Obren Ristić У страшној усамљености – Mélységes egyedüllétben

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –

У страшној усамљености   У страшној усамљености на Тресибаби Небу се ближи Песник Зоран Вучић Преобразила се шума свезали пути Увенуле траве биље жути О ви Сораби   Како је дивно самовати у источној гори Тишина најбоље зна певати И нећу Те дивне птице које одасвуд долећу Не не умире песник само песму твори   Даљи се обећани град то магично сутра Небо уплакано хита ка црној рупи Са Укусом магле на измаку лета Сваке своје   Зиме у мразноме стиху одболовах јутра Двори моји часни полетите високо Песмо Царство је моје врвина за небо[1]   1 Врвина за небо је назив књиге поезије на дијалекту Зорана Вучића (врвина = стаза, путања)

Mélységes egyedüllétben   A Tresibabán1 a mélységes egyedüllétben közelíti Zoran Vučić2 a költő az eget Átváltozott az erdő gubancoltak az ösvények A fű hervadt a növények sárgultak Ó Szerbek   Megnyugtató a magány a keleti hegyekben Legszebben a csend dalol Együtt ezekkel A mindenünnen ideszálló csodás madarakkal A költő nem hal meg a költészet életben tart   Távolodik az ígéret városa a mágikus holnap Sírva halad a fekete lyuk felé az ég Ködbe burkoltan immár a nyár végén   Versekkel éljük túl a telet várjuk a reggelt Lírával gondozott kertem a magasba emelkedj Oda Költészetem világa Út a mennybe2 vezet   1Tresibaba (ejtsd: Treszibaba) – hegy Szerbia délkeleti részén 2Zoran Vučić (ejtsd: Zorán Vucsity, Okolište kod Svrljiga, 14. jun 1947. –) szerb irodalmár, költő egyik verseskötetének címe.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić У граду убијених песника – A megölt költők városában

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

У граду убијених песника
 
                   Љубомиру Левчеву, који испева стих:
                  И ја учим / да пишем стихове/ у земљи
                                                       убијених песника
 
Лепа слика у земљи овој небеског народа Граде
Јужно од свих јужније источно од свих источније
На твојим широким пољима када су године
Родне ко самоникло биље високе расту заблуде
 
Путовође твоје смерне са пажњом вредних хазјаина
Марљиво их узгајају у доба глуво до првих петлова
Док народ мирно спава Медена погача од тог млива
Ко шума храстова нараста до високих димњака ничијих
 
Фабрика и циркуских шатри на градском саборишту
Деца је с вечери пре ноћног похода заједно са очевима
У сласт поједу и лепо подгојена са псима у хору певају
 
Само тужне љубавне песме А сутра ће изнова нови
Страшни књаз господар ових простора протерати
Песника Овидија Лепа слика у граду убијених песника
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. 50. стр.
 
 
A megölt költők városában
 
                              Lyubomir Levchevhez¹, aki ezt írta:
                             Én is tanulok / verset írni / a megölt
                                                         költők országában
 
Szép kép itt a mennyei nép földjén A keletnél keletebbre
A nyugatnál nyugatibbra fekvő településen
A széles legelőkön a bő termést ígérő években
Amikor akár a kóró magasra nő a téveszme
 
Szerény vezetőid szorgalmas vezérek figyelmességével
Fáradhatatlanul művelik éjnek idején az első kakasszóig
Míg a nép nyugodtan alszik Ebből az őrletből a rétes
Tölgyerdőként nő a senkihez tartozó gyárkémény-magasságig
 
És a város gyülekezőhelyén a cirkuszi sátrakig
A gyerekek a szülőkkel együtt mielőtt nyugovóra térnek
Édességként nyelik és kutyákkal szövetkezve énekelik
 
A szomorú szerelmes dalokat Holnap meg e térség
Félelmet nem ismerő új parancsolója Ovidiust a dalnokot
Ismét elüldözi A megölt költők városában szép kép
 
¹Lyubomir Levchev (1935. – 2019.) ismert bolgár költő
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić 15. Магистрале – 15. Főutak

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

15. Магистрале   Ако бих град зидао дворе и куле камене Овде бих древне довео мајсторе Оне у вековима минулим заборављене Оне који једини су вични да моје намере   Тек наслуте И праву меру Тачан угао Изласка и заласка сунца и месеца спрам Бесконачности у пени, зрак по зрак, кам На камену. Њима ће се само казати ко   И како ће будуће насеобине, те куће Небеске населити. И невеста чија ће Безданим темељима своје девичанство дати   Јер само ће они, из векова давних неимари Ветрове дивље моћи потчинити и призвати Нови сунчев зрак. Ти сутрашњи варвари.

15. Főutak   Ha várost napsütötte kastélyokat építenék Ősi mesterembereket szerződtetnék Azokat a múlt századokban feledetteket Elképzeléseimet valóra váltani csak ők képesek   Sejtik A valós méretet Tudják a napkelte a napnyugta és a hold milyen szöget zár A végtelen pezsgésben, sugár után sugár, Kő után kő következik. Nekik csak szólni kell   Kik fogják e földöntúli területeket Benépesíteni. És milyen feneketlen Alapoknak adja ártatlanságát az ara   Mert csak ők, a múlt századok építészei Képesek legyűrni a vad szeleket megidézni Az új napsugarakat. A jövendő szertelenei.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. 37. стр.

Obren Ristić 11. безданим ће темељима…– 11. ártatlanságát a menyecske…

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

11. безданим ће темељима…
 
Безданим ће темељима своје девичанство невесте
из завичаја дати Доћи ће тај тренутак свакако
Сусрет неодгодив Биће како је писано Онако
Као на таласима Егејског мора док се мресте
 
Душе наше и хитају ка Светој гори Можда се све
Догоди овде у тишини  И ми ћемо само нежно поћи
Ка источним шумама сунчевим сјајем заоденути
Са древним артистима и тесарима старе храстове
 
Целиваћемо Мудрошћу дубоком у раскоши песме
увлачићемо се у чаробне годове као у праисторију
Доћи ће свакако тај тренутак овде у рајским вртовима
 
Толико је љубави са којом се нешто мора чинити Има
У дану овом превише тајни и лепе вечности у нама
Јер ће то моћи само они из векова давних неимари
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. 33. стр.
 
 
11. ártatlanságát a menyecske…
 
Ártatlanságát a menyecske a szakadék-alapoknak
adja majd Bizonyosan eljön az a pillanat
A halaszthatatlan találka Úgy Ahogyan szavakba foglalt
Leheleteink az Égei tenger hullámain találkoznak
 
És a Szent hegyre egymásba kapaszkodva sietnek
Talán mindez itt a csendben történik És mi is elindulunk
A keleti erdők felé napsugár-áradatban öreg tölgyeket
Hajdani akrobatákkal és ácsokkal együtt csókolgatunk
 
A költemények sokrétűségében rejlő bölcsességgel
lépünk majd a fenséges évgyűrűkbe az őstörténetbe
Bizonyosan eljön az a pillanat itt a mennyei kertekben
 
Annyi a szeretet amivel valamit kezdeni kell Ebben
A napban a bennünk lévő örökléttel együtt túl sok a talány
Ezt megfejteni csak az ősi mestereknek adatott meg
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić 8. Њима ће се само казати пут и путовођа… – 8. Tudomást csak az útról és az útvezetőről szereznek…

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

8. Њима ће се само казати пут и путовођа…
 
Њима ће се само казати пут и путовођа испод Свете
Горе И сазнаше постоји место из ког се путује најлепше
А капи ове течности чине густу масу у коју урањаху
Ко у светињу у нади да ће одавде са камена да узлете
 
Ако кроз ова врата чисти прођемо на којима ће нас
Дочекати Науци ако је веровати да земља је округла
И шупља Записано је негде Можда слово ил цртеж
Звук у таласима Тајна у утроби Ртња тражећи спас
 
Или у дубоким ризницама Старе планине Има ли пута
Ка висини Видим одавде ту светлост која ме као велика
Прозрачна риба у мирно подне августовско гута
 
Камо је Дис кренуо мислећи да овај плави зрак ко река
Гробница је за праведних Серба душе утопљене
И како ће те насеобине куће небеске примити укућане
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. 30. стр.
 
 
8. Tudomást csak az útról és az útvezetőről szereznek…
 
Tudomást csak az útról és az útvezetőről szereznek a Szent Hegy
Alatt És felismerik a legszebb helyet ahonnan indulni lehet
És a sűrű masszát alkotó folyadékcseppekbe úgy merülnek
Mint a szentélybe remélve hogy innen a szikláról felemelkedhetnek
 
Ha ezen az ajtón melyen várnak bennünket tisztán jutunk át
Ha hinni lehet a tudománynak mely szerint a föld kerek
És öblös Ez valahol rögzített Csak egy betű vagy rajz talán
Hang a hullámokban Menedéket nyújtó titok a Rtanj¹ belsejében
 
Vagy a Stara planina² mélységes kincstárában Egyáltalán
Út a magasságba vezet-e Innen azt a ragyogást látom amely irdatlan
Áttetsző halként kap be egy nyugodt augusztusi délután
 
Hová indult Dis³ azt gondolva hogy folyóként ez a kék sugár
A feddhetetlen szerbek a megfulladt lelkek sírhelye
És e településeket lakosait a mennyei paloták hogyan fogadják
 
¹Rtanj, ²Stara planina (ejtsd: Rtany, Sztárā plāninā) szerbiai hegyek
³Dis – Vladislav Petrović Dis (ejtsd: Vlādiszlāv Pētrovity Disz, 1880. – 1917.) ismert szerb költő
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić 5. Тек да наслуте праву меру… – 5. Csak sejtetették a pontos méretet…

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

5.
Тек да наслуте праву меру…
 
Тек да наслуте праву меру тачан угао вечни мајстори
Дедови наши вешто су бирали место дом да саграде
Четири угаона камена спрам звезда с вечери младе
Постављаху чекајући изјутра мале госте у тој гори –
 
бубе и мраве Или на истом месту у подне ко у тору
Затварали стадо и посматрали њихов миран сан
О томе писати песму у завичају Поћи нежан у гору
Чувствима подлећи у висинама радостан
 
Поезија је љубав на свим језицима! Стих уписан
На највишем камену о који се спотакох у бескрају
Сва енергија космоса која се овде у љубави слила
 
Ако се речи не грле не љубе – то овде знају -
Нема лепоте и песме Привид и обмана неког поета
Од изласка до заласка сунца тек пола је света
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. 27. стр.
 
 
5.
Csak sejtetették a pontos méretet…
 
Csak sejtetették a pontos méretet szöget az örök mesterek
Nagyapáink otthonuknak ügyesen választottak helyet
Nászéjszakán a csillagok felé négy sarokkövet helyeztek
Kis vendégeket várva már kora reggel –
 
bogarakat és hangyákat Vagy ugyanazon a helyen délben
Az állatokat karámba zárták és nyugodt álmukat lesték
Szülőföldünkön erről írj verset Pihenj meg a hegyekben
Az örömteli magasban élvezd a tavasz leheletét
 
A líra minden nyelven szerelem! Sort a legmagasabb
Sziklára írtam ahol a végtelenben megbotlottam
A kozmosz minden energiája itt a szeretetbe szakad
 
– Itt tudják – ha nem ölelnek csókolnak a szavak
Nincs szépség költemény Csak költői fondorlat
Napkeltétől napnyugtáig fáraszt nyomaszt
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Овде бих древне довео мајсторе … – Ide mégis ősi mesterek kellenek …

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

2.
Овде бих древне довео мајсторе…
 
Овде бих древне довео мајсторе Оне што
Осећају пулсирање подземних вода на Тресибаби
У мом завичају и гибање на малом прсту
Десне руке Управо оне којом подупиру земљине
 
Плоче И мапу на малим раскршћима подно
Старе планине као у средишту универзума где
Бескрајна светлина у један je сунчев зрак стала
Или нит која са висина божанских паде
 
Можда копље уперено у ваздушну неку мету
Друга им рука остављена лежи на Светом
Косову У житницама небеским пребира златно
 
Класје И далеке путеве отвара Из саме дубине
Океана и ветрова северних За оне који ће доћи
Они из векова минулих заборављени
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. 24. стр.
 
 
2.
Ide mégis ősi mesterek kellenek…
 
Ide mégis ősi mesterek kellenek Azok akik
Szülőföldemen, a Tresibabán¹ a földalatti
Vizek lüktetését és mozgását jobb karjuk kis ujjában
Érzik Pontosan abban amellyel a föld felszínét
 
Rögzítik És a Stara hegység alatt az univerzum
Központjában az útkereszteződéseken a térképet
Ahol a végtelen fényáradat egyetlen napfénycsóva
Vagy az isteni magasságból esett egyetlen csillám
 
Talán holmi légi célpontra irányított lándzsa
Másik karjuk Szent Rigómező területén nyugszik
Aranykalászt mennyei gabonamezőkön aratnak
 
És távoli utakat nyitnak Az óceán mélyéből
Az északi szelekből Az eljövendőknek
Akik a múlt századokban feledettek
 
¹Tresibaba (ejtsd: Trēszibaba) – hegy Szerbia délkeleti részén.
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Тековина новог доба – Új idők hozománya

  

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –

Тековина новог доба
 
Као неутољиву жеђ осећам потребу да вичем вичем
Та једина слобода Тековина новијег доба данас је моја
Велика обмана Стихови који ми се око ногу врзмају
Ко ланци саплићу ме Не препознају више мој корак ни
 
Ја њихове риме свезане Два супротника сред арене
Два јарца утуцана на трулом брвну спајају две
Обале набујалог потока У планинску бистру воду
Уронише гласи умивени чисти а шумом варке шарене
 
Са извора у највишем горју у саму зору силно зажубори
Исти исти исти И ништа потом Ништа се није догодило
Сунце се опет објавило Нови дан Нови људи Оно било
 
Није се десило Побегоше звери Хиљаде паса на повоцу
Господаре своје држи мудре тихе Ни гласа ни слова
Глава од олова 6о тавних година као 6о векова
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. стр: 16.
 
 
Új idők hozománya¹
 
Olthatatlan szomjúságként érzem, kiáltanék, kiáltanék,
Az egyetlen szabadság Az új idők hozománya ma az enyém
Szemfényvesztés A lában körül settenkedő verssorok
Láncként gáncsolnak Léptemet többé nem ismerik fel és
 
Rímképletüket én sem Két szembenálló fél a szorítóban
Korhadt rönkön két bősz kecskebak hidalja át a megáradt
Patak két partját A hangok az áttetsző vizébe mártózottak
Immár megváltottak de az ámítás suttogásában hamisítottak
 
Hajnalhasadáskor a hatalmas hegy forrásánál
Ugyanaz ugyanaz ugyanaz Majd csend Semmi sem történt
A nap újra hirdette Új nappal Új emberek A megtörtént
 
Meg sem történt A vadak elmenekültek A pórázon a kutyák
Gazdáikkal együtt bölcsen csendben vannak Se hang se jel
60 múlt évem akár 60 század súlyos viharokkal telt
 
¹A verssel a költő hatvanadik születésnapját köszöntötte
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Пећина из детињства – Gyerekkori barlang

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Пећина из детињства
 
Виђен сам на железничкој станици негде у Сибиру
На Родосу, у Семирамидиним вртовима Вавилона
Крадем најлепшу ружу, кријем се у шумама Амазона
Високо на Андима… Узалуд траже моју лиру
 
Испод Ајфелове куле у Паризу… Годишња доба
Погодују инциденту на Тресибаби у овом трену
Улазим у ону велику пећину из детињства Прену
Ме глас стараца из села Ко те горке плодове проба
 
Однеће га време на другу страну Мештани у агонији
Шапутаће Неки се чудак дојавио са света оног
Док ме њихов мудри врач на свечаној церемонији
 
Проглашава за голог небесника Скакућем једноног
Сричем нова слова Опраштам се или благодарим Мени
Је овде сасвим добро И коначно сви су рачуни намирени
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024. стр: 15.
 
 
Gyerekkori barlang
 
Láttak a vasútállomáson, valahol Szibériában,
Rodoszon, Szemiramisz kertjében Babilonban
A legszebb rózsát lopom, magasan az Andokban
Az amazoni erdőkben rejtőzöm… Költészetem hiába
 
Keresik Párizsban az Eiffel torony alatt… Az évszakok
Kedvezőek a Tresibabán¹ az összetűzésre, ebben a pillanatban
Abba a gyerekoromi magas barlangba húzódok Szólítanak
A falubéli öregek. Azt, aki kóstolta e keserű hozamot
 
Az idő a másik oldalra tereli Halálküzdelmükben a helyiek
Majd suttogják Holmi különc egy másik világból jelentkezett
Míg bölcs varázslójuk ünnepélyes keretek között engem
 
Meztelen égi lénynek nevez Egy lábon szökellek
Új betűket tagolok Búcsúzom majd köszönetet mondok Nekem
Itt megfelel És végre minden számla rendezett.
 
¹Tresibaba (ejtsd: Treszibaba) hegy délkelet Szerbiában
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Дарови јутра – A reggel ajándéka

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Дарови јутра
 
На високим стенама са кривим кљуном орла
Видех У сенци својих оронулих крила спотиче се
И разумех његов братски позив Истину спознах
И жељу да обгрлим ореол светлости понад
 
Овога јутра раног море још топло од ноћи
Бистру тајновитост воде у благом прикрадању
Младог сунца дариваће висинама неког мирног
Века или злату зрелог жита у мом завичају
 
Тихо тихо овде се догађа нешто што одавно
Слутим и можда помери пејзаж пре но што успем
Од свих да га сакријем у дубине из којих једном
 
Давно дођох Узнемирено је небо и стење под
Њим Неко друго сунце тражи нове елегије
Брате мој младимо крила за бољи свет
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024.
 
 
A reggel ajándéka
 
A magas sziklákon a ferdecsőrű sas
Láttam Roggyant szárnyai árnyékában bukdácsol
Megértettem testvéri üzenetét Felismerve az igazságot
Szerettem volna megölelni a felette lévő fénykoszorút
 
E kora reggel a tenger még éjmeleg
A víz titokzatosságát a fiatal nap
Közeledtével valami nyugodt korszaknak vagy
Szülőföldem búzamező-aranyának ajándékozza
 
Csak csendesen itt valami történik amit régóta
Sejtettem és talán elmozdítja a tájat még mielőtt
Mindenki elől sikerülne elrejtenem a mélységbe ahonnan
 
Egykor jöttem Nyugtalan az ég alatta
Valami más nap nyög új siratót keres
Testvér tárjuk szárnyunkat egy jobb világért
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Птица из завичаја – Szülőföldi madár

  

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Птица из завичаја

 
Долеће птица једна из Завичаја Са капима росе
У кљуну и осмехом моје мале унуке Ирине
Само се дашак ветра појави и изгони неколико
Таласа који расплетоше увојке старије унуке Миле
 
Истога часа у оку мом сестрински загрљај догоди се
У сузу једну јато риба похрли и златни прах сунца
Премрежи пејзаж у чаробном плаветнилу Јутро
Ово није више моје Флота малих бродова однесе
 
Део зоре и мирисе мора и љубав ову бескрајну
У далеке тајанствене пределе у подземне и друге
Светове у пролећне оазе цветне
 
Да ли је у томе драж путовања усамљенику
У туђој земљи коме ниједна земља није завичај
А цео свет је његов Господ је творац свих чудеса
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024.
 
 
Szülőföldi madár
 
Szülőföldemről száll le egy madár Csőrében
Hajnali harmatcseppek és Irina unokám mosolya
Csak szellő rezdül de néhány hulláma
Idősebb unokám Mila hajfonatát szétbontja
 
Ugyanakkor szememben húgom ölelését érzem
Egy könnycseppbe halraj tódul a nap meg aranyporral
Hinti a tájat elbűvölő a kékség Ez a reggel
Már nem az enyém Kicsi hajóflotta viszi el
 
A hajnal részét a tengerillatot e végtelen szerelmet
Távoli titokzatos alvilági tájakra más
Világegyetembe virágzó tavaszi oázisba
 
Ebben van-e a magányos számára az utazás varázsa
Idegen ország mely egyetlen része sem szülőföld
De övé a világegyetem minden csoda teremtője az Úr
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Сијам таква ме радост обузима – Ragyogok örömmámorban úszok

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Сијам таква ме радост обузима
 
У овој ували на ужареном песку раноавгустовског дана
Некуд бих да путујем Не бродом на таласима морским
Бојим се ове воде варљиве Желим да ме на други крај
Света сунчев зрак однесе Та нежна стаза раздрагана
 
У светлосној кочији од ведрих мисли и љубави
Овде намах све стаје у вечност се претвара Призор
Величанствени Сам постајем песма сетна мелодија воде
У благим таласима повести Једно давно лето у мит
 
Се догодило урезало риме Из дубоке воде чује се ехо
Давне песме Хор невидљивих поета милује далеке
Линије хоризонта Тамо где танана светлост пада на
 
Чаробне валове мора Једном се то мора десити
То неизбежно путовање Поезија Та дивна свечаност
Тренутка Сијам таква ме радост обузима
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024.
 
 
Ragyogok örömmámorban úszok
 
Ebben az öbölben a kora-augusztusi nap perzselő homokján
Utazni szeretnék Nem hajóval tenger-hullámokon
Félek ettől a csalóka víztől A messzeségbe távoli országokba
Napsugár vigyen Az ujjongó szelíd pályán
 
A vidám gondolatok és szerelem fényes szekerén
Itt egyszerre minden megáll öröklétbe vált Mesebeli látvány
Én immár dal vagyok a történelem szelíd hullámain
A víz bús dallama Egy távoli nyárban meseszerű elbeszélés
 
Megtörtént rímbe vésett A víz mélyéből az ősi dal mint ekhó
Hallatszik A láthatatlan költők kórusa távoli láthatár-vonalakat
Simogat Ott ahol a pislákoló fény a tenger varázslatos
 
Hullámaival játszadozik Egyszer e kikerülhetetlen utazás
Mindenképpen létre jön A költészet A pillanat ellenállhatatlan
Ünnepe Ragyogok örömmámorban úszok
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Ливење песме – Költeményöntés

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Ливење песме               Радету Томићу   Мудрост је неопходна заиста У данима овим Када пребирам тражећи речи Којима бих да излијем стих   Изнова се враћам светом оцу Николају И размишљам о онима Који су ненаучени постали Учитељи другима Биће да је то наш усуд Свих ових година Које смо појели у оскудици И сити на сам почетак стигли   Као птица којој су силни Крила покидали Ко слепи ноћник што удара У зидине пећинске   А како је изливено звоно На цркви нашој Говоре свете књиге и ретки самотници А ливење песме!   А ливење песме Знају песници посвећени часно!

Költeményöntés               Rade Tomićhoz1   A bölcsesség tényleg elengedhetetlen Ezekben a napokban Mikor keresem a szavakat Melyekből költeményt önthetnék   Ismételten szent Miklós atyához térek És azokra gondolok Akik képzetlenül Mások tanítói lettek Ez a mi sorsunk Ezekben az években Melyeket ínségben fogyasztottunk És a kezdet kezdetéhez jóllakottan értünk   Mint a madár akinek szárnyát A hatalmasok tépázták Mint a vak éji vándor aki A barlang falához verődik   Hogy hogyan öntötték ki Templomunkban a harangot arról Szent könyvek és elvétve társtalanok szólnak És a költeményöntés!   A költeményöntéshez A felszentelt költők értenek!   1Rade Tomić (1934 – 1985) szerb költő   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Вода која спаја – A víz amely összeköt

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Вода која спаја
 
И овога лета свакога дана остављам на песак врели
Прочитане часописе и књиге Збратимиће се писци
У светој води испод Атоса Они тек стасали и они позни
Домаћи и они из света Будућим читаоцима Весели
 
Жагор деце на свим језицима исти просветлиће риме
Њихове у наизглед мирном мору Гледам таласи се
Једва разазнају али на коленима осећам померање
Не знам одакле долазе још мање куда иду и са киме
 
Ако запљусну нежне ливада мога завичаја Камење
И песак са светлошћу у гласовима лековитом биљу
Подариће у мелодији и песми од које зру житнице
 
Знаћу свет овај може бити једно велико изненађење
Бог је велики кажу овдашњи рибари И љубав његова
Бесконачна знају Старопланинци на истоку Србије
 
Izvor: Обрен Ристић: Дарови јутра, Ревнитељ, Ниш, 2024.
 
 
A víz amely összeköt
 
Ezen a nyáron is minden nap a forró homokban hagyom
Az elolvasott folyóiratokat és Az Athosz alatti szent vízben
Testvérekké váló írók könyveit Az éppen felnőttekét és a régiekét
Hazaiak és külhoniak a Jövendő olvasóknak Vidám hangos
 
Gyerekzsivaj nyelvek sokaságán szenteli azokat a rímeket
A látszólag nyugodt tengeren A hullámokat nézem
Alig észrevehetőek de a mozdulatokat térdemen érzem
Nem tudom honnan jönnek még kevésbé hová kivel mennek
 
Ha elérik szülőföldem termékeny legelőit Köveket homokot
Hoznak meg hangjukban a fénnyel együtt gyógynövényeket
És az a dallam az a harmónia élteti a búzamezőket
 
Felismerem a világ egyetlen hihetetlen meglepetés lehet
Hatalmas az Isten mondják itt a halászok És szeretete végtelen
Tudják ezt Kelet-Szerbiában a Staraplanina-i¹ emberek
 
¹Staraplanina – (ejtsd: Sztárāplānínā): keletszerbiai hegység, 560 kilométer hosszúságban vonul Szerbia keleti részéből keleti irányban Bulgária középső részén keresztül a fekete-tengeri Emine-fokig
 
Fordította: Fehér Illés

 

Obren Ristić У горама чудо – Csoda a hegyekben

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. –

У горама чудо
 
                               Слободану Стојадиновићу
 
Чудовит сонет мним али не не зимски бели
У горама високим једино песми тесно није
Док дува кошава и петнаест испод нуле је
Овде снегом прекривена жеља у срце се сели
 
Вазда са планине вриште митски коњаници
И на огњишту предачком ватре распаљују
Ту згрејаће кости посланица древна коју
Од гласова и слова у језику носе у бројаници
 
Мудро у благости зборе сељаци у завичају
Чим се магла спусти са Старе планине
У глуво доба кад пси чувари ланце кидају
 
Душа у зубима низ кланце и клисурине
Е тек са првом зором виде се трагови и двери
У снегу и тору: Какве ли нас походише звери
 
Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.
 
 
Csoda a hegyekben
 
Slobodan Stojadinovićhoz¹
 
Csodás szonettet álmodtam de nem nem téli márvány
A magas csúcsokon egyedül a költemény érzi jól magát
Míg tizenöt fokkal fagypont alatt a kosava zihál
Itt a hóval fedett kívánság otthont a szívben talál
 
A hegyekben mesebeli lovasok sikoltanak
Tüzet az ősök otthonában szítanak
Az ősi hírnök csontozatát itt melegíti akit a hangok
És betűk olvasójában nyelvükben hordanak azok
 
Akik az őshazában bölcsen nyugalomban élnek
A parasztok amint a köd a Stara hegységből² leszáll
Éjnek idején amikor a kutyák láncokon vergődnek
 
A lélek meg a szurdokok szakadékok között vibrál
Akkor az első virradtkor látszanak a hóban a sárban
A nyomok a várak: Bennünket milyen zsarnokok igáznak.
 
¹Slobodan Stojadinović (ejtsd: Szlobodán Sztojadinovity, 1948 – 2011) szer költő, elbeszélő, irodalmi és szépművészeti kritikus.
²Stara (ejtsd: Sztára – Öreg) hegység – 560 kilométer hosszúságban vonul Szerbia keleti részéből keleti irányban Bulgária középső részén keresztül a fekete-tengeri Emine-fokig. 
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Ни дан без позоришта – Színház nélkül egyetlen nap se

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Ни дан без позоришта                                             Зорану Радмиловићу   Највећа сцена је она на коју пресели Се ти у дивоти небеској као насред Агоре Тамо где смерно играју око ватре сви весели Цареви војсковође и цела свита Тек горе   И мајстори испод брка стреле одапињу Благе што милују се као мирног мора вали А црни снег пада на нашу Крајину И Ртањ светила гаси као за фајронт Али   Ни дана једног без позоришта нека не буде Јер снег црни пада на Крајину и смех Твој у клупко леди се са кикотом дворске луде   Да ноћ бескрајну васкрсне на прагу Грех Далеких предака наших из снежних висина У некој новој игри препозна истина

Színház nélkül egyetlen nap se                                     Zoran Radmilovićhoz1   Ahová te költöztél az a legnagyobb szín A menny gyönyörűségében Agora közepén A tűz körül szelíden játszadoztok mindenki víg Császárok hadvezérek az összegyűltek és Épp   Ott a mesterek bajszuk alól nyilakat eregetnek De gyengédek nyugodt tengerként simogatnak A mi Határvidékünket meg fekete hó lepte el És a Rtanj2 fényei is mintegy végszóra kialszanak   De színház nélkül egyetlen nap se legyen Mert Határvidékünkre fekete hó esik jókedved Az udvari bolond kuncogásával együtt dermed   A végtelen éj a Bűn küszöbén serken Távoli őseink az egykori havas magaslatok Lakói új játékban ismerik fel az igazságot   1Zoran Radmilović (1933 – 1985) ismert szerb, jugoszláv színész. 2Rtanj – középszerbiai hegy   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Из профила – Profilból

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Из профила                                          Бранку Миљковићу   Неки, ваљда с правом, у тишини изрекоше Да из профила гледано Бранку сличим Или им се учини можда онако ко у причи Давној да вазда неко нечији нос имаше   И сем тог поноса шта би друго могло бити Неки  је српски песник некад ласкао своме егу: Ако он већ једном оде, ја ћу се свакако родити! И би тако а знаће се да ли вредело је или бегу   Је принчев одлазак сличан, кад ја тек што Дођох. Ох, како је бедна та ваша шума кса Верска и млада грана брезе...Авај, није то   Она слика што завађене мири речи. На пса Луталицу подсећа воз из Загреба што не сме Без песника. Јер, изван истине нема песме.

Profilból                                      Branko Miljkovićhoz1   Egyesek, talán igazuk van, mondják halkan Profilból nézve Brankóra hasonlítok Vagy csak úgy tűnik nekik, mint a valamikor Volt mesében, valakin mindig valaki orra van   És e büszkeségen kívül mi mása lehetne még, Egy szerb költő egykor saját magának hízelgett: Ha ő elmegy, én biztosan megszületek! És így lett, De kérdés, érdemes volt-e, vagy a menekvés   A herceg távozására hasonlít, én meg éppen Csak megérkeztem. Ó, mily nyomorúságos az a Ti Ksa2 erdőtök és a fiatal nyír ág… Ám ez nem   Az a kép, mely összeveszetteket nyugtat. Kósza Kutyát idéz a zágrábi vonat, indulni nem mer, A költő nélkül. Mert, a vers csak igazságot ismer.   1Branko Miljković (1934. – 1961.) az egyik legismertebb szerb költő. 2Halála a mai napig sem tisztázott. Megölték vagy öngyilkos lett? A Zágráb melletti Ksaveri erdőben egy nyírfa ágra akasztva találtak rá.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.

Obren Ristić Заточеник у песми – Fogoly a költeményben

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Заточеник у песми  
 
У овом лажном песоовском животу ког ћу се
Можда ипак одрећи ако буде прилике или ако
Се пак посрећи да то касније учине моје тужне
риме тако што ће јасно рећи да је једини живот
 
Који сам имао онај у стиховима у удобној изби
Од сунчевог блеска где сам се родио онога дана
Кад је пролеће бивало пролеће и једна птица
Изгнана висинама стремећи зраком оденута би
 
Млади орао непознати космос упијам и само на
Трен пуштајући поглед на доњи логор где нужно
Бораве све моје бриге или сам ја заточеник тај
 
Који се враћа са чаробне планете песме као што
Дан смењује ноћ и што вазда чине осека и плима
У дилеми да ли је заиста потребно писати поезију
 
Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.
 
 
Fogoly a költeményben
 
Ebben a hamis pessoai életben melyet
Valószínű megtagadok ha lesz rá alkalom vagy
Ha úgy hozza a sors ezt később szomorú versem
Teszi meg kijelenti az egyetlen élet
 
Mely az enyém volt a strófákba-ni a napsütötte
kényelmes viskóban ahol aznap születtem
Amikor a tavasz tavasz volt és egy száműzött
Madár ahogy a magasba vágyott fiatal sassá
 
Változott az ismeretlen kozmoszt szívom magamba
Csak pillanatra tekintek a lenti táborra ahol gondjaim
Szükségszerűen tartózkodnak vagy én vagyok az a fogoly
 
Aki a vers csodálatos bolygójáról tér vissza úgy
Ahogy a nappal az éjt váltja és állandó az ár-apály
A kétség kell-e egyáltalán költeményt írni
 
Fordította: Fehér Illés

Obren Ristić Последњи дан – Az utolsó nap

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Последњи дан
 
Слово Цртеж у песку У таласима звук
Из галаксије далеке, из тајанства и мира
У једно писмо прошло и будуће сабира
А коме ће повест бити поверена за наук
 
Спознаја или слутња, тек чулима се оте
Какав је био последњи дан, без страсти
Сведочиће  завичај мој који из ове красоте
Блиста на хоризонту и са њим ће срасти
 
Да ли ће час тај имати снагу и лепоту вулкана
Из утробе, силину воде из тамних дубина
Или ће нежно сунце овога умилног дана
 
Ка свом заласку објавити вечност Оца и Сина
Можда нам камен острошки светлошћу у заметку
Благовести. Или ће реч само као на почетку.
 
Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.
 
 
Az utolsó nap
 
A homokban a Betű a Rajz, A hullámokban meg a Hang
A távoli galaxis a titokzatosság a nyugalom üzenete
Múlt és jövő egyetlen levélbe sűrítve
De a történelmet tanulságként kire bízza majd
 
Felismerés vagy sejtés csak érzékek válthatják ki
Hogy milyen volt az utolsó nap az ebben a gyönyörben
Feltűnt a messzeségben csillogó szülőföldem
Fogja indulatokat mellőzve bemutatni
 
Tartalmazza-e majd az a pillanat a vulkán nagyszerűségét
Gyomrából a sötét mélyből előtörő víz erejét
És e kellemes késődélutáni napfény a gyengéd
 
Jelenti be az Apa és Fiú örökkévaló létezését
Netán az osztrogi szikla fénye mint az üdvösség
Hírét. Vagy csak a szó mint a kezdetek kezdetén.
 
Fordította: Fehér Illés

 

Obren Ristić Сутрашњи варвари – А jövendőbeli szertelenek

 

Obren Ristić Tijovac, 17. mart 1960. – 

Сутрашњи варвари   Ако бих град зидао дворе и куле камене Овде бих древне довео мајсторе Оне у вековима минулим заборављене Оне који једини су вични да моје намере   Тек наслуте И праву меру Тачан угао Изласка и заласка сунца и месеца спрам Бесконачности у пени, зрак по зрак, кам На камену. Њима ће се само казати ко   И како ће будуће насеобине, те куће Небеске населити. И невеста чија ће Безданим темељима своје девичанство дати   Јер само ће они, из векова давних неимари Ветрове дивље моћи потчинити и призвати Нови сунчев зрак. Ти сутрашњи варвари.

А jövendőbeli szertelenek   Ha kastélyokat kőtornyokat várost építenék Ősi mesterembereket bérelnék A századok által elfeledetteket Akik terveimet megvalósítani egyedül képesek   Csak sejtik A pontos méretet Milyen szöget Zár a napkelte és napnyugta meg a holdtölte A végtelenben, sugár a sugárral, kő a kővel. Nekik csak említeni kell, a jövőben   Ki milyen településen, varázslatos házba Készül letelepedni. És a mátka Szüzességét kinek a portáján adja el   Mert csak ők, az ősi építészek képesek Az új napsugarakat megidézni, a vad szeleket Megfékezni. А jövendőbeli szertelenek.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Обрен Ристић: У горама чудо, Исток, Књажевац, 2017.