Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –
Друго
јавно писмо
Јовану Зивлаку1
Навикавам се
на ствари врло чудне.
Обедујем уз
слике са којих зева смрт.
Телеса
разнетих удова, проваљених утроба,
обезглављених
трупова,
салећу кукци,
муве, острашћени стршљенови.
Уз вино чујем
речи о згариштима,
о похараним
домовима и обешчашћеним торњевима.
Премећем кроз
свест огрлице од дечјих прстију,
склањам поглед
од шлемова пуних очију и очњака.
Пре спавања ишчитавам
вести о страшним стратиштима,
највеће хвале
црним јунацима.
Сањам порушене
мостове и поражене народе.
Буде ме
гласови побеглих са фронтова.
Сваки од њих
има своју причу
о удесу који
нас све дотиче.
А ја, у 6 и 30
морам да уђем на капију број 1,
и пре сваког
почетка све поново да проживим,
слушајући
издане, раскућене, живе сведоке битака.
И одвећ сломљен,
подељен причама и сведочењима,
морам да
одрадим своје радно време
и да се увече
скрхан свалим у кревет,
да почнем све
из почетка.
Боже, у шта ћу
се овакав претворити,
какво ће ме
зло за собом повући?
У смедеревској касарни2, 15.
октобра 1991.
1Познати српски песник који живи у Војводини
2У
овој касарни
је песник силом прилика радио као
грађевински
стручњак. Из ње су одлазиле и у њу су се враћале јединице
које су ишле на фронтове у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Izvor: autor
Második közzétett levél
Jovan Zivlakhoz1
Különösen fura dolgokhoz
kezdek alkalmazkodni.
Halált hozó képekkel étkezem.
Testeket roncsolt
végtagokkal, felszakított gyomrokkal,
lefejezett törzseket
férgek, legyek, féktelen darazsak
támadnak.
Borozás közben leégett
épületekről,
lerombolt otthonokról,
meggyalázott tornyokról beszélnek.
Tudatom gyerekujjakból
készült nyakláncokat vizsgál,
tekintetemet a szemekkel, fogakkal
tele sisakoktól elfordítom.
Alvás előtt a vészjósló vesztőhelyekről
szóló híreket hallgatom,
dicsfényben a fekete hősök.
Álmomban lerombolt hidak,
letiport nemzetek jelennek meg.
A harctérről megszököttek
hangja ébreszt.
Mindenki, a maga módján,
a mindannyiunkat érintő végzetről
szól.
Nekem meg 6.30-kor az 1.
számú kapun be kell menni,
majd az elárultakat,
otthontalanokat, az ütközetek élő tanúit hallgatva,
minden kezdet előtt, mindent
újra átélni.
Munkaidőmet az elbeszélésektől,
tanúskodásoktól meggyötörten
kell ledolgozni
és este az ágyba kimerülten
roskadni,
hogy mindent elölről kezdjek.
Istenem, így mivé válok,
milyen átok ránt majd
magával?
Szendrői kaszárnya2,
1991. október 15.
1Ismert vajdasági szerb költő
2A költő, mint építészeti szakember, kényszerből, ebben a
kaszárnyában dolgozott. Az egységek a frontokra Horvátországba és Bosznia-Hercegovinába
innen indultak és tértek vissza.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése