Keresés ebben a blogban

2025. február 22., szombat

Милан Орлић: Из бродског дневника – Hajónaplóból


                                              Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. –                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Из бродског дневника

 
Јер док смо још праокеаном пловили, битно је
било, једино,
да пловидбу обасјава Сунце Лепоте и Смисла.
Није то пуко
уживање у пловидби, донекле страсној, често
опасној, понекад
лица смртоносно нацереног – не. Вечита је то
потрага за Истином.
У којој су смисао и лепота луксуз, не толико
редак, колико
изненађујући. А голи ручак императив дана.
Колико и опстанак
сâм, на палуби, са које неуке морнаре односе
таласи или немани,
изазови знани и незнани. А богами и други
морнари. Пре трговци
него поморци са којима смо, неретко, делили
кору хлеба. И ништа
није било, као морнарски живот, драгоцено
али до у бесцење,
ипак, јефтино. Као што је најскупље плаћано
неискуство, сваковрсно.
И кад смо, коначно, упловили у луку: катарке
неокрњене и једра
непоцепаног, веровали смо да то приобаље
није само лука,
спасоносна, него да ћемо у њој омирисати
бар: азалеју, младу
мирту и вечни спокој. Али тек када смо сваку
стопу тог пешчаног
бескраја, онако радознали, пропешачили,
после много времена
кроз које смо се пробијали као кроз маглу,
на отвореном океану:
од теста гушћу – тек ту и тада – схватамо
да смо насукани,
неизбежно, на безобални пешчани спруд.
Са којег нам повратка – нема.
 
Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 54-55.
  
                                                                                                                                                                                                                                                                        Hajónaplóból
 
Mert míg az ősóceánon közlekedtünk, ami egyedül
fontos volt,
az utazást a Szépség és a Tudat Napja ragyogja be.
Ez nem egyszerű
hajózás-élvezet, részben szenvedély, mely gyakran
veszélyes, néha
halálfélelemmel vigyorog – nem. Ez az Igazság
utáni örökös vágy.
Amelyben a tudat és a szépség az ék, nem annyira
ritka, inkább
váratlan. Maga az ebéd meg mindennapi igény.
Ahogy maga a lét is,
a fedélzeten, ahonnan az újonc matrózokat elviszik
a hullámok vagy a szörnyek,
az ismert és ismeretlen kihívások. De még egyéb
tengerészek is. A kereskedők,
a nem-tengerészek, akikkel, gyakran, a kenyérhéjat
osztottuk. Olyan,
mint a tengerészélet, semmi sem volt, értékes,
mégis jelentéktelen,
potom áru. Mint a legdrágábban fizetett, mindenféle,
tapasztalatlanság.
Mikor a kikötőbe értünk, végre: sértetlen
árbóccal, ép
vitorlával, hittük, ez a part nem csak
egyszerű kikötő,
életmentő, hanem itt fogjuk megérezni, mit
jelent: az azálea, a fiatal
mirtusz, az örökös nyugalom. De csak akkor, amikor
e homokos
végtelen minden zugát, érdeklődve, bejártuk,
idővel,
ahogy, mint valami ködön át, a nyílt tengeren,
átverekedtünk:
a tésztától sűrűbben – csak itt és akkor – fogtuk fel,
zátonyra futottunk,
elkerülhetetlenül, parttalan homokzátonyra.
Ahonnan visszatérni – nem lehet.
 
Fordította: Fehér Illés


Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése