Милан Орлић Панчево 15.
новембар 1962. –
Застарелост морнара
Копно, и живот без
смисла. Док је праокеанско
била дно, оно
из којег је живот,
бујао и извирао, првобитни:
низ терасу ову
лесну, воде су
отицале: река подводних, брзе и
бистре. Облутке
углачене, односећи:
велике и пребеле, као да су
остављени ту, из
времена
праисконских. И заборављени, заувек.
У лýку широком,
ресторане
заобилазим, велелепне: што личе на
проспекте прескупе:
туристичке,
гламурозне. Више него на гозбена
светилишта,
приморска. А плодови
мора, из кухиња њихових,
пре се на трулеж
и буђ фрижидерску
осећају, него на со, таласе и
дубине морске.
Залудан, прагове
обијам, огуљене: коноба,
таверни и траторија.
Чудом неким,
нејасним, из времена прошлих
претеклим. Сȅдам
до прозора. У обзор
се непрозирни, загледам.
У ковитлаце што се,
на пучини подижу,
далекој, невреме слутећи.
Живот где је, ако на
палуби брода није? У
кабини бродској, на мору,
отвореном. Оном
од којег је дубља и
шира: искључиво још, душа
морнарска. А загрљај
њен, ех, чак и од
надирања плиме, снажнији.
Али у ували: баштици
рајској, приобалној:
еклоги вечности понајвише
сличнијој, у којој
сам се, колико јуче:
уљуљкујући се у лежаљци,
мирисом чемпреса и
жубором стишаним,
таласа шумних, окрепљивао:
сне снујући: снујући
сне
бисерове: сада, ево,
бетонске и челичне стубове
гледам: комплекса
хотелског,
велелепног, ко зна којег, по реду нереда
урбанистичког
како ниче, у име
будућности, у којој за морнара
места нема, више.
Тешка су, као што
Цицерон ономад рече, дошла
времена. Уместо
моћи мудрости и
знања, ето, животима нашим
надмоћ незнања и
бешчашћа влада. Не
само да књиге и поезију пишу
сви а родитеље
деца не поштују,
него је и морнар застарео. Ако
није део видео,
дигиталне или
рачунарске игре, некакве. Икакве.
Благословено име је
Његово. Слава нека
се узвиси, Његова, застарелог,
забораву
препуштеног.
Izvor: Милан Орлић: Из
бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 50-51.
Elfeledett
tengerész
Szárazföld, értelem nélküli élet. Míg óceánelőtti volt
a meder, az,
amelyből az élet, az eredendő bugyogott, fakadt:
a tornácon, ezen
keresztül víz folyt: földalatti patakok, gyorsak és
kristálytiszták. Kavicsokat,
csiszoltakat vittek magukkal: nagyokat, hófehéreket,
mintha az ősidőkből
maradtak volna itt. Elfeledve, mindörökre.
Nagy ívben
kikerülöm az éttermeket, a gyönyörűeket: a méregdrága
katalógusokra:
turistakínálatra hasonlítóakat. Nem a lakoma
szentélyeire,
a tengerpartiakra. A tengeri termések meg, konyháikból,
inkább poshadtságot,
hűtői penészt idéznek, mint sót, hullámokat,
tengeri mélységet.
Küszöbről küszöbre hiába járok: kocsmák,
tavernák és egy trattoria1.
Ez valami csoda, hihetetlen, régmúlt idő
kel életre. Az ablak
mellé ülök. A nemlátható láthatárt szemlélem.
A forgószelet,
a szabadban, a tengeren kavargót, vihart sejtetőt.
Hol az élet, ha
nem a hajó fedélzetén? A hajófülkében, a nyílt
tengeren. Az,
amelytől mélyebb és szélesebb: csakis a lélek,
a tengerészlélek. Ölelése
meg, igen, a dagály-özönnél is erősebb.
De az öbölben: a mennyei
kertben, partmentiben: mely mindörökké tartó eklogára
hasonlít, melyben
egyedül, mint egykor: nyugágyban heverészve,
ciprus-illattal és
halk csobogással, hullám-veréssel éled ujjá:
álmokat álmodva:
gyöngyökét: tessék, most beton- és acél-oszlopokat
nézek: holmi
szállodacsodához, a városrendezési rendetlenségben
a jövő nevében épített,
ki tudja melyikhez tartozóhoz, ahol a tengerésznek
helye többé nincs.
Nehéz idők, ahogy Ciceró egykor fogalmazott,
jöttek. A tudás és
bölcsesség helyett, íme, életünket a tudatlanság
hatalma és
romlás irányítja. Nem csak könyveket, verseket
írnak, a szülőket
a gyerekek nem becsülik, a tengerész meg elfeledett. Ha
holmi
számítógépes játékot nem látott. Bármilyent.
Áldott legyen
a Neve. Dicsőség emelje a magasba, Őt, az elfeledettet,
a feledésbe merültet.
1Kisvendéglő Olaszországban, családias hangulatban hagyományos
nemzeti ételeket kínál.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése