Милан Орлић Панчево 15.
новембар 1962. –
Океанско осећање
Лежим у љуљашци,
сред овог приморског залеђа
на који би, понекад
бар
и рај могао да личи.
Ако би тако, слатко, опијао
мирисом: лековитим:
чемпресове смоле,
док оздрављује: снагу улива и
веру враћа, у Смисао
живота и Лепоту
света. У славу, духовног племства
негдањег, достојну.
А пирамидалност
круна, шумарка чемпресовог,
подиже поглед
ка небу, природно,
као да руком може, без напора
да се дохватити.
Небо којим, гле!,
рибе-ластавице, кроз тишину
звездану лете:
тмолу: наднаравну.
Којом се дозивање делфина
пролама и одјекује
праћакање, поплавно,
белих китова, гигантских.
Ако бих мрежу:
овом, од пловидби
отежалом десницом забацио,
и сјај звездани – у
њој
би се закопрцао. У
љуљашци лежим, шћућурен:
ушушкан: спокојан:
питомином приобаља
загрцнут: као плод у утроби
мајчиној, заштићен:
налик капи супе
мајушне али животодајне, океана
првобитног
Извор: Милан Орлић: Из бродског
дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 43.
Óceáni érzés
Hintaágyban felszem, közvetlen a tengerpart mellett,
amelyre, legalábbis olykor,
az éden is hasonlíthatna. Ha így, szelíden, illattal:
gyógyírral: ciprusgyantával
tele elszédülnék, pezsdít, serkent: erőt ad,
hitet, mutatja, az életnek
van Értelme, Szép a világ. Az egykori, méltóságteljes
nemesek dicsőségére.
A piramidális korona meg, ami a cipruserdőé,
az égre
tekint, természetesen, mintha kézzel, könnyedén,
meg tudná érinteni.
Az eget, íme!, melyen, halak-fecskék, a mennyei csenden:
a természetfelettin
keresztül repülnek. Mely a delfinek hívogatásától
hangos és visszhangzik
a gigantikus fehér bálnák, áradatot keltő ficánkolása.
Ha a hálót:
ezzel a hajózások alkalmával edzett jobbommal dobnám,
a csillagok fénye is – benne
hánykolódna. A hintaágyban fekszem, összekuporodva:
gubbasztva: gondtalanul:
a szelíd partmente ölében: magzatként, az anya
méhében, védetten:
egy piciny levescsepp, de életet adó, az elsődleges
óceánból
Fordította:
Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése