Živko Nikolić Коментар уз песму Варка – Fondorlat - Utóirat

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Коментар уз песму Варка   у тој тамној шуми надомак које је све почело тополе миришу опојно и киша пада тихо прекорно на трен сам једном у њој застао једном а није престало траје обнавља се кружи трептај твоји усана као прстен око мене се обвија и заувек ме оставља под окриљем големих стабала   6. – 18. 9. 1999. Београд

Fondorlat – utóirat   abban a sötét erdőben amelyben minden kezdődött a nyárfák bódító illatot árasztanak az eső meg csendesen feddésként esik egy pillanatra megálltam egyszer de ott maradtam tart újul kereng ajkad rezdülése gyűrűként vesz körül és mindörökre a hatalmas fák árnyékában tart   1999. 9. 6. – 18. Belgrád    Fondorlat, Fondorlat – utóirat: A két vers egységet képez és emléket állít az 1999. 5. 2.-án bombázások áldozatául esett hitvesének. (A ford. megjegyzése)   Fordította: Fehér Illés

Izvor:autor

Živko Nikolić Утеха – Vigasz

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Утеха
 
Гледам како доносе сено,
навиљак сламе, раж и грање спарушено,
гледам како то помно слажу око мојих глежњева,
а видим и оне што балване ваљају,
и оне што смолом натапају лучеве.
Не видим само ко приноси вечни пламен,
али нека, не треба мени његов лик,
јер за који трен пламен и ја ћемо да будемо једно.
Заједно ивице и рубове да освајамо,
заједно да продиремо у поре најсистније,
у зрнца ту случајно приспела.
Над понором нагнути,
ми ћемо васељену да обасјамо,
пламен и ја, и тај који је пламен принео.
А после ћу фијук ветра да будем,
после ћу с речним таласима да жуборим.
Ја се стално из једног у други облик
пресељавам,
али ме сада, баш овог трена,
радује чудесна топлина која ми се приближава.
Она је моја највећа утеха.
 
18.9.2012-8.2.2014. Београд
 
Izvor: Живко Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно друштво, Београд, 2014. стр. 54.
 
 
Vigasz
 
Nézem, hogyan hordják a szénát,
a szalma, a rozs és a száraz ág kötegeket,
nézem, mindezt gondosan hogyan rakják bokám köré,
de látom a farönk-görgetőket is,
meg azokat is, akik a kanócot gyantában áztatják.
Csak azt nem látom, az örökös fényt ki hozza,
nem fontos, alakja nekem nem kell,
hisz pár pillanata múlva a láng és én egyek leszünk.
Hogy széleket és párkányokat együtt hódítsunk,
hogy a legkisebb pórusokba és a véletlenül
utunkba került magokba együtt hatoljunk.
A szakadék fölé hajolva
a világegyetemet fénybe együtt borítjuk,
a láng és én és az, aki a lángot hozta.
Utána szélsüvöltés leszek,
utána majd a folyóhullámokkal együtt hánykolódok.
Állandóan egyik alakból a másikba változok,
de most, jelen pillanatban
a közeledő csodálatos melegnek örvendek.
Legnagyobb vigaszom.
 
2012. 9. 18. – 2014. 2. 8. Belgrád

Živko Nikolić Поглед је додир – A tekintet-érintés

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Поглед је додир   поглед је додир чудесна незнанко ма колико разиграно безубо је моје око хтео сам боју осмеха да ти упамтим зашто се тако нарогушена окрећеш када се у истом смеру различитим странама приближавамо   20. 10. 2001. – 29. 10. 2004. Београд/Копривница

A tekintet-érintés   te csodálatos ismeretlen a tekintet érintés szemem akármennyire is játékosan foghíjas szemed színét meg akarja jegyezni miért fordulsz el ily dühösen hisz ugyanabba az irányba különböző irányokból közeledünk   2001. 10. 20. – 2004. 10. 29. Belgrád/Koprivnica   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Певање, прах и нада/ Le chant, la poussiere et lʼespoir, Књижевно друштво Свети Сава, Српски песници париског круга/ Poètes serbes du cercle parisien Београд/Paris, 2014. стр. 48.

Živko Nikolić Прилажење – Közelítés

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Прилажење   да ли ми одиста прилазиш или те то моје око приближава   око које би данима с твојим да се стапа   или то можда ниси ти не она коју сам знао   него она коју си у себе од себе саме сакрила   која твоју косу чешља која твоје рукавице губи   да ли ми одиста прилазиш или се то зраци мојим оком поигравају   7. 2. – 3. 5. 1997. Београд

Közelítés   tényleg felém jössz vagy csak szemem közelít   a napok óta tekinteteddel összefonódó tekintet   vagy az nem is te vagy nem az akit ismerek   hanem az akit magad elől magadba rejtettél   aki hajadat fésüli aki kesztyűidet veszíti   tényleg felém jössz vagy csak szememmel a fény játszik   1997. 2. 7. – 3. 5. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Kažiprst putuje, Balkanski književni glasnik, Београд, 2018. стр. 40.

Živko Nikolić Сунцокрет – Napraforgó

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Сунцокрет                    за Владимира Пиштала   Опет си глават као сунцокрет! довикује ми из далека све ближи Владимир. Ни за живу главу не дај да Те ошишају, још мање да Те насапуњају и обрију, у коси и бради је Твоја моћ. И блаженом осмеху. Када се тако румен и препун сломљених зуба осмехнеш сви се радују Твојој близини. Зато се усправи и престани да тражиш по том штуром камењу оно што ниси изгубио, сви ће похрлити за твојом искривљеном сенком, хвалећи све Твоје, што си имао, и што ћеш имати, њима је и Твоје пуко обећање налик моћној мелодији. Стоноге и мрави, врапци распричани, жабе преплашене и поносне гуске, Твоја ће свита да буду. Да Ти уз дубок наклон љубе надланицу и да Ти у предвечерје оде певају.   14. 5. 2013. – 25. 9. 2014. Београд

Napraforgó                    Vladimir Pištaloért1   Nagyfejű vagy megint, mint a napraforgó! kiált nekem messziről az egyre közeledő Vladimir.    Életed árán se engedd, hogy levágják a hajad, még kevésbé, hogy szappanozzanak és borotváljanak, hatalmad hajadban és szakálladban van.  És önfeledt mosolyodban. Amikor kipirultan, törött fogakkal tele mosolyogsz, közellétednek mindenki örül. Ezért állj fel és azokon a durva köveken ne keresd tovább azt, amit nem veszítettél el, majd mindenki görnyedt árnyékod után nyomul, mindent, ami a Tiéd volt és ami még a Tiéd lesz dícsér, nekik egyszerű ígéreted is elemi erejű dallamra hasonlít. A százlábúak és a hangyák, a csiripelő verebek, a rettegő békák és a büszke libák, a Te csodálóid. Mélyen meghajolva a Te kezedet csókolják és alkonyatkor ódákat Neked énekelnek.   2013. 5. 14. – 2014. 9. 25. Belgrád   1Vladimir Pištalo (1960. – ) szerb irodalmár, egyetemi tanár az Egyesült Államokban   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно друштво, Београд, 2014. стр. 39.

Živko Nikolić Ко зна кад и где – Ki tudja mikor és hol

 

  Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Ко зна кад и где   Не памтим, јуче је то можда било, а јуче се, ко зна како, и кад, у навиљку сена затурило. Не памтим, али јуче је било‚ у лету птице преплашене, у блату, на стази погрбљеној.   То, када сам у води свој лик назрео, то, када сам у себи демона препознао, тада сам спознао да је демон Твоје обличје, моја љубљена, узео, да си део мене, а ја да сам прамен.   Не памтим када, али осећам да сам високо полетео, и треперим. Ко зна кад, и ко зна како је тај лет                                                    отпочео.                                                          Ситна је роса све прекрила, ако уопште росе има у тим пустим                                              пределима.                                                                      31. 3. 2016, – 16. 12. 2017. Београд

Ki tudja mikor és hol   Nem emlékszem, talán tegnap történt, a tegnap meg, az árnyak világába, ki tudja hogyan és mikor veszett. Nem emlékszem, de tegnap történt, a riadt madár röptében, a sárban, a meggörnyedt úton.    Amikor a vízben alakomat megsejtettem, amikor önmagamban a démont felismertem, akkor értettem meg, hasonlóak vagyunk, szerelmem, részem vagy, én meg tincs vagyok.   Nem emlékszem mikor, de érzem a magasba szálltam és vibrálok. Az a röpte, ki tudja mikor, ki tudja hogyan                                                              kezdődött. Finom harmat takart be mindent, ha ezen a puszta vidéken harmat egyáltalán                                                                            van.   2016. 3. 31. – 2017. 12. 16. Belgrád

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 8.

Živko Nikolić Млад – Fiatal voltam

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Млад   јутрос сам се пробудио млад спреман ка сунцу да полетим али је сунце ка твом наручју измицало у зрак се изливало у траву плаветну плаве звезде широко расклапало једно је зрно на мој длан пало длан се ширио а ја сам био млад и плаво је било тамо где сам стао јер је плаво од тебе дотицало та нит на мом длану то зрно тек сам се пробудио а већ си ми и осмех и чело у плаво обојила био сам бескрајно плав плав до само теби знаног облика   25. 8. – 16. 12. 2001. Београд

Fiatal voltam   ma reggel fiatalon ébredtem a nap felé akartam röppenni de a nap öled felé mozdult szétterült a levegőben a kék fűben szétszórta a kék csillagokat egy szemcse tenyeremre esett a tenyér terjedt én meg fiatal voltam és kékségben álltam mert tenyeremen az a szál az a szemcse a kék tőled eredt éppen csak felébredtem de mosolyomat és homlokomat kékre festetted végtelen kék voltam kék a csak számodra ismert alakban   2001. 8. 25. – 12. 16. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Živko Nikolić Тиха одаја – Csendes háló

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Тиха одаја   У трави, од храста ни трага, још мање у мом сећању. Ипак, нађе се по неки жир који се у кутак сакрио, мисао која ровари: давно сам рекао да нећу да заборавим, све оне вечери у којима смо под храстом ћутке седели и тек дамарима осећали да постоји нешто изван нас, мимо нас. Мимо свих. Пулсира и измиче. Опиљак само је мајушни траг, речено је давно у понор потонуло. Моја се кожа најежила: опет је негде нешто почело да пробија опну, да се обрушава. Али, какав је то само био храст од кога ни траг није остао а нама се и сада чини да је његова крошња наша тиха, недокучива одаја.   27. 12. 2013–29. 7. 2020. Београд/Копривница/Београд

Csendes háló   A fűben nyoma sincs a tölgynek, még kevésbé az emlékezetben. Mégis, előbukkan egy-egy sarokba rejtőzött makk, gyötrő gondolat: régen megfogadtam, nem fogom feledni azokat a tölgy alatt csendben együtt töltött estéket, melyekben csak ütőerünkkel éreztük, valami rajtunk kívül is létezik. Mindenen túl. Lüktet és illan. A fűrészpor csak apró nyom, a kimondott szó szakadékba veszett. Libabőrös lettem: valami, valahol ismét elkezdődött, membránt szakít, zuhan. De, milyen volt az a tölgy, melyből semmi sem maradt, bennünk meg, most is úgy tűnik, koronája a mi csendes, megfejthetetlen hálónk.   2013. 12. 27. – 2020. 7. 29. Belgrád/Koprivnica/Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 82-83.

Živko Nikolić Највећа радост – A legnagyobb öröm

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Највећа радост   1. на орману одбачене књиге спавају спавају и вазе и саксије и оловке будна је једино јабука првим зраком сунца окупана   2. на погачи јабука и коцка шећера и запретана тајна како се из пепела рађа лепота   3. када се пробудим најпре на јабуку помислим   на ону коју си ти на мој прозор ставила на радосни осмех и слутњу да је она ново сунце зачела   4. тој сам јабуци појео петељку и сва зрна и љуспице а нисам докучио суштину раздора зашто се јабука између нас испречила то како си је осмехнута на мој длан ставила памтићу заувек све је неизговорена реч зачела   5. испод крошње у цвату моја је драга заспала на њено се стабло ослонила на њене гране руке опружила и сама је цвет била и сама сена ветру њихала и сама је бескрај дозивала   6. најдража је јабука у једно топло предвечерје под сенком багрема од моје драге добијена   7. када је видела да јој све ближи бивам из руку јој је испала јабука тај одсјај и сада видим тај звук и сада чујем вечно се нешто у мени одваја и спаја и продужава   8. а дете кад бејах једна ми је бака непрестано на дар велику јабуку доносила сад сећање бледи и плине али блиста и нараста јабука она је све зидове и све засторе пробила она је моја вечна амајлија   9. када видиш да се пред тобом бескрајно поље пружа када те опече сунце када наслутиш да се олуја приближава под крошњу јабуке бежи од свега ће јабука да те сачува   10. о свему ми говори лажи само немој о јабуци чија ме грана будила када је ношена ветром о моја окна ударала ја знам њене ритмове и мирис њен у себи носим мене је у висину хитнула   11. дуж целог пута који је ка небу водио и са једне и са друге стране бејаше дрворед јабука и по који орах залутали да намерник застане да све у себи одвага невољу да заборави себе да пронађе   12. сликао сам једном великог песника са јабуком у руци и сад ми у мислима трепери како је у његовим прстима јабука блистала рекох му на длан да је стави као да је кап светворне воде а када после много година ту слику изнова гледам мени се чини да је јабука из тог длана никла   13. ми смо се након свега вина докопали ништа нам није било а нисмо данима застали али о јабуци и сада певамо о пољупцима под њеним гранама о сновима које нисмо дочекали   14. руке које су јабуку брале руке су које су нове просторе нове одаје отварале   15. од свега нас је јабука сачувала од мрава од осица од несанице увек је складно приањала увек у џепу у торби у бисaгама увек присутна а мирна ћутљива сама а никад усамљена   16. надај се и веруј да су звезде јабуке и када неке промину и у амбис падну сети се да је то анђео на путовање јабуку одасла   17. највећа радост портрет са руменом јабуком   18. 3. – 24. 6. 2016. Београд

A legnagyobb öröm   1. szétszórt könyvek szunnyadnak a szekrényen meg vázák virágcserepek ceruzák egyedül az első reggeli napsugárban fürdetett alma éber   2. a pogácsán alma meg egy kockacukor meg a ráncba szedett titok hamuból hogyan születik szépség   3. ébredéskor először az almára gondolok   arra amelyet ablakomra te tettél mosolyt fakaszt és sejteti új nap fogant   4. megettem a kapott alma kocsányát a magokat a magházat de nem fejtettem meg a viszály érdemi részét kettőnk között az alma miért vált akadállyá azt ahogyan mosolyogva tenyerembe tetted örökre megjegyeztem minden ki nem mondott szó forrása   5. virágba borult fa alatt aludt el kedvesem a fa törzsére dőlt kezét az ágakra tette ő maga is virág volt árnyékát szél lengette a végtelent becézte   6. egy meleg estén az akác árnyékában legkedvesebb a kedvesemtől kapott alma   7. amikor látta hogy hozzá egyre közeledek kiesett kezéből az alma azt a villanást most is látom azt a hangot most is hallom bennem valami örökre elvált egyesült és tovább él   8. még gyerekkoromban egy anyóka ajándékba állandóan nagy almát hozott fakul és halványodik az emlék nem tündököl és megnő áttöri a falakat és a függönyöket örökös talizmánom   9. amikor előtted a végtelen mező kitárul amikor perzsel a nap amikor érzed vihar közeledik az almafa alá menekülj az alma mindentől megvéd   10. hazudj mindenről csak az almáról ne szél-vitte ága ébresztett ablakomat ütötte ismerem ritmusát magamban hordom illatát a magasba röpített   11. az égbe vezető út teljes hosszában mindkét oldalán almasor és néhány eltévedt diófa hogy az arra-tévedt megálljon magába szálljon bánatát feledje önmagát meglelje   12. egyszer egy híres festőt festettem kezében almával az ahogy kezében az alma csillogott most is gondolataimban vibrál mondtam neki a tenyerére tegye mintha mindenható vízcsepp lenne mikor évek múltán azt a képet újra nézem úgy tűnik az alma abból a tenyérből nőtt   13. mi mindenek után borhoz jutottunk semmi sem zavart bennünket napokig nem álltunk meg de az almáról most is énekelünk az ágak alatti csókokról a be nem érett álmokról   14. az almát szedő karok az új tereket új termeket nyitó karok   15. bennünket mindentől az alma védett meg a hangyától a darázstól az alvászavartól mindig meghitten illeszkedett mindig a zsebben a táskában a tarisznyában mindig jelen van nyugodt csendes magában de sosem magányosan   16. reméld és hidd almák a csillagok és ha egy-egy eltűnik a mélybe zuhan jusson eszedbe az egy angyal által utazásra küldött alma   17. a legnagyobb öröm portré pirospozsgás almával   2016. 3. 18. – 6. 24. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 41-46.

Živko Nikolić Ослушкивање боја – Színeket fülelve

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Ослушкивање боја   од свих боја црној се највише радујем због њених несташних трепавица због увојака препуштених ветру и због непрозирних вечери у којима орахове гране буде моје уснуле прозоре због корака који у тами одзвањају   6. 9. 1996 - 10. 4. 2001. Београд

Színeket fülelve   a színek közül legjobban a feketének örülök csintalan szempillái miatt a szélnek átengedett hajtincsek miatt és a sötétbe borult esték miatt melyekben elszunnyadt ablakaimat a diófa ágai ébresztik a sötétségben visszhangzó léptek miatt.   1996. 9. 6. – 2001. 4. 10. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Кажипрст путује, Балкански књижевни гласник, Београд, 2018. стр. 15.

Živko Nikolić Долином зидова – A falak völgyében

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Долином зидовa   1. више волим бујицу слика и одсјаја зато у ово тихо предвечерје ослушкујем како ми мисли високо узлећу и не хају за зидове   2. испрва та сура линија није ни до колена допирала али је упорно вијугала у инат трави и праху у инат небесим и расла је раздрагано толико високо да се од ње ни зањихани чуперак не види   3. уз зид стадох у сенку   тек сам ту себе самог нашао   своје равнице своје брегове   4. неко је у меку бетонску масу утиснуо дланове и они су заувек ту остали да повезују камен и воду мисао и убрзано дисање   5. на зид се попела раширила руке и певала белим белим облацима   6. кад зид сенку баци облак је наткрили и све нагло утихне да и врапци слећу и одлећу нечујно   7. да ли се разликују зидови које су други наметнули од оних које смо у себе уткали   8. докле допире ум пред тим урвинама где застаје када се са земљом стапа   или је то линија која крај не познaје   6. 8. 2015–30. 6. 2019. Београд

A falak völgyében   1. a képek és a visszaverődés áradatát szeretem ezért ebben a csendes alkonyatban gondolataimat figyelem ahogyan a falakkal nem törődve a magasba szállnak   2. először az a vonal-szúra térdig sem ért de dacolva fűvel és porral dacolva a mennyek országával fáradhatatlanul tekergett és repesve nőtt oly magasra hogy lebegő hajtincse sem látszott   3. a fal mellé álltam az árnyékba   síkságomat hegyvidékemet   önmagamat csak itt találtam meg   4. valaki tenyerét a lágy betonmasszába mártotta örökre ott maradt hogy összefűzze a vizet a kővel a gondolatot a gyors légzéssel   5. a falra mászott karjait széttárta és a fehérrel a fehér felhőknek énekelt   6. mikor a fal árnyékot vet a felhő betakarja és egyszerre minden elhallgat a verebek is nesztelenül szállnak le és szállnak fel   7, különböznek-e a mások által emelt falak azoktól amelyeket önmagunkba mi építünk   8. ezen romok előtt meddig ér az elme hol áll meg mikor a földdel egyesül   vagy ez az a vonal amelyik véget nem ismer   2015. 8. 6. – 2019. 6. 30. Belgrád Prevod: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020.