Risto Vasilevski
Nakolets, 31. januar 1943. –
(О)да
мору Весни
Ацевској Море надолази. Ломи црна огледала, крхке обале претвара у дно. Узбуркана утроба помера све са свог места, избацује на површину. Буди се један посве други свет: давни утопљеници не могу да упале светиљке на потопљеним бродовима; плутају душе умрлих који су се свесно предали фатуму чим су осетили плиткоћу времена у коме су живели; тела растопљена сољу нагризају очи... Гласови галебова парају простор и поново урањају у море да утоле глад потомака. Море се повлачи. Са собом одвлачи све што је избацило, све што смо томе придодали, чак и несвесни тога. Све односи на другу страну, да би сутрадан, опет, вратило назад, док се једном не прекине ланац који га везује с временом. (О)да мору које све стрпљиво подноси мада својом меморијом може бити учитељ и судија у исто време; његовој једноличности коју свако види као лепоту и сваког привлачи као слика којом се може наставити живот.
|
Óda a tengerhez Vesna Acevskához Árad a tenger. Töri a fekete tükröket, a gyenge partokat a mélybe taszítja. A felkorbácsolt mélység helyéről mindent elmozdít, felszínre dob. Más világ ébred: az elsüllyesztett hajókban a valamikor megfulladtak a lámpákat nem tudják meggyújtani; a vízfelszínen halott
lelkek lebegnek, azoké, akik, megérezve az
idő sekélyességét, melyben
éltek, a végzetnek tudatosan adták át magukat; a szemeket só-mart testek marják… A teret sirály-rikoltások hasogatják, és ismét a tengerbe merülnek, hogy az utódok éhségét
csillapítsák. Visszahúzódik a tenger. Magával vonszol mindent, amit kidobott, mindent, amit hozzáadtunk, még ha öntudatlanul is. Mindent a másik oldalra
visz, hogy másnap ismét visszadobja, mindaddig, míg egyszer el nem szakad az a lánc, mely az idővel összeköti. Óda a tengerhez, a türelmesen mindent eltűrőhöz, bár emlékezetével képes egyszerre tanító és ítélőbíró is
lenni; a mindenki által csodált, mindenkit vonzó egyhangúságával az életet lehet folytatni. Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése