Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –
Знају то и ноћ и човјек
који хрче
Ноћ сабира иверје дана
у сну палимо ивер по ивер
пламен се разуздано шири
дубином нашег унутрашњег
бића
и пече на мјесту гдје је
најоданије себи
Док гори наша грађевина од
знакова
осјећамо страх за изговорене
ријечи
оне нас никада више неће
пронаћи
као ни драга митска бића
саздана од
проживљеног времена и
фантазије
А само корак даље у кревету
покрај тебе
у соби до твоје у црној
постељи града
један уморан човјек силно
хрче
и не осјећа да му је перјани
јастук у пламену
и не чује гласове из сусједне
собе нити хор
френетично залуђених са фудбалског игралишта
Он који готово не даје знакове живота
и не вјерује у сну да сања стварност
не чита више ријечи исписане у огледалу
времена
не осјећа ни тресак стропа урушеног поред себе
још нестварно удише преосталу прашину свога
сна
заједно са жохарима шкорпијама кућним змијама
бљештећим звијездама и трулим галаксијама
Ко сам ја пита се слијепац загледан у даљину
Ко је онај човјек питају се надолазећи облаци
Свод се надима над нама
шире се образи ноћи
сан нема мјеру
Знају то и ноћ и човјек који хрче
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима
Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 22.
Tudja ezt az éj is és a horkoló
ember is
Az
éj a nap szilánkjai gyűjti
álmunkban
szilánkot szilánk után gyújtunk
a
lángok benső éjünk mélyén
fékeveszetten
terjednek
és
leghűségesebb részünket égeti
Míg
jelekből álló tákolmányunk ég
félünk
a kimondott szavaktól
azok
bennünket soha többé nem találnak meg
mint
ahogy az átélt élményekből és képzeletből
alkotott
kedves mitológiai alakok sem
De
csak egy lépéssel tovább ágyad
szobád
mellett a város fekete fekhelyén
egy
agyonhajszolt ember horkol
és
nem érzi hogy tollpárnája lángokban áll
és a
szomszéd szobából a hangokat meg
az elvakultak
kórusát a focipályáról nem hallja
Ő
aki életjeleket szinte nem ad
és
nem hisz az álomban hogy álma valóság
az
idő tükrében írt szavakat nem olvassa
a
maga mellett beomlott mennyezet robaját nem hallja
álma
maradék porát meg a svábbogarakkal skorpiókkal
házi
kígyókkal csillogó csillagokkal és rothadt
tejútrendszerekkel
együtt látszólagosan szívja magába
Ki
vagyok kérdi a messzeségbe néző vak ember
Ki
az az ember kérdik a tornyosuló felhők
Felettünk
az égbolt duzzad
az
éj képei terjednek
az
álom határtalan
Tudja
ezt az éj is és a horkoló ember is
Fordította:
Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése