Keresés ebben a blogban

2022. július 21., csütörtök

V. P. За Б. – B.-hez

 

V. P. Pančevo 3. februar 1953. –

За Б.
 
1.
 
Једном,
из малог равничарског града,
на обали споре реке,
стићиће вест
да си умрла.
И ја ћу се поново сетити
наше невине
гимназијске симпатије.
 
Али сада си, свакако, још жива,
жива бар колико и ја.
И то ме моментално утеши:
Као та три или четири погледа
којима смо пре четрдесет година
дефинисали свој (овај) будући пусти свет.
 
2.
 
Некада, у зимској ноћи,
док јауче или цвили кошава
по коминима,
ако се добро концентришем,
могу да чујем свој детињи глас,
који упорно понавља:
Нећу, нећу, нећу...
 
Мада се тајанствене сцене,
ни њених узрока
одавно већ не сећам...
 
И нећу их се сетити
ни под каквим отежавајућим
околностима.
 
3.
 
Вода се зелени, а обале реке
од жуте, прастаре глине,
врло су чисте,
ако се не рачуна јато патака,
њихово прљаво квакање.
 
Небо је плаво као око
потомка неког
исконског Немца.
 
Не зује пчеле, не хуји ветар.
Све је непомично као око
тог мртвог потомка.
 
4.
 
Беше то у доба наше дивље
и невине, велике љубави.
 
Спустили смо се до старог рибњака,
где смо посматрали три лабуда.
 
Сутрадан, два су била жива,
женка и мужјак. Њихов потомак је
у току ноћи угинуо!
 
Сматрала си то, с правом,
врло лошим предзнаком.
 
Сматрао сам то предзнаком
да после наше љубави
(или њене смрти) више ништа
неће бити исто.
 
5.
 
Писао сам у возу
који је хитао кроз најдубљу ноћ
ка југу. Писао сам
у модром мраку купеа, на коленима,
нечитко, узрујано...
 
Радозналог сапутника
слагах да пишем писмо...
 
А опет, можда су те жустре песме
из воза, који је јурио кроз ноћ,
кроз мој тамни живот, ка југу,
доиста била писма
неког другог себе,
упућена
мени самом...
 
6.
 
Постоји само мој родни град
и у њему неколико људи
(не више од десетак душа)
који ме нису (сасвим)
заборавили.
 
У излозима тог града, на ТВ екранима
смењују се сцене из порно филмова
и драматичних ратних сукоба с краја
прошлог века, сцене из америчких затвора
за ниже људе, сцене процвата капитала...
 
Кажем себи: никада те нико
није упознао, нигде и никада,
нигде и ништа...
 
И ређам једну за другом
одричне заменице,
осећајући како ми то
тренутно помаже,
 
како ми је за тили трен боље...
 
7.
 
Понекад сањам да мој отац
и његова навијачка дружина
још увек седе на трибинама
малог градског стадиона...
 
Уз оца су његови пајташи:
Дебели Зенг, обућар Никола,
Коста младић, трговац Илија,
нервозни Ћурчин и Жива Штетин,
па газда Грос, мајстор Гаринча,
чак и млади и стари Тајдић...
 
Ту је и дебела Наполеонка
за коју моја мати говори да је
Проститутка...
 
Ма ту су и остали!
Сви пију пиво из белих,
пластичних чаша,
сви вичу да је судија педер,
док ја комадићем црепа
исписујем стото или двестото А
по бетонским трибинама.
 
Живи и чили навијачи
још само ту,
у мом нејаком сну...
 
8.
 
Дани који су прошли
непоновљиви су и
непоткупљиви
у исти час.
 
Терет заборављеног
лакши је од терета
упамћеног.
 
Пуштам дневног пауновца
да слети у суру и позну јесен
и ту одмори крила.
 
Ништа ме изменило није,
добро ни лоће. Нерањив сам
као сећање на те дане,
на идеју тих давних дана....
у ствари, на идеју о идеји тих дана.
 
9.
 
Два дана раније
Гагарин је облетео земљу.
 
Мој отац је заклао свињу
и расклатио је под голом
кајсијом у дну дворишта.
 
Сећам се: мати се препирала
са комшиницом око тога
да ли је ноћурак
планинско цвеће!
 
Чинило ми се да је довољно
познавати 15 малих слова
да би се написало шта год
пожелиш.
 
И сада тако мислим,
док бродим
кроз несаницу...
 
10.
 
Све краће спавам
све дуже сам будан,
очаран несаницом...
 
Ослушкујем шумове ветра
или кишицу или цврчка
у крошњи старог шимшира.
 
Све ће доћи,
Све ће проћи...
Опседа ме стари шлагер.
 
Пред зору сан не долази,
али је бар љут и слан
бол у капцима прошао.
 
11.
 
Дани су тада били краћи,
а зиме су дуже, много дуже
трајале.
 
Снег је завејавао
путеве и куће, кровове
и дворишта, и поспану децу...
 
На небу је свакако било
милион или мали милион
звезда више.
 
Наравно:
све је било боље
ако већ не и другачије.
 
12.
 
Имао сам бољи слух
и гори вид
него сада.
Глас ми је био тањи,
а чуло мириса груље!
 
На неки известан начин
тај ја, од тада, није био
овај ја, од сада!
 
(Мада је тај ја
био свестан да ће се убрзо
све променити
што овом мојем садашњем ја
никако не улази у главу!)
 
13.
 
Дан је био дуг, дугачак
као гладна година...
 
Завидео сам мачку Марку
који је уловио миша
и лењо га жвакао подно
слепог зида...
 
Није био бол то што ме је
успављивало, био је то мирис
житног зрна на тавану
где сам се сакрио од глади.
 
Не схватајући ме,
маћак се попео за мном
и легао крај мојих ногу на жито...
Жмиркајући сито.
 
Предвече је дошла бака
до таванских лотри
и позвала ме.
 
Сишао сам и гладно корачао
за њом...
Осећајући како чаробно мирише
кромпир-чорба из летње кухиње.
 
14.
 
Могао бих да напишем песму
о радничком реду пред млекаром...
 
О експлозивном листу
Вечерње новости
које вихор сковитла у ваздух...
 
Могао бих да пишем
о пожару у лакирници и
љубишастом пламену...
 
О бициклистима који су
користили звоно уместо светла
и обрнуто.
 
Они који би осетили
Да тако пишем о 60-им
сазрели су
(за смрт, шапуће мој душманин),
као и ја.
 

B.-hez
 
1.
 
Egyszer,
a lassú folyó partján fekvő
síksági kisvárosból
majd kapom a hírt,
meghaltál.
És ismét eszembe jut
ártatlan,
egymás iránti gimnáziumi vonzódásunk.
 
De most még, természetesen, élsz,
legalább annyira, mint én.
Pillanatnyilag ez vigasztal:
Mint az a három vagy négy tekintet,
amelyekkel negyven évvel ezelőtt (ezt)
a jövendő pusztaságunkat meghatároztuk.
 
2.
 
Egykor, téli éjjel,
míg a kandallóban a kosava1
jajgat vagy nyüszít,
ha jól odafigyelek,
gyerekkori hangon hallom,
ahogy hajthatatlanul ismétlem:
Nem, nem, nem
 
Pedig a titokzatos jelenetet,
meg azt is, ami előidézte,
már réges-rég elfeledtem…
 
És semmiféle
súlyosbító körülmény miatt sem
akarom felidézni.
 
3.
 
Zöldes a víz, a folyópart meg
a sárga, hajdani agyagtól,
ragyogó tiszta,
ha nem vesszük figyelembe
a kacsaraj eszeveszett sápogását.
 
Kék az ég,
ősi német
utód-szemet idéz.
 
Méhek nem döngicsélnek, szél nem fúj.
Minden mozdulatlan, akár annak a halott
leszármazottnak a szeme.
 
4.
 
Mindez ártatlan, vad
szerelmünk idején történt.
 
Az öreg halastóig ereszkedtünk,
ahol három hattyút figyeltünk.
 
Közülük másnap kettő élt,
a nőstény és a hím. Utóduk
az éj folyamán elpusztult!
 
Ezt kifejezetten rossz előjelnek
tekintetted, jogosan.
 
Ezt előjelnek tekintettem,
szerelmünk (halála) után
ugyanolyan
többé semmi sem lesz.
 
5.
 
A mély-sötét éjben
dél felé robogó vonatban
írtam. A fülke kékes homályában
írtam, térdemen,
olvashatatlanul, izgatottan…
 
A kíváncsi útitársamnak
azt hazudtam, levelet írok…
 
Ám azok a sötét életemen keresztül,
délre éjjel robogó vonatban írt
indulatos versek,
talán mégis egy másik énem
saját magamnak
írt
levelei voltak…
 
6.
 
Csak szülővárosom létezik
és benne néhány ember
(tíz léleknél nem több)
akik (végérvényesen) nem
feledtek el.
 
A városka kirakataiban, a TV-képernyőkön
pornó-film és a múlt század-végi tragikus
háború eseményeit bemutató jelenetek
váltják egymást, amerikai börtön-jelenetek,
meg jelenetek a kapitalizmus virágzásáról…
 
Magamnak mondom: soha senki
sem ismert meg, sehol és soha,
sehol és semmit…
 
És egymás után sorakoztatom
a tagadó névmásokat,
érzem, ez
jelenleg segít,
 
egy pillanatra jobban érzem magam…
 
7.
 
Néha arról álmodok, hogy apám
és társai, a szurkolók
még mindig a kisváros
stadion lelátóin ülnek…
 
Apám mellett barátai:
a Kövér Zeng, Nikola, a cipész,
a suhanc Koszta, Ilija, a kereskedő,
az ideges Tyurcsin és Zsiva Stetin,
majd Grosz gazda, Garincsa mester,
meg az ifjú és idősebb Tajdity …
 
Itt van a kövér Napóleonka is,
akiről anyám azt meséli,
Utcalány…
 
És itt vannak a többiek is!
Míg én egy cserépdarabbal
a beton-lelátóra
ki tudja hány-századik A betűt írom,
mindannyian fehér műanyag poharakból
sört isznak,
mindannyian a bírót szidják.
 
Az élő, eleven szurkolók
már csak itt,
álmomban…
 
8.
 
A múlt napok
megismételhetetlenek –
egyúttal
megvásárolhatatlanok is.
 
A feledésbe merült kolonca
könnyebb a megjegyzett
tehernél.
 
Hagyom, hogy a páva
a szürkeségbe, a késő őszbe repüljön
és szárnyait ott pihentesse.
 
Semmi sem változtatott,
a jó sem, a rossz sem. Sérthetetlen vagyok,
mint az akkori emlékek,
a régmúlt napok elképzelései…
vagyis az akkori képzetek képzete.
 
 9.
 
Két nappal ezelőtt
kerülte meg Gagarin a földet.
 
Apám levágta a disznót
és az udvar mélyén a csupasz
barackfa alatt darabolta.
 
Emlékszem: anyám
a szomszédasszonnyal vitatta,
hogy a ligetszépe
hegyi virág-e!
 
Úgy tűnt, elég
15 kisbetűt ismerni ahhoz,
hogy elképzeléseid szerint
mindent le tudj írni.
 
Most is így gondolom,
álmatlanságban
lebegve…
 
10.
 
Egyre kevesebbet alszom,
egyre tovább vagyok éber,
álmatlansággal megigézve …
 
A szél susogását vagy az esőt
vagy a tücsök ciripelését az öreg
puszpángbokorban hallgatom.
 
Minden elmúlik
egyszer
A régi sláger ostromol.
 
Hajnalban sem jön az álom,
de szememből eltűnt
a keserű, sós fájdalom.
 
11.
 
Akkor a napok rövidebbek,
a telek meg hosszabbak, sokkal
hosszabbak voltak.
 
Hó lepte be
az utakat és házakat, a tetőket
és az udvarokat, meg az álmos gyerekeket…
 
Az égen pedig
millióval, kis millióval
több csillag ragyogott.
 
Természetesen:
minden jobb volt,
és hihetőleg másmilyen.
 
12.
 
A jelenhez viszonyítva
jobban hallottam,
rosszabbul láttam.
Hangom vékonyabb volt,
szaglószervem meg gorombább!
 
Bizonyos módon az az én,
attól kezdve, már nem
a mostani én volt!
 
(Igaz, az az én
tudta, hogy hamarosan
minden megváltozik –
amit ez a mostani én
sehogy sem képes megérteni!)
 
13.
 
Hosszú volt a nap, hosszú
mint a szűkös év…
 
Irigyeltem a Markó macskát,
a tűzfal mellett
lustán rágta
a megfogott egeret…
 
Nem az fájt, ami
altat, hanem a gabonaszemek
illata – a padláson,
ahová az éhség elől menekültem.
 
Engem meg nem értve
a kandúr utánam mászott és
lábaim mellé, a gabonarakásra feküdt…
Jóllakott hunyorgó.
 
Estefelé nagyanyám
a padláslétrához jött
és lehívott.
 
Éhesen kullogtam
utána…
Éreztem, isteni illata van
a nyári konyhában főtt krumpli-paprikásnak.
 
14.
 
Írhatnék verset
a tejcsarnok előtt várakozó munkásokról…
 
A robbanékony,
a levegőben vihart kavaró
Večernje novosti napilapról…
 
Írhatnék verset
a lángokban álló lakkozóról
meg a lila lángokról…
 
A fények helyett
csengőket használó kerékpárosokról,
meg fordítva.
 
Akik megérezték,
Hogy a hatvanas évekről írok
érettek
(a halálra, suttogja halálos ellenségem)
mint én.
 
1kosava – hideg szél a Duna déli szakaszán
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 39-47.

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése