Živko Nikolić
Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –
Највећа радост 1. на орману
одбачене књиге спавају спавају и вазе и саксије и оловке будна је једино јабука првим зраком
сунца окупана 2. на погачи
јабука и коцка шећера и запретана тајна како се из пепела рађа лепота 3. када се пробудим најпре на јабуку
помислим на ону коју си ти на мој прозор ставила на радосни осмех и слутњу да је она ново сунце зачела 4. тој сам јабуци појео
петељку и сва зрна и љуспице а нисам докучио суштину
раздора зашто се јабука између
нас испречила то како си је осмехнута на мој длан ставила памтићу заувек све је неизговорена реч
зачела 5. испод крошње
у цвату моја је драга заспала на њено се стабло
ослонила на њене
гране руке опружила и сама је цвет била и сама сена ветру њихала и сама је бескрај
дозивала 6. најдража је јабука у једно топло предвечерје под сенком багрема од моје драге
добијена 7. када је видела да јој све ближи бивам из руку
јој је испала
јабука тај одсјај и сада видим тај звук и сада чујем вечно се нешто у мени одваја и спаја и продужава 8. а дете кад бејах једна ми је бака
непрестано на дар велику јабуку
доносила сад сећање бледи и плине али блиста и нараста
јабука она је све зидове и све засторе пробила она је моја вечна
амајлија 9. када видиш
да се пред тобом бескрајно поље пружа када те опече сунце када наслутиш да се олуја приближава под крошњу
јабуке бежи од свега ће јабука да те сачува 10. о свему ми говори
лажи само немој о јабуци чија ме грана будила када је ношена ветром о моја окна ударала ја знам њене ритмове и мирис њен у себи носим мене је у висину хитнула 11. дуж целог пута који је ка небу
водио и са једне и са друге
стране бејаше дрворед јабука и по који орах залутали да намерник застане да све
у себи одвага невољу да заборави себе да пронађе 12. сликао сам
једном великог песника са јабуком у руци и сад ми у мислима
трепери како је у његовим
прстима јабука блистала рекох му на длан
да је стави као да је кап светворне воде а када после много
година ту слику изнова гледам мени се чини да је јабука из тог
длана никла 13. ми смо се након свега
вина докопали ништа нам није било а
нисмо данима застали али о јабуци и сада певамо о пољупцима под њеним
гранама о сновима које нисмо
дочекали 14. руке које су јабуку
брале руке су које су нове просторе нове одаје отварале 15. од свега нас је јабука
сачувала од мрава од осица од
несанице увек је складно приањала увек у џепу у торби у
бисaгама увек присутна а мирна ћутљива сама а никад усамљена 16. надај се и веруј да су звезде јабуке и када неке промину и у амбис падну сети се да је то анђео на путовање јабуку одасла 17. највећа радост портрет са руменом јабуком 18. 3. – 24. 6. 2016. Београд
|
A legnagyobb öröm 1. szétszórt könyvek szunnyadnak a szekrényen meg vázák virágcserepek ceruzák egyedül az első reggeli napsugárban fürdetett alma éber 2. a pogácsán alma meg egy kockacukor meg a ráncba szedett titok hamuból hogyan születik szépség 3. ébredéskor először az almára gondolok arra amelyet ablakomra te tettél mosolyt fakaszt és sejteti új nap fogant 4. megettem a kapott alma kocsányát a magokat a magházat de nem fejtettem meg a viszály érdemi részét kettőnk között az alma miért vált akadállyá azt ahogyan mosolyogva tenyerembe tetted örökre megjegyeztem minden ki nem mondott szó forrása 5. virágba borult fa alatt aludt el kedvesem a fa törzsére dőlt kezét az ágakra tette ő maga is virág volt árnyékát szél lengette a végtelent becézte 6. egy meleg estén az akác árnyékában legkedvesebb a kedvesemtől kapott alma 7. amikor látta hogy hozzá egyre közeledek kiesett kezéből az alma azt a villanást most is látom azt a hangot most is hallom bennem valami örökre elvált egyesült és tovább él 8. még gyerekkoromban egy anyóka ajándékba állandóan nagy almát hozott fakul és halványodik az emlék nem tündököl és megnő áttöri a falakat és a függönyöket örökös talizmánom 9. amikor előtted a végtelen mező kitárul amikor perzsel a nap amikor érzed vihar közeledik az almafa alá menekülj az alma mindentől megvéd 10. hazudj mindenről csak az almáról ne szél-vitte ága ébresztett ablakomat ütötte ismerem ritmusát magamban hordom illatát a magasba röpített 11. az égbe vezető út teljes hosszában mindkét oldalán almasor és néhány eltévedt diófa hogy az arra-tévedt megálljon magába szálljon bánatát feledje önmagát meglelje 12. egyszer egy híres festőt festettem kezében almával az ahogy kezében az alma csillogott most is gondolataimban vibrál mondtam neki a tenyerére tegye mintha mindenható vízcsepp lenne mikor évek múltán azt a képet újra nézem úgy tűnik az alma abból a tenyérből nőtt 13. mi mindenek után borhoz jutottunk semmi sem zavart bennünket napokig nem álltunk meg de az almáról most is énekelünk az ágak alatti csókokról a be nem érett álmokról 14. az almát szedő karok az új tereket új termeket nyitó karok 15. bennünket mindentől az alma védett meg a hangyától a darázstól az alvászavartól mindig meghitten illeszkedett mindig a zsebben a táskában a tarisznyában mindig jelen van nyugodt csendes magában de sosem magányosan 16. reméld és hidd almák a csillagok és ha egy-egy eltűnik a mélybe zuhan jusson eszedbe az egy angyal által utazásra küldött alma 17. a legnagyobb öröm portré pirospozsgás almával 2016. 3. 18. – 6. 24. Belgrád Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Живко Николић:
Светлост на дну, Граматик, Београд,
2020. стр.
41-46.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése