.

Adalék a köd történetéhez felesleges megjegyzéssel

A köd megőszült,

kezdetek előtt is létező,

a történelemből felénk nevető fertőző talány;

nevetéséből gúny,

nevetéséből özönvíz meséje

fakad:

hogyan nyelt úttörő utakat, bátor utasokat,

hogyan leste vérszívóként lankadt mozdulatainkat.

A nagy szerencsétlenségek közelében tartózkodott,

sosem véletlenül, sosem ártatlanul,

hol erdei tündér,

hol csábító nimfomániás

akinek ölelése

a megigézettek számára halálos –

hol hableány

a végzet asszonya lilán.

A világ minden titkának cinkosa,

ősidők óta acsarkodik,

áskálódik;

csak ő tud valamit a Sumérekről,

Atlantiszról, Noé bárkájáról, marslakókról…

Állítólag most Londonban megnyugodott,

de ez is csak cselfogás,

tettre kész,

könyörtelenül le fog csapni

a kézzelfoghatóan ostoba

meggondolatlan napsütéses partokra.

Fordította: Fehér Illés