Saša Mićković Špital 23.
07. 1980. –
|
Нешто о љубави
Ти у мојој
поезији живиш ванвремено, тајно и тихо. Завечио сам љубав према теби кроз
гласове и слова. Док си ти спавала ја сам снежне планинске врхове њихо, јурио
ветрове и олујине од твоје куће и сигурног крова. Обасипао сам те речима као
латицама црвен-руже, не желећи да твој сан о срећи икада пресахне. Лепоту
жене често људи-вукови окруже, а само сам желео да ти љубав танане мирисе
удахне. У мојим песмама си бистроока с Олимпа муза, немерљиве лепоте,
кристалног ума и даха. Спашавао сам те од злосанице, туговања и суза, знајући
да сам наспрам тебе сићушна шака праха. Сви јунаци света су зазидани у
сопствену камену Троју. Ја узидах себе у Песму, због твоје слободе. Отргао
сам те од урок-погледа безвиду и неспокоју, а мене у мојој Троји може и врх
мача да прободе. Све Пенелопе на планети потајно самују, зато и покушах да те
цветом песме излечим. Можда у мени још увек понеке жеље тамнују. Често као Икар
пред својим амбисом и ја клечим. Поклањам ти сопствене мисли, осећаје и наде.
Нетрулежне ствари једино годе твојој души. Ослушни барем, испевао сам твом
бићу безбројне баладе. У амбис вечности сад може ум да ми се уруши. Када те
питају о пролазности живљења, мирне душе можеш рећи да си у песми вечна, јер
ти си постала сјајкасти дијамант дивљења, префињена мелодија, баш као
симфонија течна. На крају, кад се лирика у мени загаси, осванућу у далекој
плавети атмосфере. Не плачи, јер ти знаш ко си, шта си и да си. С лица
избриши сузе, нек` образе и снопатице мој дах ти завек спере!
|
Valamit a szerelemről
Időn túl, titokban, csendesen élsz költészetemben. Hangokkal és betűkkel
esküdtem szerelmedre. Míg aludtál, havas bérceket lovagoltam, házadtól, a
biztos fedél elől szeleket, viharokat kergettem. Kifejezéseimmel, vörösrózsa
szirmokkal halmoztalak el, hogy álmod a boldogságról el ne illanjon. Sokszor
ember-farkasok övezik a női szépséget, én csak annyit akartam, érezzed a
szerelem bódító illatát. Verseimben a múzsák Olimposzáról te vagy az értelmes,
derült tekintetű, mérhetetlen szépség. Tudva, hozzád mérten csak maroknyi por
vagyok, mentettelek a rossz álmok, üröm és könnyek birodalmából. A hősök
saját kőből épített Trója várukba építettek. Én, szabadságodért, önmagamat
Versbe építettem. Kiszakítottalak a
szorongás és vakság elátkozott tekintetéből, engem meg Trójámban a
kard is átszúrhat. Titokban magányosak e bolygón élő Penelopék, ezért
próbáltalak versvirágommal gyógyítani. Talán bennem még mindig egy-egy kívánság
fogságban van. Mint Ikarosz, én is szakadékom előtt térdelek. Gondolataimat,
érzéseimet, a reményt, neked ajándékozom. Lelkednek csak a romlatlanság
kedves. Legalább hallgasd meg, számtalan balladát neked énekeltem. Értelmem most
nyugodtan zuhanhat az öröklét szakadékába. Ha a múlandóságról faggatnak,
bátran kijelentheted, az alkotásban időtlen vagy, mert a csodálat gyémántja
lettél, magasztos szimfónia, gyengéd dallam. És ha eljő a vég, ha elcsitul
bennem a poézis, a végtelen kék légben ébredek. Ne sírj, mert te tudod, ki
vagy, mi vagy és vagy. Töröld le orcádról a könnyeket, adassék meg, arcodat
és álmaidat leheletem mindörökre mossa le!
Fordította: Fehér Illés
|
