V. P. Пепео – Hamu

 

V. P. Pančevo 3. februar 1953. –

Пепео
 
Покаткад мислим да ћу написати опоруку
Да спале мој леш и пепео проспу
На тој ливади, близу Девојачког бунара.
 
А онда се предомислим –
Уствари не знам како да поступим –
Као да тело још увек не може прихватити смрт
Као скорашњу извесност.
 
Али кад станем на врху ливаде,
Поред глогових жбунова, и усмерим никон
Ка јаблановима који је пресецају по боковима
Опет разумем своју жељу и прихватам је
Као логичан завршетак живота и почетак смрти.
 
Упутим се благом косином до јабланова
И одатле посматрам снопове узбибане вилине косице
Како се њишу на ветру равномерно, попут речи у успаванки
Тамо-амо, као шеталица у сату, па кренем напред ка искрајку
И даље без одлуке – да ли да оптерећујем кћер тим задатком
Расипања пепела
Или да лежим на старом градском гробљу
Преко праха, очевог и мајчиног?
 
Вратим се назад, док почиње мајска кишица
Без одлуке, а тако ће бити и у будућности...
Знам добро то. Већ сам размишљао и бирао.
 
Ослушкивати ветар, ту у Песку...
Ослушкивати кичу, цврк сенице, јастребов крик,
Цвркут црвендаћа – м о, о, док изнад тла и траве
Лете сви ти лептири – бели и плави и сасвим црни трокути
Кад склопе крила.
 
Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 35-36.
 
 
Hamu
 
Néha arra gondolok, végrendeletet írok:
Hamvasszanak el, a hamut meg azon a Lányka kút
közeli mezőn szórják szét.
 
Majd meggondolom magam –
Tulajdonképpen nem tudom, mit tegyek –
A halált, mint küszöbönálló valóságot a test
Mintha még mindig nem tudná elfogadni.
 
De mikor a mező közepén állva
A galagonya bokrok mellől a Nikont
A jegenyék felé irányítom, ami a mezőt kettészeli,
Kívánságomat ismét értem és az élet logikus végeként,
Illetve a halál kezdeteként fogadom el.
 
Az enyhe lejtőn a jegenyék felé megyek,
Ahonnan a tündéri aranka-kötegeket nézem,
Ahogy a szélben altató-szavakként egyenletesen,
Mint az óramutató, ide-oda hajlongnak, hát elindulok a vég felé,
De még nem döntöttem – terheljem-e lányomat a hamu-szórás
Feladatával
Vagy az öreg városi temetőben
Apám, anyám hamvai felett feküdjek?
 
A nélkül, hogy döntöttem volna, térek vissza
A májusi esőben és a jövőben is így lesz…
Ezt jól tudom. Már gondolkodtam és választottam.
 
Itt a Homokon hallgatni a szelet…
Hallgatni a cinke csivitelését, a héja sikolyát,
A rozsdafarkú csicsergését – ó, ó, míg a talaj és fű felett
A lepkék lebegnek – mikor a fehér, a kék és az egészen fekete
háromszögek szárnyukat összezárják.
 
Fordította: Fehér Illés