Милан Орлић: Из бродског дневника – Hajónaplóból

                                              Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. –                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Из бродског дневника

 

Јер док смо још праокеаном пловили, битно је

било, једино,

да пловидбу обасјава Сунце Лепоте и Смисла.

Није то пуко

уживање у пловидби, донекле страсној, често

опасној, понекад

лица смртоносно нацереног – не. Вечита је то

потрага за Истином.

У којој су смисао и лепота луксуз, не толико

редак, колико

изненађујући. А голи ручак императив дана.

Колико и опстанак

сâм, на палуби, са које неуке морнаре односе

таласи или немани,

изазови знани и незнани. А богами и други

морнари. Пре трговци

него поморци са којима смо, неретко, делили

кору хлеба. И ништа

није било, као морнарски живот, драгоцено

али до у бесцење,

ипак, јефтино. Као што је најскупље плаћано

неискуство, сваковрсно.

И кад смо, коначно, упловили у луку: катарке

неокрњене и једра

непоцепаног, веровали смо да то приобаље

није само лука,

спасоносна, него да ћемо у њој омирисати

бар: азалеју, младу

мирту и вечни спокој. Али тек када смо сваку

стопу тог пешчаног

бескраја, онако радознали, пропешачили,

после много времена

кроз које смо се пробијали као кроз маглу,

на отвореном океану:

од теста гушћу – тек ту и тада – схватамо

да смо насукани,

неизбежно, на безобални пешчани спруд.

Са којег нам повратка – нема.

 

Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 54-55.

  

                                                                                                                                                                                                                                                                        Hajónaplóból

 

Mert míg az ősóceánon közlekedtünk, ami egyedül

fontos volt,

az utazást a Szépség és a Tudat Napja ragyogja be.

Ez nem egyszerű

hajózás-élvezet, részben szenvedély, mely gyakran

veszélyes, néha

halálfélelemmel vigyorog – nem. Ez az Igazság

utáni örökös vágy.

Amelyben a tudat és a szépség az ék, nem annyira

ritka, inkább

váratlan. Maga az ebéd meg mindennapi igény.

Ahogy maga a lét is,

a fedélzeten, ahonnan az újonc matrózokat elviszik

a hullámok vagy a szörnyek,

az ismert és ismeretlen kihívások. De még egyéb

tengerészek is. A kereskedők,

a nem-tengerészek, akikkel, gyakran, a kenyérhéjat

osztottuk. Olyan,

mint a tengerészélet, semmi sem volt, értékes,

mégis jelentéktelen,

potom áru. Mint a legdrágábban fizetett, mindenféle,

tapasztalatlanság.

Mikor a kikötőbe értünk, végre: sértetlen

árbóccal, ép

vitorlával, hittük, ez a part nem csak

egyszerű kikötő,

életmentő, hanem itt fogjuk megérezni, mit

jelent: az azálea, a fiatal

mirtusz, az örökös nyugalom. De csak akkor, amikor

e homokos

végtelen minden zugát, érdeklődve, bejártuk,

idővel,

ahogy, mint valami ködön át, a nyílt tengeren,

átverekedtünk:

a tésztától sűrűbben – csak itt és akkor – fogtuk fel,

zátonyra futottunk,

elkerülhetetlenül, parttalan homokzátonyra.

Ahonnan visszatérni – nem lehet.

 

Fordította: Fehér Illés

Милан Орлић: Застарелост морнара – Elfeledett tengerész

 

Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. – 

                                                                                                                                                                                                                                                                        Застарелост морнара

 

Копно, и живот без смисла. Док је праокеанско

била дно, оно

из којег је живот, бујао и извирао, првобитни:

низ терасу ову

лесну, воде су отицале: река подводних, брзе и

бистре. Облутке

углачене, односећи: велике и пребеле, као да су

остављени ту, из

времена праисконских. И заборављени, заувек.

У лýку широком,

ресторане заобилазим, велелепне: што личе на

проспекте прескупе:

туристичке, гламурозне. Више него на гозбена

светилишта,

приморска. А плодови мора, из кухиња њихових,

пре се на трулеж

и буђ фрижидерску осећају, него на со, таласе и

дубине морске.

Залудан, прагове обијам, огуљене: коноба,

таверни и траторија.

Чудом неким, нејасним, из времена прошлих

претеклим. Сȅдам

до прозора. У обзор се непрозирни, загледам.

У ковитлаце што се,

на пучини подижу, далекој, невреме слутећи.

Живот где је, ако на

палуби брода није? У кабини бродској, на мору,

отвореном. Оном

од којег је дубља и шира: искључиво још, душа

морнарска. А загрљај

њен, ех, чак и од надирања плиме, снажнији.

Али у ували: баштици

рајској, приобалној: еклоги вечности понајвише

сличнијој, у којој

сам се, колико јуче: уљуљкујући се у лежаљци,

мирисом чемпреса и

жубором стишаним, таласа шумних, окрепљивао:

сне снујући: снујући сне

бисерове: сада, ево, бетонске и челичне стубове

гледам: комплекса

хотелског, велелепног, ко зна којег, по реду нереда

урбанистичког

како ниче, у име будућности, у којој за морнара

места нема, више.

Тешка су, као што Цицерон ономад рече, дошла

времена. Уместо

моћи мудрости и знања, ето, животима нашим

надмоћ незнања и

бешчашћа влада. Не само да књиге и поезију пишу

сви а родитеље

деца не поштују, него је и морнар застарео. Ако

није део видео,

дигиталне или рачунарске игре, некакве. Икакве.

Благословено име је

Његово. Слава нека се узвиси, Његова, застарелог,

забораву препуштеног.

 

Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 50-51.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                         Elfeledett tengerész

 

Szárazföld, értelem nélküli élet. Míg óceánelőtti volt

a meder, az,

amelyből az élet, az eredendő bugyogott, fakadt:

a tornácon, ezen

keresztül víz folyt: földalatti patakok, gyorsak és

kristálytiszták. Kavicsokat,

csiszoltakat vittek magukkal: nagyokat, hófehéreket,

mintha az ősidőkből

maradtak volna itt. Elfeledve, mindörökre.

Nagy ívben

kikerülöm az éttermeket, a gyönyörűeket: a méregdrága

katalógusokra:

turistakínálatra hasonlítóakat. Nem a lakoma

szentélyeire,

a tengerpartiakra. A tengeri termések meg, konyháikból,

inkább poshadtságot,

hűtői penészt idéznek, mint sót, hullámokat,

tengeri mélységet.

Küszöbről küszöbre hiába járok: kocsmák,

tavernák és egy trattoria¹.

Ez valami csoda, hihetetlen, régmúlt idő

kel életre. Az ablak

mellé ülök. A nemlátható láthatárt szemlélem.

A forgószelet,

a szabadban, a tengeren kavargót, vihart sejtetőt.

Hol az élet, ha

nem a hajó fedélzetén? A hajófülkében, a nyílt

tengeren. Az,

amelytől mélyebb és szélesebb: csakis a lélek,

a tengerészlélek. Ölelése

meg, igen, a dagály-özönnél is erősebb.

De az öbölben: a mennyei

kertben, partmentiben: mely mindörökké tartó eklogára

hasonlít, melyben

egyedül, mint egykor: nyugágyban heverészve,

ciprus-illattal és

halk csobogással, hullám-veréssel éled ujjá:

álmokat álmodva:

gyöngyökét: tessék, most beton- és acél-oszlopokat

nézek: holmi

szállodacsodához, a városrendezési rendetlenségben

a jövő nevében épített,

ki tudja melyikhez tartozóhoz, ahol a tengerésznek

helye többé nincs.

Nehéz idők, ahogy Ciceró egykor fogalmazott,

jöttek. A tudás és

bölcsesség helyett, íme, életünket a tudatlanság

hatalma és

romlás irányítja. Nem csak könyveket, verseket

írnak, a szülőket

a gyerekek nem becsülik, a tengerész meg elfeledett. Ha

holmi

számítógépes játékot nem látott. Bármilyent.

Áldott legyen

a Neve. Dicsőség emelje a magasba, Őt, az elfeledettet,

a feledésbe merültet.

 

¹Kisvendéglő Olaszországban, családias hangulatban hagyományos nemzeti ételeket kínál.

 

Fordította: Fehér Illés

Милан Орлић: Бог, ђаво, морнар – Isten, ördög, tengerész

     Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. –

                                                                                                                                                                                                                                                              Бог, ђаво, морнар 

Још као мали од палубе, схватио сам, некако,

не знам како:

да све куће дворишта немају, ни бродови сви

луке своје, ни

сидра, сва корита бродска. И да једру понеком,

катарка баш и

није суђена: кад му је најпотребнија, нарочито.

И пре мене,

знали су, морнари искусни, вучине морске:

да бродити

значи у очи, смрти гледати. У таласе морске,

у плавет небеску:

што је исто. И ево, док у кабини бродској,

седим докон и,

као у капсули космичкој, пишем песму, чујем

кораке: чији бат

ослушкујем, још из потпаљубља најзатуренијег

кутка, његовог.

И знам, добро знам: то Ђаво, докони, на врата

кабина, куца:

морнара пловидбом исцрпљених, невољом

кушаних, упорно:

искушењима подлеглих. О, како само уме,

да закуца лепо

на врата, непозван! Куд год да се окренем,

где год да погледам:

шта год да учиним: или не учиним: ша пат

Његов, умилни,

чујем. Пријатељства сваког, пријатељ: уговоре

нуди: краткорочне,

дугорочне, доживотне. До плате, морнарске,

на рате. Бескаматне:

неповратне. Опосли брзо, брже још узме, све

што је дао, галантно:

душу, нарочито. Али ја радим. Пе сму пишем:

струјама њеним

ношен, ћудима тетошен, изгледа, некако ипак

одолевам. Види

ту муку: Ђавоље око: моју, морнарску: слабост

ту и снагу, накрај

света, самотног. Не бих да сметам, док одлази

каже, подругљиво:

љубазно додајући: наставите, наставите, само:

не обазирите се

на мене. Сушту суштину да овејавате, неуморно.

Уосталом, овејану:

превејану као осмех мој, што Вам се у лице цери:

по ко зна који пут.

Али ја радим, кажем, од бојазни своје, од влати

траве тиши:

крхкошћу заштићен кобном и незаштићеношћу,

властитом. Све док

Јагње једно, Недужно и Умиљато, оком једреним:

једро једрењу

несвикло: крхко: моје, твоје, наше: будно мотри.

 

Извор: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 47-49.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                      Isten, ördög, tengerész

 

Még mint fedélzetsegéd megértettem, valahogy,

nem tudom hogyan:

udvara nincs minden háznak, ahogy kikötője sincs

minden hajónak, se

horgonya, hajódereka. És néhány vitorla

árbóc nélkül

marad: amikor a legszükségesebb, főleg akkor.

Előttem is,

tudták, a tapasztalt tengerészek, a tengeri farkasok:

jólétet

jelent, a halál szemébe nézni. A tengeri hullámokat,

a kék eget nézni,

ugyanaz. És íme, míg a hajófülkében tespedten

ülök és

mint valami kozmikus kapszulában verset írok, lépteket

hallok: kinek a lábdobogását

fülelem, még a hajótér legeldugottabb

sarkából.

És tudom, jól tudom: az Ördög, a tétlen, kopog

a kabin ajtaján:

a hajózásban elfáradt, kihívásokkal szembenézett

tengerészén, kitartóan:

a kísértéseknek engedőén. Ó, hogyan is tud,

oly szépen kopogni,

az ajtón, hívatlanul! Bárhová is fordulok,

bárhová nézek:

bármit teszek: vagy nem teszek: az Ő

suttogást, megnyerőt,

hallom. Barátságos, mindenki barátja: szerződéseket

kínál: rövid lejárattal,

hosszú távra, életre szólóan. Tengerészfizetéshez mérten,

részletre. Kamatmentesen:

mindörökre. Gyorsan előkészíti, még gyorsabban elveszi,

amit adott, gálánsan:

a lelket, főleg. De én dolgozom. Ver set írok:

az áramlatokkal

együtt, egyéniségemmel dédelgetve, úgy látszik, mégis

ellenállok. Látja

a kínt: az Ördög szeme: a tengerészét, az enyémet: e

gyengeséget és erőt,

a világ végén, magányomban. Nem akarok zavarni, mondja

távozóban, gúnyosan:

udvariasan hozzátéve: folytassa, nyugodtan folytassa:

rám ne

figyeljen. A lényegre összpontosítson, fáradhatatlanul.

Különben, kifosztottan:

mint mosolyom, találékonyan, ami az Ön arcába vigyorog:

ki tudja hányadszor.

De én dolgozom, mondom, félénken, a fűszálaktól

csendesebben:

kiszolgáltatottan, végzetes törékenységgel védetten.

Mindaddig, míg

egy Bárány, Ártatlan és Jóindulatú, a vitorla szemével:

a vitorlát, a vitorlázáshoz nem

szokottat: törékenyen: mindannyiunkét: éberen figyeli.

 

Fordította: Fehér Illés

Милан Орлић: Мали од палубе, морнар, морски вук – Fedélzetsegéd, tengerész, tengeri farkas

 

Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. – 

                                                                           Мали од палубе, морнар, морски вук

  

Пре него што сам, као и сваки бродски мали, по својој

вољи палубу, рибао

на коленима, и доручак у кабину, капетанову односио:

дивио сам се: сунцу,

златастом, док површину мора, намрешкава: позлатом

сјаја свог. Дивио се

таласу, плимном док корито, бродско, као љуску орахову:

из газа најдубљег:

издиже над пеном таласа. Дивим се, једанко сада као и

тада: галебу: силној

птици, господару царства: приобалног, морског, небеског.

Што морнарима

односи и доноси, крхке: гласове наде и спаса, из бродолома

сваковрсних. А као

морнар: искусни већ, том сам рогу изобиља: сјај полирао,

све што умем и могу:

поклањао сам, штедро, без ценкања и рачуна. Не очекујући

и не тражећи: ништа:

дариван сам, увек, лепшим и бољим. Певао сам, не кријем,

певао и у олуји, клетој:

осећајући, много више него знајући, да ће се из измаглице,

нужно: са пучине,

из дубина, праокеанских, са висина недохватних: однекуд,

незнано откуд, богиња

промолити, пребела: богиња пене, захвалности и молитава,

морнарских, што данас

бродоломника, колико сутра: у вука морског, преображава.

 

Извор: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 44-45.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                 Fedélzetsegéd, tengerész, tengeri farkas

 

Még mielőtt, mint minden fedélzetsegéd, a fedélzetet

mostam, készéggel,

térdelve és a reggelit a fülkébe, a kapitányéba vittem:

csodáltam: a napot,

az aranysárgát, ahogy a tenger felszínén vibrál: aranyszínű

sugarával. Csodáltam

a hullámokat, ahogy az árapállyal a hajót, dióhéjként:

a legmélyebb gázlóból:

a tarajos hullám fölé emelik. Csodálom, most is, mint

egykor: a sirályt: a fenséges

madarat, a part, a tenger, a menny: az egész császárság urát.

Mert a tengerészeknek

hozza és viszi: a remény és a megmentés hangját, a különféle

hajótörésekről. Mint

tengerész: immár edzett, ezt a bőségkaskát: csiszoltam, úgy

ahogy tudtam, bírtam:

adakoztam, bőségesen, alkudozás, számla nélkül. Cserébe nem

vártam: semmit sem:

mindig szebbet, jobbat kaptam, ajándékba. Daloltam, nem titkolom,

daloltam a viharról is, az átkozottról:

éreztem, sokkal inkább, mint tudtam, valahonnan a ködből,

törvényszerűen: a szárazföldről,

a mélyből, az ősóceániból, az elérhetetlen magasságból:

az ismeretlenből, előbukkan

az istennő, a hófehér: a habok, a hálaadás, a fohász, a tengerészek

istennője, aki ma

hajótörötté, holnap viszont: tengeri farkassá változik.

 

Fordította: Fehér Illés

Милан Орлић: Судбина морепловца – Tengerész-sors

 

Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. – 

                                                                                                                                                                                                                                                                    Судбина морепловца

 

Постоји одувек: и пре укрцавања, на палубу, далеко пре

него што се јави

у свести. Али тек на пучини, отвореној: где се недељама

осим хоризонта,

недопловивог, удара таласа, дивљих, у бокове брода

и кликтаја галебова,

претећих – не види и не чује ништа. Тек тада: потиљак

почиње да притиска

страх, потмули. Од болести и зараза, олуја и немани,

гусара и непријатеља,

сваковрсних. Страх од страха који, несморив, тиња

у присвести: док

не севне као убод, спасоносни: мизерокордије, у срцу

блаженог. Од самог

погледа, на несагледиви океан: страх који плута као

залутали брод:

трен пре него што га прогутају дубине, неизмерне:

бродолома, коначног.

Страх да се у првобитној супи праокена бродило,

таласима Његовим

ходило: водоходно, ходоводно: залудно. Да ће се

синови грешака,

неизбројних: од којих језа подилази, у луку из које

су испловили, вратити

поражени, без части и достојанства. Ето то је судбина

морепловца. И још један

залазак сунца, још једна пловидба, она неизвесност

голицава која се

са ветром, у једрима и пеном морском, на лицу, шири

грудима. И слава, глас

што се поколењима преноси, за њим, као вртлог

за бродском крмом.

 

Извор: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 44-45.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                              A tengerész-sors

 

Szüntelen jelen van: indulás előtt, a fedélzeten, sokkal előbb

mint ahogy a tudatban

megnyilvánul. De csak a nyílt tengeren: ahol heteken keresztül

a láthatáron,

az elérhetetlenen, a hullámverésen, a hajó oldalára nehezedőn

és a sirály-vijjogáson,

a fenyegetőn kívül – semmit sem lát, nem hall. Csak akkor:

jelentkezik a félelem,

az alattomos. A kórtól és fertőzéstől, a vihartól és a szörnyektől,

a kalózoktól és az ellenségektől,

mindentől. A félelem a félelemtől, a legyőzhetetlentől, tudat alatt

pislákol: majd

mentő tűszúrásként villan: könyörületesség, az üdvözült

szívében. Magától

az átláthatatlan óceánra való a tekintettől: a félelem eltévedt

hajóként lebeg:

pillanattal az előtt, hogy a mély, a mérhetetlen le nem nyelné:

hajótörés, végleges.

Félelem, hogy az ősóceán elsődleges vizén navigál,

az Ő hullámain

járkál: járkál a vízen, vízen jár: hiába már. Hogy az elkövetett

vétkek,

a megszámlálhatatlanok miatt: melyektől a hideg ráz, a kikötőbe,

ahonnan elindultak,

vesztesen, csúfosan, méltóság nélkül térnek vissza. Íme, ez

a tengerész-sors. És még egy

naplemente, még egy hajóút, az a bizonytalanság

izgat, amely

a széllel, a vitorlákban és tengerhabbal az arcon, a mellkasban

terjed. És dicsőség, a hangnak

mely nemzedékről nemzedékre viszi át, azt a valamit, ami

a kormánykerékhez köt.

 

Fordította: Fehér Illés

Милан Орлић: Опрости, читаоче драги – Bocsásd meg, kedves olvasó

 

Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. – 

  Опрости, читаоче драги

 

Oпрости, читаоче драги, поeзију више не пишем.

Због тебе и себе:

Промену сам предвидео, твоју, далеко пре ноћи

рекламождера: ноћи

у којој си, несит, самога себе – појео, халапљиво.

Верујући, чврсто, да су

СМС поруке, твоје, фејсбук профили и твитови а,

однедавно, ево још

и инстаграм нешто ново, боље: ако не и најбоље

што је свет видео:

икада видео, овако обневидео. У историји, својој

свеукупној. Али!

Свет је таштину, такву, већ виђао: забораваљо:

откривао, опет:

изнова заборављао, па откривао. Ту исту заблуду

о себи, о нама:

о мени и теби. Опрости, читаоче драги, ни романе

не читам: не пишем

од како је приповедач, у несрећи стваралачкој:

страдао а аутор,

калварију истражујући, нађен у лабораторији

властитој: отрован

испарењима теоријских истраживања, најновијих.

Ко би, уосталом,

поред толиких и таквих, чаробних, ријалитија:

од живота наших

састављених, само животнијих и романескнијих:

романе, уопште и

желео да чита? Опрости, читаоче драги, изложбе

не посећујем, вишe.

Чему, кад су у тржним центрима: излози прескупи,

дрангулијама крцати

прејефтиним, поставке галеријске, заменили трајно.

Што и није штета

превелика: одавно их, ионако, нико не разуме: нико

баш: ни посетиоци,

ни кустоси, ни аутори. Понајмање они. И све се

купити може:

закупити: поткупити: све је, до у бесцење, баш све

приступачно.

За употребу, сваку: лаку и једнократну, откупљено:

прекупљено:

препродато, укључујући, дабоме, и аутора и душу

његову. Опрости

читаоче драги, почео сам да заборављам, чак и на

дворане, концертне и

сале, позоришне: са страшћу каквом сам их, давно

некада, посећивао.

Мање-више: све су тише, хармоније сфера, поруке

хипнотичке,

неуморно, из музичког допиру етера. А на даскама

што живот значе:

цене и воле више, извођаче: радова глумачких него

ватре стваралачке.

Опрости, читаоче предраги, све те фестивализације

фестивала, бескрајних:

карневализације карневала, бесрамних: сатурналија

сатурнализације,

као што у претпразничко: баханалијско вече, Катул,

ономад рече: од свих

дана, земаљских, најбољи су. Смисла, прокоцканог

и Лепоте, унакажене.

Нечастиви: ту, тада, одвајкада: уметнике спонзорише:

широкогрудо. Тргове,

од бетона декоративног и алуминијума елоксираног,

Сфинге красе: са очима

Молоха као прозорима, разбијеним, па изваљеним.

 

Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 37-39.

 

 

 

Bocsásd meg, kedves olvasó

 

Bocsásd meg, kedves olvasó, verset többé nem írok.

Miattad és miattam:

Előreláttam a változást, a tiédet, sokkal a reklámfalók

éje előtt: azon éjjel,

amikor éhesen, falánkan – saját magadat faltad fel.

Elhitted, hogy

SMS-üzeneteid, a face book, a twitter és immár

az instagram oldalak is

valami jó, még jobb: ha nem a legjobb újdonságok,

amit a világ látott:

valaha is látott, így elvakultan. Egyáltalán története

során. De!

Hiúságot, ilyent, a világ már látott: elfeledett:

ismét felfedezett:

újra elfeledett, majd felfedezett. Ugyanezt a tévhitet

önmagáról, rólunk:

rólam és rólad. Bocsásd meg, kedves olvasó, regényeket

se olvasok: nem is írok,

amióta az elbeszélő, az alkotás szerencsétlenségében:

meghalt a szerzőt meg,

a kálvária kutatása közben saját laboratóriumában

mérgezték meg,

a legújabb elvi kutatások kipárolgásaival.

Különben is,

ennyi és ilyen csodálatos életünkből összeállított

csakis élethű,

valóban regényekbe illő élő adások mellett:

regényeket

ki akar olvasni? Bocsásd meg, kedves olvasó, kiállításokat

többé nem látogatok.

Minek, hiszen az üzletközpontokban: az ócskaságokkal

teletömött

drága kirakatok, a tárlatokat állandó jelleggel helyettesítik.

Ami, nem is

olyan nagy baj: őket már régesrégen senki sem érti: éppen

senki: a látogató se,

a kusztoszok se, az alkotók se. Legkevésbé ők. És minden

megvásárolható:

kibérelhető: megvesztegethető: minden, fillérekért, éppen

minden elérhető.

Mindennapi, egyszeri használatra: felvásárolt:

megvásárolt:

továbbadott, beleértve, természetesen a szerzőt is, lelkét

is. Bocsásd meg,

kedves olvasó, sokmindent feledek, még a termeket is,

a hangversenyeket is,

a színházakat is: azzal a szenvedéllyel együtt, amivel

egykor látogattam.

Többé-kevésbé: egyre csendesebbek az igéző,

fáradhatatlan,

 mennyboltot érintő zenei üzenetek. Az életet jelentő

színpadon meg:

az alkotói hévnél többre becsülik a színészeket:

a színészi alakításokat.

Bocsásd meg, kedves olvasó, a végeláthatatlan fesztiválok

fesztivalizációját:

a pimasz karneválok karnevalizációját: az ünnepek

előtti

szaturnáliák szaturnalizációját: bacchanáliák, Catullus

mondta egykor: minden

evilági napok közül a legszebbek. Elherdált értelem,

torz szépség.

Istentelenek: most, akkor, örökös művészet-szponzorok:

egyetemesek. A tereket

dekoratív betonból vagy alumíniumból készült

Szfinkszek díszítik: Moloch

szemeivel, mint eltört, kiforgatott ablakokkal.

 

Fordította: Fehér Illés

Milan Orlić: Морнарска песма, Одисејева – Tengerész dal, Odüsszeuszé

 

Milan Orlić Pančevo 15. novembar 1962. – 

Морнарска песма, Одисејева

 

Итака ми је, не кријем, у срцу била, о дувек и заувек:

ако већ нисам, о њој

мислио, у име славе њене, делао: сањао сам је. Тако:

тек њоме окрепљен,

за искушења оснажен, нова: из снова сам се будио.

Чак и из кошмара,

најјезовитијих. Ако је, чудом неким, сањао нисам:

жироскоп, компас

магнетни или сателитски: на пут су брод враћали,

прави. Пут једини,

пут узвишени. Па је мени лако било, да периметар

пловидбе: са и без

формуле, математичке: израчунам непогрешиво,

у даху. Где Сунце плаво,

Итаке наше, излази: где не залази, никада: знали смо,

без изузетка, иако

од морнарског живота огрубели, морепловци – сви.

Чак и у разореној

и бешчашћем просаца, пустошеној и понижаваној,

али и даље недужној,

нетакнутој и непониженој: животодајан је: још увек

био њен сјај. Прамац

су наш, струје подводне: поузданошћу ГПС навигације,

поморске, ка мору

усмеравале њеном: обалама, на којима лотос зре. Душу

узбуркавали нису: ни

Лотофагове, мање још: Киркине чини, ни Полифемова,

ни прождрљивост

Лестригонаца. Чак ни Посејдонов гнев. Јер ако једном,

случајно макар

схватиш: из какве си луке, раскошне испловио, а да

ни слутио ниси:

разумећеш, још лакше, каквој земљи бродиш. Ведар ће

бити твој, довека пев.

 

Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр.13-14.

 

 

Tengerész dal, Odüsszeuszé

 

Ithaka, nem tagadom, szívemben volt, mindig és mindörökre marad:

ha nem is

gondoltam rá, dicsőségéért tevékenykedtem: róla álmodtam. Így:

vele felfrissülve,

a próbatételekre, újakra, megerősödve: álomból ébredtem.

Még a rémálomból is,

a legborzalmasabból. Ha nem is álmodtam, valami csoda folytán:

a delejtű, a mágneses

vagy műholdas iránytű: a hajót visszaterelte, a jó

útra. Az egyetlen útra,

a magasztos útra. Hát könnyű dolgom volt, a hajójárat

periméterét: matematikai

képlettel vagy a nélkül: pontosan kiszámítottam, egy

pillanat alatt. Ahol kék a Nap,

Ithakánké, hol kel fel: hol nem nyugszik le, sohasem: tudtuk,

mindahányan, pedig

a tengerészélettől eldurvultak, a tengerészek – egytől egyig.

Még leromboltan,

megbecstelenítetten, szétzúzottan és megalázottan,

továbbra is ártatlan,

érintetlen, meg nem alázhatták: árad belőle az élet: még mindig

ragyog. Hajónk orrát,

a vízalatti áramlatok: tengerészeti GPS nyomkövető

pontossággal, tengere

felé irányították: partja felé, ahol a lótusz terem. Szellemét

nem zavarták meg: még

a Lotophagoszok sem, még kevésbé: Kirké tettei, sem Polüphémosz,

sem a falánk

laisztrügónok. Még Poszeidón haragja sem. Mert ha egyszer,

még ha véletlenül is

felfogod: milyen kikötőből, fényűzőből indultál, a nélkül,

hogy sejtetted volna:

megérted, még könnyebben, milyen föld felé haladsz. Vidám

lesz, dalod, mindörökre.

 

Fordította: Fehér Illés

 

Milan Orlić: Море, пре него запловимо – A tenger, vitorlabontás előtt

 

Milan Orlić Pančevo 15. novembar 1962. – 

                                                                                                                                                                                                                                                                                   Море, пре него запловимо

 

Ако се родиш, икада: икада родиш: са душом

морнара, правог

морнара. И твој живот, онако успут, таласи

и струје подводне,

воде подземне, хирови случаја, невидљиви

или непријатељства

мрачна а скривена, не нанесу: у залив уклетих

чији те усуд: дави:

немилосрдно, док те коначно: не удави. Или те,

као барку, не насучу:

бродоломнo: у неку од рајских лагуна, у којима

заборавиш на све:

осим на задовољства. Или не завршиш у некој

од елегија, ироничних

пустоострвских, негде на крају свих крајева

замисливог света.

Где цвета једино сета. Можда те јутра једног,

злаћаног, чувствена

мисао пробуди. И од тада, почне да тиња, та

бесаница: у теби, као

на хоризонту, никада: никоме зорњача згасла.

То осећање, океанско,

које јесте исто што и јувелирница, а брод сваки:

драгуљ: Фабержеово

јаје: изненађењима, чудима осликано, од којих

дах застаје. На палуби

брода, у потпалубљу или на ужету сидреном,

можеш да нађеш, увек,

а да ни не наслутиш откуда се, баш ту, одједном,

медаљон створио, тај,

од успомена старији, првих: из детињства. Или да

откријеш неочекивано,

кочију чији те сребрни точкови одвозе, када и куда

пожелиш, ако храбрости

само, довољно, смогнеш: да пожелиш. Или пупољак

да ти замирише, мирисом

којим, ако се усудиш да га у ревер заденеш, опчињен

остајеш. И од којег живиш и

дишеш, читав живот. Или да схватиш да малено срце,

само твоје, за тебе

искључиво створено, по мери за којом си, одувек,

жудео: срце мајушно које

довека, куца, једино за тебе. И читаоца ове песме.

 

Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр.13-14.

 

 

A tenger, vitorlabontás előtt

 

Ha születsz, valaha is: valaha születsz:

tengerészlélekkel,

valóságossal. És életedet, csak úgy, a hullámok

és a vízalatti áramlatok,

felszín-alatti vizek, a véletlen kénye-kedve, a láthatatlan

vagy a rejtett

sötét ellenségességek nem visznek: az átkozottak öblébe

melynek sorsa: fojtogat:

kegyetlenül: míg végül: meg nem fojt. Vagy, bárkaként,

zátonyra nem dob:

hajótörés: a menny egyik lagúnájában, ahol

mindent feledsz:

az élvezeteken kívül. Vagy holmi, ironikus pusztaszigetről

szóló elégiában

találod magad, valahol az elképzelhető világ

egy eldugott sarkában.

Ahol egyedül a bánat virágzik. Esetleg egy aranyveretes

reggel ábrándkergető

gondolat felébreszt. És attól kezdve vibrál az

az álmatlanság: benned akár

a láthatáron, sohasem: huny ki az esthajnalcsillag.

Ez az óceáni érzés

ami egyúttal ékszerbolt is, mindennapi hajó:

drágakő: Fabergé-

tojás: meglepetésekkel, csodákkal festett, melyektől

eláll a lélegzet. A hajó

fedélzetén, a hajótestben vagy a horgonykötélen

mindig rábukkanhatsz,

a nélkül, hogy sejtenéd, honnan, az érme egyszerre csak

pont ott termett, az,

amelyik az első emlékeknél öregebb: a gyerekkori. Vagy

váratlanul felfedezed,

a kocsit, melynek ezüst kerekei elvisznek, akkor és oda,

ahová akarod, ha

elegendő bátorság van ahhoz: hogy megkívánd. Vagy a bimbó,

az illatos, olyan illatot

terjesszen, melytől, ha hajtókádra mered tűzni, megigézett

maradsz. Abból élsz,

lélegzel, egész életeden keresztül. Vagy felfogod, hogy

a kis szív, a tiéd,

a csakis részedre, az általad megálmodott méretre

teremtett: az a kis szív

mindörökre egyedül érted dobog. És e vers olvasójáért.

 

Fordította: Fehér Illés