Živko Nikolić Сатанин слап – A sátán zuhataga

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Сатанин слап   Има неко кој још од постања није заспао него је све време будан наду у прах одевао.   *** Ако ниси у његову моћ веровао и спокојно си кроз ноћ ишао, зашто с осмехом његов лик дочараваш?   *** Увек када му поменеш име сети се да си можда и сам од његових власи постао.   *** Због њега ћеш изгубити и дрво под које би се од невремена склонио. Оно што остане стварно је твоје.   *** Веруј ономе што осећаш: горчини коју у грлу носиш, немиру који ти ремети било.   *** Ако и то будеш изгубио, спремај се на пут с кога се нећеш вратити, јер вечност је пред тобом почела да помаља лице.

A sátán zuhataga   Van, aki a teremtéstől kezdve nem aludt, egész idő alatt, éberen, a reményt porba öltöztette.   *** Ha hatalmában nem hittél és az éjszakában nyugodtan sétáltál, alakját mosolyogva miért idézed?   *** Mindig, mikor nevét említed, jusson eszedbe, talán te magad is szálaiból lettél.   *** Miatta veszíted el a fát is, mely alá a viharban menekülnél. Az, ami marad, tényleg a tiéd.   *** Higgy annak, amit érzel: a mellkasodban hordott keserűségnek, a szívverésedet zavaró nyugtalanságnak.   *** Ha azt is elveszíted, készülj az útra, melyről vissza nem jössz, mert előtted arcát immár az öröklét mutatja.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Певање, прах и нада/ Le chant, la poussiere et lʼespoir, Књижевно друштво Свети Сава, Српски песници париског круга/ Poètes serbes du cercle parisien Београд/Paris, 2014. стр. 22.