Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –
Кажа
о варварима
Варвари не
морају доћи ниоткуд.
Могу се родити
поред нас,
живети са
нама,
чак и у истој
постељи.
Једноставно их
је рођење усмерило,
научило чему
нас није,
одредило им
меру
коју тешко
прихватамо.
Тако постају
најближи злу,
зло које чине
годи им,
а да тога,
можда, нису свесни.
Али, сви
сукоби и ратови,
колико су
долазили споља,
толико су
стизали изнутра,
колико су их
изазивали други,
толико смо их
ми прихватали.
Није да нас
није било у њима,
и жртава које
нисмо и ми изазвали.
Лице варвара
нико не види
у огледалу у
коме се сам огледа.
Најбоље га
види на другоме,
као што се
оружје најбоље види
у туђој руци.
О својој смрти
нико није
говорио
као што је
чинио о туђој,
нарочито оној
блиској,
ма ко да ју је
изазвао.
Нико не
признаје злочин
који је учињен
другоме,
свако га
правда,
тиме што га је
учинио.
Тако,
варвари, издржавају
међу толиким варварима.
Izvor: autor
Mese a barbárokról
A barbárok nem mindig
valahonnan jönnek.
Mellettünk is születnek,
velünk élnek,
olykor ugyanabban az ágyban.
Születésük irányította,
megtanította őket valamire,
amire minket nem,
meghatározta nehezen
elfogadható
mércéjüket.
Így kerülnek a bűn közelébe,
úgy élvezik az elkövetett
gaztetteket,
hagy talán nem is tudatosan
teszik.
De, minden összetűzés és
háború,
amennyire külső, ugyanannyira
belső tényezőktől is függ,
amennyire mások okozzák,
annyira mi is elfogadtuk.
Mi is bennük voltunk és
az áldozatokért mi is
felelősek vagyunk.
Barbár arcát a tükörben,
melyben
önmagát nézi, senki sem
látja.
Legjobban a másén látja,
mint ahogy a fegyver is,
idegen kézben
jobban látszik.
Saját haláláról,
mint ahogy az idegenéről,
senki sem beszél,
főleg nem a közelgőről,
akár ki is az előidézője.
A másokon elkövetett
gaztettet
senki sem ismeri el,
mindenki igazolja,
magával a tettel.
Így maradnak meg a barbárok
a barbárok sokadalmában.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése