Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –
|
Пси лају
Још
једно писмо из Србије,
Пролећа
1999
И ова протече вода!
Узалудан је сваки напор
да звук разаберемо тек.
А птице нам црне слећу
и бетон гризу са мостова
којих је све мање.
Пролеће је стигло у крајеве наше
и са неба трешње падају –
у реку право.
Људи масовно у природу излазе,
са неба дарове сакупљају:
проклетства, заблуде, бунике и клетве.
(Праве рала, звери кроте).
Пијанством до лудила сви су срећни!
Ни крзнаш Маркс ни кожодер Лењин
не би се овде боље снашли.
А кучкин син?
А кучкин син...
Пси лају да се полуди –
данас нам опет рече Јесењин.
|
A kutyák ugatnak
Még egy levél
Szerbiából,
1999 tavaszán
És ez a víz is elfolyik!
Hiába minden erőfeszítés,
hogy legalább a hangot
felismerjük.
Fekete madarak lepnek el
bennünket
az egyre kevesebb hidak
betonútját szaggatják.
Megérkezett a tavasz
az égből cseresznye hullik –
egyenesen a folyóba.
Ember-tömeg a természetben
égi ajándékokat gyűjtenek:
átkokat, tévedéseket,
farkasbogyót és kínt.
(Ekéket készítenek, vadakat szelídítenek.
Részegen a bolondulásig
boldogok!
Se Marx, a bőrüzér, se Lenin,
a bőrnyúzó,
itt nem találta volna fel
jobban magát.
És a rohadék?
A rohadék…
A kutyák ugatnak, veszettül
–
mondja nekünk ma ismét
Jeszenyin.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац,
2017.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése