Živko Nikolić Млад – Fiatal voltam

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Млад   јутрос сам се пробудио млад спреман ка сунцу да полетим али је сунце ка твом наручју измицало у зрак се изливало у траву плаветну плаве звезде широко расклапало једно је зрно на мој длан пало длан се ширио а ја сам био млад и плаво је било тамо где сам стао јер је плаво од тебе дотицало та нит на мом длану то зрно тек сам се пробудио а већ си ми и осмех и чело у плаво обојила био сам бескрајно плав плав до само теби знаног облика   25. 8. – 16. 12. 2001. Београд

Fiatal voltam   ma reggel fiatalon ébredtem a nap felé akartam röppenni de a nap öled felé mozdult szétterült a levegőben a kék fűben szétszórta a kék csillagokat egy szemcse tenyeremre esett a tenyér terjedt én meg fiatal voltam és kékségben álltam mert tenyeremen az a szál az a szemcse a kék tőled eredt éppen csak felébredtem de mosolyomat és homlokomat kékre festetted végtelen kék voltam kék a csak számodra ismert alakban   2001. 8. 25. – 12. 16. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Živko Nikolić Тиха одаја – Csendes háló

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Тиха одаја   У трави, од храста ни трага, још мање у мом сећању. Ипак, нађе се по неки жир који се у кутак сакрио, мисао која ровари: давно сам рекао да нећу да заборавим, све оне вечери у којима смо под храстом ћутке седели и тек дамарима осећали да постоји нешто изван нас, мимо нас. Мимо свих. Пулсира и измиче. Опиљак само је мајушни траг, речено је давно у понор потонуло. Моја се кожа најежила: опет је негде нешто почело да пробија опну, да се обрушава. Али, какав је то само био храст од кога ни траг није остао а нама се и сада чини да је његова крошња наша тиха, недокучива одаја.   27. 12. 2013–29. 7. 2020. Београд/Копривница/Београд

Csendes háló   A fűben nyoma sincs a tölgynek, még kevésbé az emlékezetben. Mégis, előbukkan egy-egy sarokba rejtőzött makk, gyötrő gondolat: régen megfogadtam, nem fogom feledni azokat a tölgy alatt csendben együtt töltött estéket, melyekben csak ütőerünkkel éreztük, valami rajtunk kívül is létezik. Mindenen túl. Lüktet és illan. A fűrészpor csak apró nyom, a kimondott szó szakadékba veszett. Libabőrös lettem: valami, valahol ismét elkezdődött, membránt szakít, zuhan. De, milyen volt az a tölgy, melyből semmi sem maradt, bennünk meg, most is úgy tűnik, koronája a mi csendes, megfejthetetlen hálónk.   2013. 12. 27. – 2020. 7. 29. Belgrád/Koprivnica/Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 82-83.

Živko Nikolić Највећа радост – A legnagyobb öröm

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Највећа радост   1. на орману одбачене књиге спавају спавају и вазе и саксије и оловке будна је једино јабука првим зраком сунца окупана   2. на погачи јабука и коцка шећера и запретана тајна како се из пепела рађа лепота   3. када се пробудим најпре на јабуку помислим   на ону коју си ти на мој прозор ставила на радосни осмех и слутњу да је она ново сунце зачела   4. тој сам јабуци појео петељку и сва зрна и љуспице а нисам докучио суштину раздора зашто се јабука између нас испречила то како си је осмехнута на мој длан ставила памтићу заувек све је неизговорена реч зачела   5. испод крошње у цвату моја је драга заспала на њено се стабло ослонила на њене гране руке опружила и сама је цвет била и сама сена ветру њихала и сама је бескрај дозивала   6. најдража је јабука у једно топло предвечерје под сенком багрема од моје драге добијена   7. када је видела да јој све ближи бивам из руку јој је испала јабука тај одсјај и сада видим тај звук и сада чујем вечно се нешто у мени одваја и спаја и продужава   8. а дете кад бејах једна ми је бака непрестано на дар велику јабуку доносила сад сећање бледи и плине али блиста и нараста јабука она је све зидове и све засторе пробила она је моја вечна амајлија   9. када видиш да се пред тобом бескрајно поље пружа када те опече сунце када наслутиш да се олуја приближава под крошњу јабуке бежи од свега ће јабука да те сачува   10. о свему ми говори лажи само немој о јабуци чија ме грана будила када је ношена ветром о моја окна ударала ја знам њене ритмове и мирис њен у себи носим мене је у висину хитнула   11. дуж целог пута који је ка небу водио и са једне и са друге стране бејаше дрворед јабука и по који орах залутали да намерник застане да све у себи одвага невољу да заборави себе да пронађе   12. сликао сам једном великог песника са јабуком у руци и сад ми у мислима трепери како је у његовим прстима јабука блистала рекох му на длан да је стави као да је кап светворне воде а када после много година ту слику изнова гледам мени се чини да је јабука из тог длана никла   13. ми смо се након свега вина докопали ништа нам није било а нисмо данима застали али о јабуци и сада певамо о пољупцима под њеним гранама о сновима које нисмо дочекали   14. руке које су јабуку брале руке су које су нове просторе нове одаје отварале   15. од свега нас је јабука сачувала од мрава од осица од несанице увек је складно приањала увек у џепу у торби у бисaгама увек присутна а мирна ћутљива сама а никад усамљена   16. надај се и веруј да су звезде јабуке и када неке промину и у амбис падну сети се да је то анђео на путовање јабуку одасла   17. највећа радост портрет са руменом јабуком   18. 3. – 24. 6. 2016. Београд

A legnagyobb öröm   1. szétszórt könyvek szunnyadnak a szekrényen meg vázák virágcserepek ceruzák egyedül az első reggeli napsugárban fürdetett alma éber   2. a pogácsán alma meg egy kockacukor meg a ráncba szedett titok hamuból hogyan születik szépség   3. ébredéskor először az almára gondolok   arra amelyet ablakomra te tettél mosolyt fakaszt és sejteti új nap fogant   4. megettem a kapott alma kocsányát a magokat a magházat de nem fejtettem meg a viszály érdemi részét kettőnk között az alma miért vált akadállyá azt ahogyan mosolyogva tenyerembe tetted örökre megjegyeztem minden ki nem mondott szó forrása   5. virágba borult fa alatt aludt el kedvesem a fa törzsére dőlt kezét az ágakra tette ő maga is virág volt árnyékát szél lengette a végtelent becézte   6. egy meleg estén az akác árnyékában legkedvesebb a kedvesemtől kapott alma   7. amikor látta hogy hozzá egyre közeledek kiesett kezéből az alma azt a villanást most is látom azt a hangot most is hallom bennem valami örökre elvált egyesült és tovább él   8. még gyerekkoromban egy anyóka ajándékba állandóan nagy almát hozott fakul és halványodik az emlék nem tündököl és megnő áttöri a falakat és a függönyöket örökös talizmánom   9. amikor előtted a végtelen mező kitárul amikor perzsel a nap amikor érzed vihar közeledik az almafa alá menekülj az alma mindentől megvéd   10. hazudj mindenről csak az almáról ne szél-vitte ága ébresztett ablakomat ütötte ismerem ritmusát magamban hordom illatát a magasba röpített   11. az égbe vezető út teljes hosszában mindkét oldalán almasor és néhány eltévedt diófa hogy az arra-tévedt megálljon magába szálljon bánatát feledje önmagát meglelje   12. egyszer egy híres festőt festettem kezében almával az ahogy kezében az alma csillogott most is gondolataimban vibrál mondtam neki a tenyerére tegye mintha mindenható vízcsepp lenne mikor évek múltán azt a képet újra nézem úgy tűnik az alma abból a tenyérből nőtt   13. mi mindenek után borhoz jutottunk semmi sem zavart bennünket napokig nem álltunk meg de az almáról most is énekelünk az ágak alatti csókokról a be nem érett álmokról   14. az almát szedő karok az új tereket új termeket nyitó karok   15. bennünket mindentől az alma védett meg a hangyától a darázstól az alvászavartól mindig meghitten illeszkedett mindig a zsebben a táskában a tarisznyában mindig jelen van nyugodt csendes magában de sosem magányosan   16. reméld és hidd almák a csillagok és ha egy-egy eltűnik a mélybe zuhan jusson eszedbe az egy angyal által utazásra küldött alma   17. a legnagyobb öröm portré pirospozsgás almával   2016. 3. 18. – 6. 24. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 41-46.

Živko Nikolić Ослушкивање боја – Színeket fülelve

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Ослушкивање боја   од свих боја црној се највише радујем због њених несташних трепавица због увојака препуштених ветру и због непрозирних вечери у којима орахове гране буде моје уснуле прозоре због корака који у тами одзвањају   6. 9. 1996 - 10. 4. 2001. Београд

Színeket fülelve   a színek közül legjobban a feketének örülök csintalan szempillái miatt a szélnek átengedett hajtincsek miatt és a sötétbe borult esték miatt melyekben elszunnyadt ablakaimat a diófa ágai ébresztik a sötétségben visszhangzó léptek miatt.   1996. 9. 6. – 2001. 4. 10. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Кажипрст путује, Балкански књижевни гласник, Београд, 2018. стр. 15.

Živko Nikolić Долином зидова – A falak völgyében

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Долином зидовa   1. више волим бујицу слика и одсјаја зато у ово тихо предвечерје ослушкујем како ми мисли високо узлећу и не хају за зидове   2. испрва та сура линија није ни до колена допирала али је упорно вијугала у инат трави и праху у инат небесим и расла је раздрагано толико високо да се од ње ни зањихани чуперак не види   3. уз зид стадох у сенку   тек сам ту себе самог нашао   своје равнице своје брегове   4. неко је у меку бетонску масу утиснуо дланове и они су заувек ту остали да повезују камен и воду мисао и убрзано дисање   5. на зид се попела раширила руке и певала белим белим облацима   6. кад зид сенку баци облак је наткрили и све нагло утихне да и врапци слећу и одлећу нечујно   7. да ли се разликују зидови које су други наметнули од оних које смо у себе уткали   8. докле допире ум пред тим урвинама где застаје када се са земљом стапа   или је то линија која крај не познaје   6. 8. 2015–30. 6. 2019. Београд

A falak völgyében   1. a képek és a visszaverődés áradatát szeretem ezért ebben a csendes alkonyatban gondolataimat figyelem ahogyan a falakkal nem törődve a magasba szállnak   2. először az a vonal-szúra térdig sem ért de dacolva fűvel és porral dacolva a mennyek országával fáradhatatlanul tekergett és repesve nőtt oly magasra hogy lebegő hajtincse sem látszott   3. a fal mellé álltam az árnyékba   síkságomat hegyvidékemet   önmagamat csak itt találtam meg   4. valaki tenyerét a lágy betonmasszába mártotta örökre ott maradt hogy összefűzze a vizet a kővel a gondolatot a gyors légzéssel   5. a falra mászott karjait széttárta és a fehérrel a fehér felhőknek énekelt   6. mikor a fal árnyékot vet a felhő betakarja és egyszerre minden elhallgat a verebek is nesztelenül szállnak le és szállnak fel   7, különböznek-e a mások által emelt falak azoktól amelyeket önmagunkba mi építünk   8. ezen romok előtt meddig ér az elme hol áll meg mikor a földdel egyesül   vagy ez az a vonal amelyik véget nem ismer   2015. 8. 6. – 2019. 6. 30. Belgrád Prevod: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020.

Živko Nikolić Ковиж – Kovizs

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Ковиж   Ковиж, то добро звучи: ковитлац у перју, скида оклопе, откриљује засторе. Од лета је одустао, самом себи говори, самог себе тера у недођију, самог себе призива кад падне врела киша и по који камен. Кад врбе процветају Ковиж – то добро звучи. Задњи је час да играмо отворено, о свему да говоримо. Али оно унутра опет почиње да тумара и разбија, да поиграва, да поскакује. Ковиж никад не мирује.   29. 9. 2009. - 14. 4 .2013. Београд – Копривница – Београд

Kovizs   Kovizs1, jól hangzik: forgószél a tollazatban, vértezetet szaggat, függönyt tár. Röpte elmarad, önmagának beszél, önmagát a nevesincsbe kergeti, önmagát szólítja, mikor forró eső és egy-egy kő esik. Mikor a fűz virágzik, Kovizs – jól hangzik. Végső ideje, hogy szabadon játsszunk, mindenről beszéljük. De az a valami belül, ismét kezdi, csatangol, tör-zúz, játszadozik, szökdel. Kovizs sosem nyugszik.   2009. 9. 29. – 2013. 4. 14. Belgrád – Koprivnica – Belgrád   1a szerző nevéből alkotott szó saját, külön világára utal   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно друштво, Београд, 2014. стр. 39.

Živko Nikolić 27 уздаха – 27 sóhaj

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

27 уздаха   толико сам мало у та времена имао да ти дам тек који радосни узвик и случајно нађену ствар зато сам ти поклонио број 27 који сам у неке давне дане заволео и све што би тебе одмерило у тај број би стало 27 пољубаца 27 прекора 27 уздаха а већ је и 27. дан откако те нисам видео   12. 4 - 9. 8. 1997. Београд/Копривница/Београд

27 sóhaj   abban az időben oly keveset tudtam neked adni csak néhány örömteli kiáltást és véletlenül talált tárgyat ezért neked a 27 számot adtam amelyiket egykor régen megszerettem és minden ami téged értékel ebbe a számba fér 27 csók 27 intelem 27 sóhaj íme már 27. napja hogy nem láttalak   1997. 4. 12. – 8. 9. Belgrád/Koprivnica/Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Kažiprst putuje, Balkanski književni glasnik, Београд, 2018. стр. 39.

Živko Nikolić У име очева – Az apák nevében

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

У име очева   у име оца мог и његовог оца и свих отаца пре ова претешка чаша овај зачарани врч вино од туге и радовања опојна песма и одсјај огња трава спарушена и мирис омана душе и тамјана у име свих нас који били смо и јесмо за оне који долазе за све будуће лепоте за сав будући сјај овај пехар наде и вере постојане ево испијам и њиме призивам дођите на извор у његовој бистрој води своје лице да сагледате

Az apák nevében   apám és apja és minden apa nevében emelem e súlyos poharat ezt az elvarázsolt kancsót a bánat és a derű borát bódító dallam láng-visszfény hervadt fű teleki-virág lélek meg tömjén illat mindannyiunk nevében akik voltunk és vagyunk a jövendőkért minden jövendő szépért minden jövendő fénysugárért íme ürítem ezt a reménnyel hittel tele serleget és ezzel szólítalak benneteket a forráshoz gyertek arcotokat kristálytiszta vizében vegyétek szemügyre   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Živko Nikolić Склопљених очију – Behunyt szemmel

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Склопљених очију   склопљених очију снажније осећам оно што волим твоје усне твоје очи осмехнуте   и сав онај сјај који из тебе допире   и видим како се твој крхки стас претапа у капи и пада непрестано на уснули град   ти си најлепши пљусак и целог ти себе завештавам далеко да ме однесеш загрљајем да ме сакријеш   4. – 12. 12 .1996. Београд

Behunyt szemmel   behunyt szemmel erősebben érzem azt amit szeretek ajkadat mosolygós szemedet   a belőled áradó fényességet   és látom ahogy törékeny tested cseppé válik és állandóan a szendergő városra esik   a legszebb záporeső vagy lényedből magamat öröklöm messzire vigyél öleléseddel rejtsél   1996. 12. 4. – 12. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Živko Nikolić Црна ружа – Fekete rózsa

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Црна ружа
 
да ли је ружа или је само жена та татарка црна
која ми се као срна ево тристота је ноћ
провлачи кроз сан
на ружу мислим када јој на дојци бубри брадавица
на тај тамни цвет који је дан испунио мирисом
 
црна је ружа у њеном међуножју никла
ја јој љубим сваку латицу
њен мирис ми врелину ка темену успиње
њена ми роса чело жари
 
усне су њене ружа најсочнија
када их отвара осмех надамном звезде падају
склопљене оне су пијавице
бојим се да их дотакнем јер су у своје поре
превише пламена уткале и сада су опаке жеравице
 
31.8 - 30.11.1991. Београд
 
Izvor: autor
 
 
Fekete rózsa
 
tényleg rózsa vagy csak fekete tatár nő az
aki őzként íme háromszázadik éjen át
álmomban jelentkezik
a rózsára gondolok mikor mellén duzzad a bimbó
arra a napot illattal kitöltő sötét virágra
 
combtövében fekete rózsa nőtt
szirmait csókolom
illata testemben hőhullámként terjed
harmata homlokomat perzseli
 
ajka a legdúsabb rózsa
mikor mosolyog felettem csillagok hullanak
zártan csak pióca
érinteni nem merem pórusaiba
túl sok láng szorult parazsa veszélyes
 
1991. 11. 30. – 8. 31. Belgrád
 
Fordította: Fehér Illés
 

Živko Nikolić Арабеска – Az arabeszk

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Арабеска   Свом псићу тепа: Мило моје и још му каже шапатом да је ружа румена а псић само склапа уво и лиже јој длан. Потом гледа као да очекује да мува буде мајушна кост. Она га уза се привије, она га високо уздигне и каже нахереној комшиници да је он њена најдража арабеска.   А арабеска и даље муву гледа, прати је, увом цимне, и друго увис подигне, а ни реп јој не мирује.   1–16. 6. 2016. Београд

Az arabeszk   Kutyusának gügyög: Kedvesem és még suttogva hozzáteszi, piros a rózsa, de a kutyus csak füleit lógatja és tenyerét nyalja. Majd úgy néz mintha várná, hogy a légy kicsi csonttá váljon. A nő magához öleli, a magasba emeli és a szomszédasszonynak mondja, a legkedvesebb arabeszkje.   Az arabeszk meg csak a legyet nézi, követi, egyik fülével integet, a másikat felemeli, de a farka sem nyugszik.   Belgrád, 2016. 6. 1-16.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 25.

Živko Nikolić Тиха је ноћ – Csendes az éj

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Тиха је ноћ   Тиха је ноћ. Као да се заувек спушта, све да обујми, све да затамни, у рукаве се, у недра завлачи, језу распирује, доноси немир, мисао у страну гура. Али ми чврсто газимо снег, чује се шкрипа. Она једино. Тиха је ноћ. Бачена зрна, гранчице искидане, звезде по небу просуте. Пада све то на теме, на врат, светиљке се у нама изненада пале, преобликују засторе и ослонце. Тиха је ноћ. Ништа се не чује. Али, негде близу рађа се биће које ће да промени свет.   13. 1 – 6. 10. 2017. Београд / Копривница / Београд

Csendes az éj   Csendes az éj. Mintha örökös lenne, mindent átölel, mindent homályba borít, öltözékbe, kebelbe húzódik, iszonyt terjeszt, nyugtalanságot hoz, gondolatot félre lök. De mi a hóban keményen gázolunk, csikorgása hallatszik. Egyedül ő, a nő. Csendes az éj. Szétszórt magok, letört ágak, az ég csillagokkal hintett. Mindez vállunkra hull, bennünk váratlanul lámpások gyúlnak, függönyök, támaszok átalakulnak. Csendes az éj. Semmi sem hallatszik. De valahol a közelben világot megváltó új lény születik.   Belgrád / Kapronca / Belgrád 2017. 1. 13. – 10. 6.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 12.