Keresés ebben a blogban

2018. december 29., szombat

Radivoj Stanivuk Са великих обала,/ Из Великих Тишина – Nagy partokról,/Nagy Csendből


Radivoj Stanivuk Zrenjanin 1960. –

Са великих обала,
Из Великих Тишина

Са великих обала запљускиваних таласима долазе речи.
Из Великих Тишина, које у глави звоне као светлост брујања,
из безмерних дубина бескраја, поново речи,
из соларних предела, из окамењених ћутњи, поново речи,
веће од твога малог, суженог погледа на свет
и слажу се у поредак звучних маглина, спиралних средишта сазвежђа.
Са великих обала, које нико угледао није,
с пешчаних спрудова и шкољки звучи васељена, и шири се,
само “то више нису песме, него звездана јата метафора
с којим би радо заменио свој мали живот, ако га још има,
живот давнашњи, затворен у ћутњу, љуштура живота,
скамењени порив ка смрти, фосилизирани заметак
 неког будућег живота; да, то си био ти!
А безброј пута долазио је Жељени, и твоји дани су пролазили
у сну без снова и у сну с мноштвом снова,
јер, напокон, негде се затурени живот у теби морао испољити.
Рећи ће: било те је више у жутом дрвећу с тамним и плавим бреговима,
рећи ће: помешао се са травом и корењем,
или, другачијом метафором: заспао на пучини живота.
Да ли те је некад и било, то знају само речи које делимо
на оне које долажаху из ћутње
и оне које долажаху из Велике Тишине, Превеликог Мира.
Но, ваљда, тако је, и једно и друго наше,
срасло са нашом свешћу, што треба да се шири
као таласи с подивљалом пеном која пева из бескраја,
јер предати се ћутњи равно је смрти.
Спавај пропали, ћутљиви свете!
Нека на твоме месту пљуште метафоре!
Веруј речима што долазе из бескраја.
Веруј речима што долазе са ливаде из снова, где мирно пасу краве.
Веруј у даљину, коју никада нећеш досегнути.
И спавај, спавај, кратки су дани!



Nagy partokról,
Nagy Csendből

Hullámmosta nagy partokról érkeznek a szavak.
A Nagy Csendből, melyek fénydongásként csengenek a fejben,
a végtelen mérhetetlen mélyéből, ismét szavak,
a napsütötte vidékről, a megkövesedett hallgatásból, ismét szavak,
lényegtelen, beszűkült világnézetedtől jelentősebbek
és a zengő ködfoltokban, a bolygórendszerek csigavonalának központjában sorkoznak.
A senki által nem látott nagy partokról,
homokdűnékből és kagylókból hallatszik és terjed az űr,
ám ezek már nem költemények, csillagszerű metaforaseregek,
melyekkel hitvány életed szívesen felcserélnéd, ha még létezik,
egykori, hallgatásbazárt élet, csigahéj élet,
halál iránt érzett kővé vált vágy, egy jövendő élet
őskori csírája; igen, ez voltál!
A Kívánt számtalanszor tárult, de napjaid álmok nélküli
álomban és álmokkal tele álmokban teltek,
elvégre a benned elkallódott életnek valahol meg kell jelenni.
Mondják majd: többet voltál a sötét és kék hegyek sárga rengetében,
mondják majd: fűvel és gyökerekkel keveredtél,
vagy, másként fogalmazva: elaludtál az élet színterén.
Hogy voltál-e egyáltalán valaha is, csak azok a szavak tudják, melyeket
a hallgatásból eredőkre
és a Nagy Csendből, a Mégnagyobb Nyugalomból eredőkre osztunk.
De valószínű az egyik is, a másik is a miénk,
tudatunkkal összeforrott, a végtelenből daloló
tarajos hullámokként terjed,
mert a hallgatásba merülés a halállal egyenlő!
Aludjt te bukott, hallgatag világ!
Helyeden metaforák zuhogjanak!
Higyj a végtelenből jövő szavaknak.
Higyj az álombeli mezőkről jövő szavaknak, ahol a tehenek gondtalanul legelnek.
Higyj a soha el nem érhető távolságba.
És aludj, aludj, rövidek a napok!

Fordította: Fehér Illés

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése