Милан Орлић Панчево 15. новембар 1962. –
Бог, ђаво, морнар
Још као мали од
палубе, схватио сам, некако,
не знам како:
да све куће дворишта
немају, ни бродови сви
луке своје, ни
сидра, сва корита
бродска. И да једру понеком,
катарка баш и
није суђена: кад му
је најпотребнија, нарочито.
И пре мене,
знали су, морнари
искусни, вучине морске:
да бродити
значи у очи, смрти
гледати. У таласе морске,
у плавет небеску:
што је исто. И ево,
док у кабини бродској,
седим докон и,
као у капсули
космичкој, пишем песму, чујем
кораке: чији бат
ослушкујем, још из
потпаљубља најзатуренијег
кутка, његовог.
И знам, добро знам:
то Ђаво, докони, на врата
кабина, куца:
морнара пловидбом
исцрпљених, невољом
кушаних, упорно:
искушењима
подлеглих. О, како само уме,
да закуца лепо
на врата, непозван!
Куд год да се окренем,
где год да погледам:
шта год да учиним:
или не учиним: ша пат
Његов, умилни,
чујем. Пријатељства
сваког, пријатељ: уговоре
нуди: краткорочне,
дугорочне,
доживотне. До плате, морнарске,
на рате. Бескаматне:
неповратне. Опосли
брзо, брже још узме, све
што је дао,
галантно:
душу, нарочито. Али
ја радим. Пе сму пишем:
струјама њеним
ношен, ћудима
тетошен, изгледа, некако ипак
одолевам. Види
ту муку: Ђавоље око:
моју, морнарску: слабост
ту и снагу, накрај
света, самотног. Не
бих да сметам, док одлази
каже, подругљиво:
љубазно додајући:
наставите, наставите, само:
не обазирите се
на мене. Сушту
суштину да овејавате, неуморно.
Уосталом, овејану:
превејану као осмех
мој, што Вам се у лице цери:
по ко зна који пут.
Али ја радим, кажем,
од бојазни своје, од влати
траве тиши:
крхкошћу заштићен
кобном и незаштићеношћу,
властитом. Све док
Јагње једно, Недужно
и Умиљато, оком једреним:
једро једрењу
несвикло: крхко:
моје, твоје, наше: будно мотри.
Извор: Милан Орлић: Из бродског
дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр. 47-49.
Isten,
ördög, tengerész
Még mint fedélzetsegéd megértettem, valahogy,
nem tudom hogyan:
udvara nincs minden háznak, ahogy kikötője sincs
minden hajónak, se
horgonya, hajódereka. És néhány vitorla
árbóc nélkül
marad: amikor a legszükségesebb, főleg akkor.
Előttem is,
tudták, a tapasztalt tengerészek, a tengeri farkasok:
jólétet
jelent, a halál szemébe nézni. A tengeri hullámokat,
a kék eget nézni,
ugyanaz. És íme, míg a hajófülkében tespedten
ülök és
mint valami kozmikus kapszulában verset írok, lépteket
hallok: kinek a lábdobogását
fülelem, még a hajótér legeldugottabb
sarkából.
És tudom, jól tudom: az Ördög, a tétlen, kopog
a kabin ajtaján:
a hajózásban elfáradt, kihívásokkal szembenézett
tengerészén, kitartóan:
a kísértéseknek engedőén. Ó, hogyan is tud,
oly szépen kopogni,
az ajtón, hívatlanul! Bárhová is fordulok,
bárhová nézek:
bármit teszek: vagy nem teszek: az Ő
suttogást, megnyerőt,
hallom. Barátságos, mindenki barátja: szerződéseket
kínál: rövid lejárattal,
hosszú távra, életre szólóan. Tengerészfizetéshez mérten,
részletre. Kamatmentesen:
mindörökre. Gyorsan előkészíti, még gyorsabban elveszi,
amit adott, gálánsan:
a lelket, főleg. De én dolgozom. Ver set írok:
az áramlatokkal
együtt, egyéniségemmel dédelgetve, úgy látszik, mégis
ellenállok. Látja
a kínt: az Ördög szeme: a tengerészét, az enyémet: e
gyengeséget és erőt,
a világ végén, magányomban. Nem akarok zavarni, mondja
távozóban, gúnyosan:
udvariasan hozzátéve: folytassa, nyugodtan folytassa:
rám ne
figyeljen. A lényegre összpontosítson, fáradhatatlanul.
Különben, kifosztottan:
mint mosolyom, találékonyan, ami az Ön arcába vigyorog:
ki tudja hányadszor.
De én dolgozom, mondom, félénken, a fűszálaktól
csendesebben:
kiszolgáltatottan, végzetes törékenységgel védetten.
Mindaddig, míg
egy Bárány, Ártatlan és Jóindulatú, a vitorla szemével:
a vitorlát, a vitorlázáshoz nem
szokottat: törékenyen: mindannyiunkét: éberen figyeli.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése