Obren Ristić Ливење песме – Költeményöntés

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Ливење песме               Радету Томићу   Мудрост је неопходна заиста У данима овим Када пребирам тражећи речи Којима бих да излијем стих   Изнова се враћам светом оцу Николају И размишљам о онима Који су ненаучени постали Учитељи другима Биће да је то наш усуд Свих ових година Које смо појели у оскудици И сити на сам почетак стигли   Као птица којој су силни Крила покидали Ко слепи ноћник што удара У зидине пећинске   А како је изливено звоно На цркви нашој Говоре свете књиге и ретки самотници А ливење песме!   А ливење песме Знају песници посвећени часно!

Költeményöntés               Rade Tomićhoz1   A bölcsesség tényleg elengedhetetlen Ezekben a napokban Mikor keresem a szavakat Melyekből költeményt önthetnék   Ismételten szent Miklós atyához térek És azokra gondolok Akik képzetlenül Mások tanítói lettek Ez a mi sorsunk Ezekben az években Melyeket ínségben fogyasztottunk És a kezdet kezdetéhez jóllakottan értünk   Mint a madár akinek szárnyát A hatalmasok tépázták Mint a vak éji vándor aki A barlang falához verődik   Hogy hogyan öntötték ki Templomunkban a harangot arról Szent könyvek és elvétve társtalanok szólnak És a költeményöntés!   A költeményöntéshez A felszentelt költők értenek!   1Rade Tomić (1934 – 1985) szerb költő   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Вода која спаја – A víz amely összeköt

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Вода која спаја
 
И овога лета свакога дана остављам на песак врели
Прочитане часописе и књиге Збратимиће се писци
У светој води испод Атоса Они тек стасали и они позни
Домаћи и они из света Будућим читаоцима Весели
 
Жагор деце на свим језицима исти просветлиће риме
Њихове у наизглед мирном мору Гледам таласи се
Једва разазнају али на коленима осећам померање
Не знам одакле долазе још мање куда иду и са киме
 
Ако запљусну нежне ливада мога завичаја Камење
И песак са светлошћу у гласовима лековитом биљу
Подариће у мелодији и песми од које зру житнице
 
Знаћу свет овај може бити једно велико изненађење
Бог је велики кажу овдашњи рибари И љубав његова
Бесконачна знају Старопланинци на истоку Србије
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024.
 
 
A víz amely összeköt
 
Ezen a nyáron is minden nap a forró homokban hagyom
Az elolvasott folyóiratokat és Az Athosz alatti szent vízben
Testvérekké váló írók könyveit Az éppen felnőttekét és a régiekét
Hazaiak és külhoniak a Jövendő olvasóknak Vidám hangos
 
Gyerekzsivaj nyelvek sokaságán szenteli azokat a rímeket
A látszólag nyugodt tengeren A hullámokat nézem
Alig észrevehetőek de a mozdulatokat térdemen érzem
Nem tudom honnan jönnek még kevésbé hová kivel mennek
 
Ha elérik szülőföldem termékeny legelőit Köveket homokot
Hoznak meg hangjukban a fénnyel együtt gyógynövényeket
És az a dallam az a harmónia élteti a búzamezőket
 
Felismerem a világ egyetlen hihetetlen meglepetés lehet
Hatalmas az Isten mondják itt a halászok És szeretete végtelen
Tudják ezt Kelet-Szerbiában a Staraplanina-i¹ emberek
 
¹Staraplanina – (ejtsd: Sztárāplānínā): keletszerbiai hegység, 560 kilométer hosszúságban vonul Szerbia keleti részéből keleti irányban Bulgária középső részén keresztül a fekete-tengeri Emine-fokig
 
Fordította: Fehér Illés

 

Obren Ristić У горама чудо – Csoda a hegyekben

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –

У горама чудо
 
                               Слободану Стојадиновићу
 
Чудовит сонет мним али не не зимски бели
У горама високим једино песми тесно није
Док дува кошава и петнаест испод нуле је
Овде снегом прекривена жеља у срце се сели
 
Вазда са планине вриште митски коњаници
И на огњишту предачком ватре распаљују
Ту згрејаће кости посланица древна коју
Од гласова и слова у језику носе у бројаници
 
Мудро у благости зборе сељаци у завичају
Чим се магла спусти са Старе планине
У глуво доба кад пси чувари ланце кидају
 
Душа у зубима низ кланце и клисурине
Е тек са првом зором виде се трагови и двери
У снегу и тору: Какве ли нас походише звери
 
Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.
 
 
Csoda a hegyekben
 
Slobodan Stojadinovićhoz¹
 
Csodás szonettet álmodtam de nem nem téli márvány
A magas csúcsokon egyedül a költemény érzi jól magát
Míg tizenöt fokkal fagypont alatt a kosava zihál
Itt a hóval fedett kívánság otthont a szívben talál
 
A hegyekben mesebeli lovasok sikoltanak
Tüzet az ősök otthonában szítanak
Az ősi hírnök csontozatát itt melegíti akit a hangok
És betűk olvasójában nyelvükben hordanak azok
 
Akik az őshazában bölcsen nyugalomban élnek
A parasztok amint a köd a Stara hegységből² leszáll
Éjnek idején amikor a kutyák láncokon vergődnek
 
A lélek meg a szurdokok szakadékok között vibrál
Akkor az első virradtkor látszanak a hóban a sárban
A nyomok a várak: Bennünket milyen zsarnokok igáznak.
 
¹Slobodan Stojadinović (ejtsd: Szlobodán Sztojadinovity, 1948 – 2011) szer költő, elbeszélő, irodalmi és szépművészeti kritikus.
²Stara (ejtsd: Sztára – Öreg) hegység – 560 kilométer hosszúságban vonul Szerbia keleti részéből keleti irányban Bulgária középső részén keresztül a fekete-tengeri Emine-fokig. 
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Ни дан без позоришта – Színház nélkül egyetlen nap se

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Ни дан без позоришта                                             Зорану Радмиловићу   Највећа сцена је она на коју пресели Се ти у дивоти небеској као насред Агоре Тамо где смерно играју око ватре сви весели Цареви војсковође и цела свита Тек горе   И мајстори испод брка стреле одапињу Благе што милују се као мирног мора вали А црни снег пада на нашу Крајину И Ртањ светила гаси као за фајронт Али   Ни дана једног без позоришта нека не буде Јер снег црни пада на Крајину и смех Твој у клупко леди се са кикотом дворске луде   Да ноћ бескрајну васкрсне на прагу Грех Далеких предака наших из снежних висина У некој новој игри препозна истина

Színház nélkül egyetlen nap se                                     Zoran Radmilovićhoz1   Ahová te költöztél az a legnagyobb szín A menny gyönyörűségében Agora közepén A tűz körül szelíden játszadoztok mindenki víg Császárok hadvezérek az összegyűltek és Épp   Ott a mesterek bajszuk alól nyilakat eregetnek De gyengédek nyugodt tengerként simogatnak A mi Határvidékünket meg fekete hó lepte el És a Rtanj2 fényei is mintegy végszóra kialszanak   De színház nélkül egyetlen nap se legyen Mert Határvidékünkre fekete hó esik jókedved Az udvari bolond kuncogásával együtt dermed   A végtelen éj a Bűn küszöbén serken Távoli őseink az egykori havas magaslatok Lakói új játékban ismerik fel az igazságot   1Zoran Radmilović (1933 – 1985) ismert szerb, jugoszláv színész. 2Rtanj – középszerbiai hegy   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Из профила – Profilból

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Из профила                                          Бранку Миљковићу   Неки, ваљда с правом, у тишини изрекоше Да из профила гледано Бранку сличим Или им се учини можда онако ко у причи Давној да вазда неко нечији нос имаше   И сем тог поноса шта би друго могло бити Неки  је српски песник некад ласкао своме егу: Ако он већ једном оде, ја ћу се свакако родити! И би тако а знаће се да ли вредело је или бегу   Је принчев одлазак сличан, кад ја тек што Дођох. Ох, како је бедна та ваша шума кса Верска и млада грана брезе...Авај, није то   Она слика што завађене мири речи. На пса Луталицу подсећа воз из Загреба што не сме Без песника. Јер, изван истине нема песме.

Profilból                                      Branko Miljkovićhoz1   Egyesek, talán igazuk van, mondják halkan Profilból nézve Brankóra hasonlítok Vagy csak úgy tűnik nekik, mint a valamikor Volt mesében, valakin mindig valaki orra van   És e büszkeségen kívül mi mása lehetne még, Egy szerb költő egykor saját magának hízelgett: Ha ő elmegy, én biztosan megszületek! És így lett, De kérdés, érdemes volt-e, vagy a menekvés   A herceg távozására hasonlít, én meg éppen Csak megérkeztem. Ó, mily nyomorúságos az a Ti Ksa2 erdőtök és a fiatal nyír ág… Ám ez nem   Az a kép, mely összeveszetteket nyugtat. Kósza Kutyát idéz a zágrábi vonat, indulni nem mer, A költő nélkül. Mert, a vers csak igazságot ismer.   1Branko Miljković (1934. – 1961.) az egyik legismertebb szerb költő. 2Halála a mai napig sem tisztázott. Megölték vagy öngyilkos lett? A Zágráb melletti Ksaveri erdőben egy nyírfa ágra akasztva találtak rá.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Заточеник у песми – Fogoly a költeményben

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Заточеник у песми  
 
У овом лажном песоовском животу ког ћу се
Можда ипак одрећи ако буде прилике или ако
Се пак посрећи да то касније учине моје тужне
риме тако што ће јасно рећи да је једини живот
 
Који сам имао онај у стиховима у удобној изби
Од сунчевог блеска где сам се родио онога дана
Кад је пролеће бивало пролеће и једна птица
Изгнана висинама стремећи зраком оденута би
 
Млади орао непознати космос упијам и само на
Трен пуштајући поглед на доњи логор где нужно
Бораве све моје бриге или сам ја заточеник тај
 
Који се враћа са чаробне планете песме као што
Дан смењује ноћ и што вазда чине осека и плима
У дилеми да ли је заиста потребно писати поезију
 
Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.
 
 
Fogoly a költeményben
 
Ebben a hamis pessoai életben melyet
Valószínű megtagadok ha lesz rá alkalom vagy
Ha úgy hozza a sors ezt később szomorú versem
Teszi meg kijelenti az egyetlen élet
 
Mely az enyém volt a strófákba-ni a napsütötte
kényelmes viskóban ahol aznap születtem
Amikor a tavasz tavasz volt és egy száműzött
Madár ahogy a magasba vágyott fiatal sassá
 
Változott az ismeretlen kozmoszt szívom magamba
Csak pillanatra tekintek a lenti táborra ahol gondjaim
Szükségszerűen tartózkodnak vagy én vagyok az a fogoly
 
Aki a vers csodálatos bolygójáról tér vissza úgy
Ahogy a nappal az éjt váltja és állandó az ár-apály
A kétség kell-e egyáltalán költeményt írni
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Последњи дан – Az utolsó nap

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Последњи дан
 
Слово Цртеж у песку У таласима звук
Из галаксије далеке, из тајанства и мира
У једно писмо прошло и будуће сабира
А коме ће повест бити поверена за наук
 
Спознаја или слутња, тек чулима се оте
Какав је био последњи дан, без страсти
Сведочиће  завичај мој који из ове красоте
Блиста на хоризонту и са њим ће срасти
 
Да ли ће час тај имати снагу и лепоту вулкана
Из утробе, силину воде из тамних дубина
Или ће нежно сунце овога умилног дана
 
Ка свом заласку објавити вечност Оца и Сина
Можда нам камен острошки светлошћу у заметку
Благовести. Или ће реч само као на почетку.
 
Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.
 
 
Az utolsó nap
 
A homokban a Betű a Rajz, A hullámokban meg a Hang
A távoli galaxis a titokzatosság a nyugalom üzenete
Múlt és jövő egyetlen levélbe sűrítve
De a történelmet tanulságként kire bízza majd
 
Felismerés vagy sejtés csak érzékek válthatják ki
Hogy milyen volt az utolsó nap az ebben a gyönyörben
Feltűnt a messzeségben csillogó szülőföldem
Fogja indulatokat mellőzve bemutatni
 
Tartalmazza-e majd az a pillanat a vulkán nagyszerűségét
Gyomrából a sötét mélyből előtörő víz erejét
És e kellemes késődélutáni napfény a gyengéd
 
Jelenti be az Apa és Fiú örökkévaló létezését
Netán az osztrogi szikla fénye mint az üdvösség
Hírét. Vagy csak a szó mint a kezdetek kezdetén.
 
Fordította: Fehér Illés

 

Obren Ristić Сутрашњи варвари – А jövendőbeli szertelenek

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Сутрашњи варвари   Ако бих град зидао дворе и куле камене Овде бих древне довео мајсторе Оне у вековима минулим заборављене Оне који једини су вични да моје намере   Тек наслуте И праву меру Тачан угао Изласка и заласка сунца и месеца спрам Бесконачности у пени, зрак по зрак, кам На камену. Њима ће се само казати ко   И како ће будуће насеобине, те куће Небеске населити. И невеста чија ће Безданим темељима своје девичанство дати   Јер само ће они, из векова давних неимари Ветрове дивље моћи потчинити и призвати Нови сунчев зрак. Ти сутрашњи варвари.

А jövendőbeli szertelenek   Ha kastélyokat kőtornyokat várost építenék Ősi mesterembereket bérelnék A századok által elfeledetteket Akik terveimet megvalósítani egyedül képesek   Csak sejtik A pontos méretet Milyen szöget Zár a napkelte és napnyugta meg a holdtölte A végtelenben, sugár a sugárral, kő a kővel. Nekik csak említeni kell, a jövőben   Ki milyen településen, varázslatos házba Készül letelepedni. És a mátka Szüzességét kinek a portáján adja el   Mert csak ők, az ősi építészek képesek Az új napsugarakat megidézni, a vad szeleket Megfékezni. А jövendőbeli szertelenek.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Ако бих град зидао – Ha várost építenék

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Ако бих град зидао
 
Ако бих град зидао дворе и куле камене
Несвакидашње насеобине на сунчевом блеску
Не онакве какве се граде сред реке на песку
Јер вечност припада светлости Песак и стене
 
Вода односи у неки други свет Књигу о томе
Старопланинску Поезију жића у саму зору
Капима росе тим мастилом светим на извору
Сричу у минулим вековима остављени што доме
 
Се кротки на раскршћима путева горских
Они које каткад у сну виђам јер време ово мним
Не иште обичне већ оне што погледом смерним
 
Мисли броде пре давних киша Зрак у стих
Јер такви градови нове људе творе
Овде бих древне довео мајсторе
 
Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.
 
 
Ha várost építenék
 
Ha várost építenék napsütötte kastélyokat
Kőtornyokat különleges településeket emelnék
Nem a folyó partján a homokon megszokottakat
Mert az öröklét maga a fény A homok a bérc
 
A víz martaléka már egy másik világban él Könyvet
Erről Staraplaninai¹ Költeményt hajnalok hajnalán
Harmatcseppekkel szent tintával ír a forrásnál
Meg a múlt századokban hagyottak énekelnek
 
Azok aki a hegyi utak kereszteződéseiben élnek
Azok akiket néha álmaiban látok álmokat kergetek
Nem a közönségeseket keresem a szerény tekintetűeket
 
Akik képzelete egykori esők előtt jár fuvallat Versemben
Mert ilyen városokat új emberek építenek
Ide mégis ősi mesterek jőjjenek
 
¹Stara planina – hegység: 560 kilométer hosszúságban vonul Szerbia keleti részéből keleti irányban Bulgária középső részén keresztül a fekete-tengeri Emine-fokig.
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Јутро – Reggel

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Јутро   Јутро. И сунце се распростире лагано на Нежне таласе морске, кости изморене своје Предајем том тренутку у ували из праисторије Развлаче ме по шипражју камењу и шпиљама   Које су некад овде домиле марљиве војаке А сад само око разроко у кршу и жбуњу прену Се иако уснуло давно је. У овом трену То кости ове растурене не осећају, већ знаке   Историје која се на њих  наталожила Спис по спис зрно на зрно прах У камен, стих и књига о времену Дах   Је и крвоток живота - водена сила Све што руком  хтедох, умаче и оку И само је ехо минулог у будућем току.

Reggel   Reggel. A nap is elterül lassan A tenger hullámain, csontjaimat a fárdtakat Az öbölben átadom e történelemelőtti pillanatnak Széthúz a cserjésben a sziklákon a barlangokban   Melyek otthont egykor szorgos katonáknak adtak Most csak a tágra nyílt szem riad a bozótban a karszton pedig minden nyugszik. E pillanatban E széthúzott csontok ezt nem érzik, csak azt   Ami rájuk rakodott, ami történelmi jel Az iratokat a sziklába rakodott szemcséket Port, az időről szóló vers és könyv az élet   Lehelete és vérköre – vízerő minden Amit karommal tettem, elillan És lesz a jövőben a múltról szóló visszhang.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić На путу за Сврљиг – Útban Svrljig felé

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

На путу за Сврљиг   На дан Светог Илије сваке године велики вашар вртешке разне игре и забава а циркус без дневног реда непрестано упркос упозорењима интелектуалаца шарене шатре низ улицу кловнови пресушили реку жабе крекећу мађионичари уметнички збуњено посматрају сцену помешаних улога како ће пред Газду шта публици рећи у међувремену шта мајмунима и лавовима како ће песници ово одсањати шта ће словослагачи шта критичари писати шта ће учитељица рећи а шта унуци дедовима како ће се девојке чедне у овоме снаћи на путу за Сврљиг у предвечерје једно снег пада пишем ову песму која од мене упорно бежи измиче књизи.

Útban Svrljig1 felé   Szent Illés napján minden évben kirakodóvásár körhinták játékok és szórakozás a napirend nélküli cirkusz meg folyamatos a bölcsek figyelmeztetései ellenére végig az utcán tarka sátrak a bohócok kiszárították a folyót békák brekegnek szemfényvesztők művészek tanácstalanul figyelik a szerepcserék jelenetét hogyan lépni a Gazda elé mit mondani a közönségnek közben mit a majmoknak és az oroszlánoknak a költők erről mit álmodnak mit írnak majd a betűvetők meg az elemzők mit mond a tanítónő és az unoka a nagyszülőnek itt hogyan találja fel magát az érintetlen kislány útban Svrljig felé alkonyatban hóesésben írom ezt a tőlem kitartóan menekülő könyvbe nem illő verset.   1Svrljig (ejtsd: Szvrlyig) középszerbiai község   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Само за празнике – Csak az ünnepekre

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Само за празнике   Треба максимално до крајњих граница уложити труд бити оптимиста умочити своје перо одбацити се друго и писати писати свакако походити свет О како је дивно готово поетски помокрити се са врха кинеског зида он се једини из космоса види и одатле спустити се међу старце прилично збуњене по обичају када је о поезији реч Они углавном разликују кинески од обичних зидова или неких пирамида и великих светских чуда цареве од фараона Али владар је владар кажу и хромо клате успомене са сремског и осталих фронтова а ордење једнако љубе као жене и чувају само за празнике

Csak az ünnepekre   Derűlátásunkért A végsőkig kell küzdeni bemártani a tollat minden mást eldobni és írni írni mindenáron a világot kell meghódítani Ó mily gyönyör szinte költői a kínai fal legtetejéről vizelni az egyetlen ami az űrből látszik és innen lemenni az öregek közé akik ha költészetről van szó általában zavarban vannak Ők megkülönböztetik a kínai falat a közönséges falaktól holmi piramisoktól és egyéb világcsodáktól a császárokat a fáraóktól De állítják az uralkodó az uralkodó és sántán emlegetik a szerémségi és egyéb frontokról az emlékeket a kitüntetéseket asszonyokként csókolják és csak az ünnepekre őrzik   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Пси лају – A kutyák ugatnak

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Пси лају                           Још једно писмо из Србије,                         Пролећа 1999   И ова протече вода!   Узалудан је сваки напор да звук разаберемо тек. А птице нам црне слећу и бетон гризу са мостова којих је све мање.   Пролеће је стигло у крајеве наше и са неба трешње падају – у реку право.   Људи масовно у природу излазе, са неба дарове сакупљају: проклетства, заблуде, бунике и клетве. (Праве рала, звери кроте).   Пијанством до лудила сви су срећни! Ни крзнаш Маркс ни кожодер Лењин не би се овде боље снашли. А кучкин син?   А кучкин син...   Пси лају да се полуди – данас нам опет рече Јесењин.

A kutyák ugatnak                                Még egy levél Szerbiából,                              1999 tavaszán   És ez a víz is elfolyik!   Hiába minden erőfeszítés, hogy legalább a hangot felismerjük. Fekete madarak lepnek el bennünket az egyre kevesebb hidak betonútját szaggatják.   Megérkezett a tavasz az égből cseresznye hullik – egyenesen a folyóba.   Ember-tömeg a természetben égi ajándékokat gyűjtenek: átkokat, tévedéseket, farkasbogyót és kínt. (Ekéket készítenek, vadakat szelídítenek.   Részegen a bolondulásig boldogok! Se Marx, a bőrüzér, se Lenin, a bőrnyúzó, itt nem találta volna fel jobban magát. És a rohadék?   A rohadék…   A kutyák ugatnak, veszettül – mondja nekünk ma ismét Jeszenyin.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić На слици Драгослава Живковића – Dragoslav Živković képén

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –

На слици Драгослава Живковића   Шта нас то овде у овим пределима греје, Господе?   И после Књаза, на ком то кантару меримо ако нисмо с тобом?   Ћудљиве су зиме у нашој Крајини. Ледом окованих језика, уз два Тимока до Старе планине у себе се увукли, скоро да сенку своју гриземо радозналим погледом дечака – са балкона на слици Драгослава Живковића.   Читајући света житија уметник чека да са првим литијама прегази реку.

Dragoslav Živković1 képén   Mi melegít bennünket ezen a tájon, Uram?   És a Fejedelem2 után, milyen mérlegen mérünk, ha nem veled vagyunk?   Vidékünkön rakoncátlanok a telek. Nyelvükkel befagyottan a két Temes a Stara hegységig magába húzódott, gyerekes, érdeklődő tekintettel, szinte saját árnyékunkat rágjuk – az erkélyen, Dragoslav Živković képén.   A művész szentírást olvasva várja, hogy az első körmenettel a folyón átgázoljon.   1 Dragoslav Živković (Knjaževac, 1955. – ) ismert szerb festő 2utalás Miloš Obrenović szerb fejedelemre   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Врла страна – Vrla strana

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –  

Врла страна1   Недељку Богдановићу   Овде бити готово божански Спојити се са шумама Које полагано отима Стара планина   Овде бити Хиљаде и хиљаде година Травка једна књига староставна   И свако ново јутро Што одише дахом предака   Овде бити Где уморни поглед лековитим биљем Претвара се у бистар зденац   За песму једну Давно започету   1Наслов лирске књиге Недељка Богдановића и име брда понад његове родне куће у селу Бучуму, у источној Србији.

Vrla strana1   Nedeljko Bogdanovićhoz   Itt lenni szinte isteni Egyesülni lehet a Stara planinához2 Tartozó erdőkkel   Itt lenni Évezredeken át Egy fűszál élemedett könyv   És minden új reggel Az ősök leheletét idézi   Itt kell lenni Ahol a fáradt tekintetet a gyógynövények Kristálytiszta forrássá   Egy régen elkezdett Költeménnyé varázsolják.   1Vrla strana (Gyönyörű oldal) – Nedeljko Bogdanović válogatott verseskötetének címe és hegy szülőháza felett Burčum falunál, Kelet-Szerbiában 2Hegy Kelet-Szerbiában   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Конституисање нове општинске власти – Kinevezték az új városvezetést

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Конституисање нове општинске власти   Далеко на истоку, у Сербији, можда Као на каквом отоку сивом Читам поново Јесењина, Пушкина И религиозног Фјодора Достојевског.   Ах, руски мученици! Ах, руски писци – највећи на свету!   У градској болници виче мој деда И ислужену осамдесетогодишњу удину Пружа Да му намакну цевчицу и кесу.   Мокро је, Фантастично је свуда!   У свечаној општинској сали На крају овога лета уз све почасти Народ поставља нову градску власт.   Ах, српски народ! Ах, српски народ!

Kinevezték az új városvezetést   Messze keleten, Szerbiában, talán Mint valami szürke szigeten Újra Jeszenyint, Puskint és A vallásos Dosztojevszkijt olvasom.   Ó, orosz mártírok! Ó, orosz írók – világnagyságok!   Nagyapám a városi kórházban ordít, Kiszolgált, nyolcvanéves kukiját Nyújtja, Vegyék le rála a csövet és a zacskót.   Nedves, Mindenütt fenséges!   A városháza ünnepi termében E nyár végén, ünnepélyes keretek között A nép kinevezte az új városvezetést.   Ó, szerb nép! Ó, szerb nép!   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Прослава дана општине – Városnapi ünneplés

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Прослава дана општине     На железничкој станици у Нишу (или Астапову, враг би га знао!) неке курве упорно се каче и љубе дедино ордење. (гроф Толстој сишао у народ). Кажем им да се носе у материну! Ни за крив к. нису и мој деда сремски омладинац није више комуниста. Док га изводим из болнице неки важни људи мрко ме гледају и све памте. Наш поп у првом реду светачки сам, други ред празан а у трећем локални политичари достојанствени и главне даме с пунђама. Градски хор свечано изводи Мокрањца!

Városnapi ünneplés   A vasútállomáson, Nisben, (vagy Asztapovóban, az ördög sem tudja!) holmi szajhák kitartóan követnek és nagyapám kitüntetéseit csókolják. (gróf Tolsztoj a nép közé ment). Mondom nekik, menjenek a búsba! A k.-ért sem hibásak és nagyapám a szerémségi ifjú kommunista már nem párttag. Ahogy vezetem ki a kórházból, egyes fontos emberek rosszallóan néznek és mindent jegyeznek. Papunk az első sorban, mint a szentek, egyedül, a második sor üres, a harmadikban helyi politikusok, méltóságok és előkelő hölgyek, kontyokkal. A városi kórus Mokranjac dalokat énekel!   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Пред полазак – Indulás előtt

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Пред полазак   Већ стотину година осећам на плећима сву муку прадедовску. Нама, на буњишту у овом делу Балкана године тихо пролазе и брзо старимо.   Читав век и више мој деда на коприви крај плота. И ево сада пред полазак са пожутеле хартије прецртава међе.   Уместо опоруке усмено предање бар за две књиге.   Испод прага са змијом се дуго опрашта и моли је да кућу причува.   Синови вековима служе господара, што саграде бива порушено. Велика им жртва намењена сви унуци већ су узидани.

Indulás előtt   Vállamon ős-apáink keserves hagyatékát már száz éve érzem. A szemétdombon, a Balkán e részén az évek csendben múlnak és gyorsan öregszünk.   Több mint egy századon át nagyapám a kerítés melletti csalánon élt. És most, indulás előtt, a megsárgult papírlapon határokat húz.   Végrendelet helyett szájhagyomány, legalább két kötetre való.   A küszöb alatt meghúzódott kígyótól hosszan búcsúzik, kéri vigyázzon a házra.   Utódai századokon át az úrnak szolgálnak, amit felépítenek, mások lerombolnak. Hagyatékuk kegyetlen áldozat, befalazottak már az unokák.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.