Tomislav
Marinković Lipolist kod Šapca 1949. –
Тренутак среће
Тренутак
среће
на
аутобуској станици
док
аутобус касни.
Покушавам
да се сетим
брежуљака
око града
који
су вековима чекали
нешто
што не умедох да разумем;
нападних
таксиста и продавачице
љубави
чији поглед је говорио:
„веруј
ми ако хоћеш“,
а
онда је уследио тренутак истине
и
окретање главе на другу страну.
Памтим
прекорне гласове путника;
њихова
лица као да су патила због изгубљене части.
Само
су деца налазила поезију
трчкарајући
између набреклих торби,
и
рецитовала своје километарске мисли,
сличнa
цветићима који су се отварали
и
провиривали кроз нерасањено пролеће.
Тренуци
среће не личе на јахте
с
благим ветрићем
у
заставама.
Слични
су обичним тренуцима,
прате
нас на одстојању, понекад
прилазе
када ослушну наше монотоно
дисање
или убрзани рад срца.
У
џепу је зазвонио телефон.
Прва
асоцијација: дуг и досадан разговор.
Друга:
бескрајно ценкање око поруџбине...
Али
тихи глас ми рече:
„Ја
сам.“
Izvor: Томислав Маринковић:
Тренутак среће Архипелаг Београд, 2018. стр. 10-11
Örömpillanat
Örömpillanat
a buszállomáson,
míg késik a busz.
Megpróbálom felidézni
a város körüli dombokat,
azt a valamit, amire századokon át
vártak, nem tudtam megfejteni;
az erőszakos taxisofőrök és a szerelmet
áruba bocsátó nők sokat ígérő tekintetét:
„ha van merszed, higyj nekem”,
majd következett az igazság pillanata
és fejfordítás a másik oldalra.
Emlékszem az utasok feddő hangjára,
arcuk mintha az elvesztett becsület miatt gyötrődött
volna.
A kitömött táskák között szaladgálva
csak a gyerekek leltek a költészetre
és az ébredező tavaszt kutatva,
a nyíló virágokhoz hasonló
kilóméteres gondolatokat szavaltak.
Az öröm pillanata nem a déli szélben
zászlót lengető jachtra
hasonlít.
A hétköznapi pillanatokra emlékeztet,
tisztes távolságban követ, néha egészen
közel jön, hogy meghallgassa monoton
lélegzésünket vagy gyorsabb szívverésünket.
Megcsörrent zsebemben a telefon.
Első gondolatom: hosszú, unalmas párbeszéd...
Második: véget nem érő alkudozás...
De megszólít egy csendes hang:
„Én vagyok.”
„Én vagyok.”