Dušan Praća (Pratya Dusán)
Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –
Неочекивани потез магле
Одједном, неочекивано, магла се повуче,
неста је из вјековних утврда:
из главе, из очију,
са тврдих обала,
у трену.
Сину магнезијумска свјетлост,
из ведрог неба удари гром –
указаше се призори
дотле невиђени.
Са мајке спаде одјећа,
спаде метафизичко месо,
од бајке у коју смо вјеровали,
за њу живјели ,
не оста ништа.
Гле Сизифа, како гура,
мрмљајући бесмислице,
тешку стијену од костура.
Опржени немилосрдном свјетлошћу,
страшним сунцем,
заваписмо за маглом,
за мајчинским крилом;
главу у пијесак заривасмо,
не би ли бар глава остала -
спознасмо да, губећи маглу,
колијевку изгубисмо.
A köd váratlan húzása
Egyszerre, váratlanul,
felszállt a köd,
pillanat alatt
tűnt el ősi bástyáiból:
a fejekből, szemekből,
kemény partokról.
Hirtelen fény villant,
derült égből villámcsapás –
addig soha nem volt
látomások jelentek meg.
Pőrén maradt az anya,
lehullott az elképzelt hús,
nem maradt semmi
abból a meséből, amiben
hittünk,
amiért éltünk.
Nézd, semmiségeket motyogva
Sziszüphosz hogyan tolja
a súlyos csontsziklát.
Kegyetlen fénytől,
az irgalmatlan naptól
megperzselve,
ködért esedeztünk,
anyánk öléért;
hogy legalább fejünket
mentsük,
fejünket homokba dugtuk –
felismertük, a ködöt
vesztve
bölcsőnket veszítettük el.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése