Dr Draginja Ramadanski DSc na promiciji knjige Srebrni most - Ezüst híd u Senti
rosa , vernost klesala,
Draginja Ramadanski
Senta, 6. april, 2011, Dom Stvaralaštva
Večeras ćemo govoriti o fenomenu književnog prevoda. I to jedne u načelu neprevodive materije, poezije, koja je često više u zvuku, melodiji, ritmu, nego u rečničkom značenju pojedinih reči. U pesmi je sve pomereno, iščašeno, za njeno razumevanje se mora pronaći ključ. Formula. Mora se probiti do njene srži, a to se ne može bez oštećivanja ljuske. Za nas je bitnije jezgro, a za jezgro je bitnija ljuska.
Za književno stvaralaštvo, kao i za prevodilački odnos sa tekstom, ne postoji obuka: potrebni su sklonost, iskustvo i talenat. I mnogo hrabrosti, smelosti, drskosti, plemenitog pregnuća koje se ne osvrće na rizike.
Dr Ileš Feher je svoju knjigu prevoda mađarske poezije posvetio jednom ocećanju koje liči na bolest i često ima fatalan ishod. Odabrao je 66 autora, 77 pesama, a to, rekla bih, nekako liči na visinu šećera u krvi kod zaljubljene osobe.
Šalu nastranu, književnost poznaje mnoge lekare u svojim redovima: Čehov, Bulgakov, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Lazarević, Čat-Brenner. Kao da je u izvesnom smislu upravo to dobitna kombinacija, staranje o celini, o neranjivosti tela i duše, o jedinstvu forme i sadržine. Ova knjiga i nije zamišljena filološki, nego nadfililoški, kao esencija koju treba konzumirati u trenucima krize. Za svakoga po nešto.
Moju malenkost, na primer, više ne zanima šta muškarci misle o ljubavi. Ne čitam više pesme o prvim ljubavima, o ljubavnim sastancima. Ali dr Feher me nije isključio iz svog izbora kao čitateljku. U ovoj knjizi pronaći se svoju pesmu i poneki skeptik. Svako će ovde naći svoju pesmu, ovo je most između ljudi i pesama. Projektovan je odavno, daleko od rodnog kraja, kada je trebalo približiti prijateljima muzu Erato u njenom mađarskom izdanju. Ovaj gest davanja se odužio na dvocifreni broj godina, i rezultirao knjigom koja izmiče traduktološkim merilima, i rekosmo, postaje lekovita. Tektonski poremećaji su, u međuvremenu, bojim se, udaljili i otuđili i neke stare prijatelje...
Prevodilac je uradio svoj deo posla, i lektorovo i korektorovo je bilo da obzirno sugeriše neke izmene, misleći na ubedljivost i upečatljivost srpskog lika ovih pesama. Ali tu se zapravo malo šta može uraditi. Prevođenje je autorski rad, odražava sistem vrednosti prevodioca kao sekundarnog autora u susretu sa svetom primarnog autora. S tom razlikom što je original jedan, a prevoda može biti bezbroj, i ne samo da može, nego i treba, i mora. Moramo kao kultura biti počastvovani što postoji obilje prevoda naših dela na strani jezik, ali moramo se potvrđivati i kao sposobni da usvojimo tuđe jezičko blago, da i sami prevodimo. Nismo uvek na visini tog zadatka. Prevođenje poezije je, rekosmo, filološka disciplina, koja se ne svodi samo na konsultovanje rečnika i iznalaženje adekvatnog prevoda pojedinih reči, već stavlja prevodioca pred često nerešive zadatke. Setimo se reči skeptika: poezija je ono što ostane posle prevoda. Ali poezija je još i mnogo toga drugog. Tu su pre svega autorska prava: ima autora koji ne ustupaju prava prevoda, ili im se neki prevod ne sviđa. Hoću da kažem da prevođenje nije sušta radost i davanje: ima tu i veoma neprijatnih segmenata, kako po autora tako i po prevodioca, kao sekundarnog autora. To nije idila: svaki prevod obrasta recepcijom, kao brod algama..
Dr Feher je poželo da se posveti ovom poslu, zažmurivši na sve rizike: kroz dugi niz godina negovao je svoju tajnu prevodilačku pasiju, sve dok nismo dobili knjigu vredne i bogate sadržine. U slučaju Srebrnog mosta suočavamo se sa koncepcijom koja je rasterećena od svih shema i pravila. Prevodilac je radio po svom nahođenju, kako stvaraocu i dolikuje. I moraće da istrpi i poneku kritiku. Jer ništa ga nije imunizovalo od nje, pa ni dve netipične okolnosti: nije filolog po obrazovanju, i prevodi na jezik koji nije njegov maternji.
Ovo je dokaz da prevođenje može da se posmatra i kao veoma subjektivan impuls, lična, samovlasna avantura, a ne samo socijalnom ponudom i potražnjom verifikovan trud. Izazov je, naravno, tim veći, veći je rizik, ali i zadovoljstvo i divljenje kada se ovakav kapric privede kraju. Ne zaboravimo da je u pitanju hemičar, koji uočava tragove, simptome, prisustva, odsustva, nagoveštaje. Obzirnim rukovanjem osetljivim tkivom poezije on pokazuje da u osnovnom motivu ove knjige ima i hemije, i alhemije ali najviše tajne, i to one najlepše, nedokučive.
Spadam u čitaoce kojima je dr Feher pokazao rukopis nekih svojih prevoda, doduše još pre 15 godina, od kada je broj prevoda znatno uvećan, tako da mogu reći da mnoge pesme nisam imala prilike do sada da pročitam. Iznenađenje je bilo i ostalo prijatno: dr Feher je izgradio most između dva jezika, i to utemeljen na osećanju koje nam je svima svojstveno, na motivu ljubavi.
Ovim činom se manifestuje, pre svega, njegovo pokloništvo prema poeziji, mađarskoj poeziji posebno, kao i želja da sa prijateljima Ne-Mađarima podeli lepotu toga pesništva, bogatu paletu variacija omiljene teme. Možemo biti srećni da smo ovoga puta to i mi, srpski čitaoci ove knjige.
Motivska okosnica knjige je osećanje koje nam je svima svojstveno, a to je ljubav, u svim svojim licima i naličjima, sve do ravnodušnosti i mržnje. Ova tematska antologija nam nudi na stotine metafora ljubavi.
Ako sam dobro brojala, skoro čevrtina autora su pesnikinje (16), tako da je knjiga ponajpre deljiva po gendernom, odnosno rodnom principu.
Gledamo li na zastupljenost afirmisanih i neafirmisanih pesnika, možemo primetiti da ovde nisu samo etablirane vrednosti, već i manje poznata imena.
Generacijski, to su pisci koji su stvarali u dvadesetom veku, ali su se mogli roditi i stvarati i u devetnaestom, čak desetak njih, a ima i naših savremenika, pa i zemljaka. Princip izbora, tačnije kompozicije, ovih 77 pesama od 66 autora ostaje nam ipak donekle zagonetan. Sigurna sam da će nam to večeras dr Feher pobliže objasniti.
Svoj doprinos ovoj večeri shvatila sam kao skiciranje portreta ženske junakinje sa mnoštvom njenih emocionalnih amplituda, kao i pesničkih sredstava kojima se te emocije izražavaju. Govorila bih, dakle, o ženskom segmentu ove knjige.
Prvi utisak je da se lirska junakinja knjige, kao ženski subjekat a ne objekat, kreće u sferi mita, sujeverica, slutnji, straha, osvete. Prva i poslednja „ženska“ pesma, Euridika Žuže Benei i Elegija Magde Sabo, zatvaraju krug tako utemeljene emocije. Pozornica ženske ljubavi je obasjana mesečevom svetlošću, to je senovito, jezovito, privremeno, krhko, ranjivo stanje na granici mirovanja i snatrenja, dešenog i odsanjanog, posle čega sledi otrežnjenje, buđenje, otuđenje. Ženski eros je dat najčešće u vidu apelativnog obraćanja partneru: „zbog mene koliko patnje možeš podneti“. A potom, kada on umre, ona odbija da prihvati svoju neporecivu napuštenost. Da bi nastavila da živi - ova Euridika dostojna svoga spasitelja i usmrtitelja, Orfeja - mora da poveruje u susret posle smrti...
Ekstatična pesma Margit Seči govori o tamnoj strani ljubavi, tanatosu. „Ogromne vapnene kolevke su se ljuljale na mesečini“. Jedina mogućnost poništavanja ljubavnog poraza jeste kreč, u svom trostrukom metaforičnom prisustvu: kao belina, kao ništavilo, kao smrt.
Biser i mesec su dva simbola ženstvenosti, sjedinjenje vatre i vode, atributa Venere, „gospe biserne“ koja je, ne zaboravimo, potekla iz voda. Mesec je pasivan, ženski princip i predstavlja nebesku devicu. Ženski segment knjige poetizuje upravo tu neumrlost ljubavi, koja može da se pretvori čak i u svoju suprotnost, kao oličenje nečeg netruležnog i vitalnog u svojim menama. Procvetala ruka, druga pesma Margit Seči, je na granici grotesknog dansa makabra, ali u paradoksalno durskom, pobedničkom ritmu kosmičkih razmera.
Magda Sekelj, verna ženskom, mekom, prilagodljivom i amorfnom, zašto ne reći tečnom, fluidnom suštavstvu, koje je na korak od ekološke adaptibilnosti krutim obrisima muževne stvarnosti, zapada u korotu, u obituarni patos ugaslog ognjišta:
Ohladiše se peći,
Iščezla blažena toplina,
Ali ostade kao mesečev sjaj
Odsjaj razotkrivenih lica.
Pretvaranje žene u emitera toplote i svetla jeste alhemija ljubavi o kojoj peva Judit Tot u pesmi Vernost. To nije vrelina sunca, već tajanstveno mesečevo halo...
U 156. hvalospevu Julijane Polgar, žena iznova pruža „cvileću medalju svoje ljubavi – Mesec – da lice voljenog svetim okvirom ozari“.
Edit Boroš traži savezništvo u legendarnim prascenama zavođenja Salomejinog plesa „dok naš mesečev lađar /žrtvuje-blagoslovi/glavu Krstitelja“.
Eva Kečkeš Takač dorekla je scenario zabranjene i grešne ljubavi u pesmi Jutro nas je razdvojilo. Pozornica istočnog, prvorodnog greha sa dolaskom zore mora da se isprazni.
Ana Hajnal se kao rusalka privija uz stihije, tražeći arhaično savezništvo u trajanju posle ljubavi, dok ispisuje postskriptum jedne romanse sa tužnim krajem (Znaj, tamo sam ostala)
Srce mi je o pliš travnjaka
obrisana čista sablja.
Kupala me je jutarnja
Nek budem mač i naslada...
Žuža Rab peva o večitoj neutemeljenosti ljubavi, o nedostatku uzvratnog osećanja, koje bi bilo jedina prava, zlatna podloga ljubavne monete. Umesto toga na scenu stupa ukrotiteljica zveri i zver, koja šparta u kavezu, pognute glave, dok očekuje svakodnevnu porciju hrane za svoj sebični muški ego.
Izvan tebe živim.
Tako ojađeno-hrabro.
Ti tu kružiš, još neotopljeno,
U stohiljada voltnoj struji
Mojih golih, belih kostiju.
Većina pesama koje potpisuju žene varira mračnu sastavnicu ljubavi, krećući se proplancima duše obasjanim mesečevom svetlošću, magije, zavodljivosti. Ali, u jednom trenutku svog života postajemo svesni razlike između koketne osame, koju sami za sebe biramo dok smo mladi, i gubitničke, neutešne usamljenosti, koja nas, hteli mi to ili ne, nenadno presreće. Stamenost u biološkom porazu, ako već ne i elegancija, jedini je izlaz.
Koliko li je godina imala poetesa Edit Sabo kada je - bez ozlojeđenosti, jetkosti, sa skoro detinjom naslovnom i finalnom zapitanošću - napisala pesmu Ko tamo sedi? Dr Feher jedino kod nje nije utvrdio godinu rođenja i smrti. Ovo je žena koja je uvek postojala i postojaće, ona i nema datum rođenja i smrti. Ne znamo ništa o njoj, ali ona kao da sve zna o nama. Ta belina, hijatus, rečiti je momenat ove knjige, tajna, nad kojom se može dugo snatriti, bez da se u išta upre prst. Edit Sabo peva o trenutku kada vam u autobusu prvi put ustupe mesto, jer ste upravo prestali biti mladi... Da, ako bih morala da biram, ovo bi bila moja pesma, u ovom trenutku. Čak smatram da je ovo najbolja pesma, najdramatičnija, i veoma mi je drago što se nije zagubila u anonimnoj novinskoj ponudi, iz koje ju je dr Feher spasao u Nojev kovčeg ove knjige, kao retku speciju, koja više ćuti nego što govori svoj bol.
To je pesma koja je potvrdila poetiku i ukus ove antologije, čiji osnovni stubovi su iskrenost emocije i ujedno njen uspeli književni izraz, nekad sveden i škrt, nekad raskošan i bogat, ponajpre tačan i lucidan. Takva je ovo knjiga, cvetnik za ceo život, za letimična, usredsređena, usplahirena, brza, spora, površna, temeljna čitanja... Samo ne za ona zlonamerna. Teško je odgovoriti, kao prevodilac, tako visokim standardima originala. Teško je izvajati 77 minijaturnih svetova, zapravo njihovih vrhunaca. Svaki juvelir će vam reći da i u najfinijem radu uvek ima praznog hoda, i rutine, ali i onih prosvetljenih trenutaka, zbog kojih se svaki trud isplatio, i iskupio. Pesma Edit Sabo je jedan takav vrhunac.
Kako mađarski jezik ne poznaje rodove, prevodilac se muževno učitao u ovu pesmu zrele ženske samoće, koju će mu još mnoge čitateljke „preoteti“... Dozvolite mi stoga da je prepišem, i pročitam, ali u ženskom rodu.
Svejedno je već
U čijem naručju
Spavaš
Samo negde
Da spavati
Možeš
Drhtavim nozdrvama niko
Ne želi udisati miris
Tvoje kose
Na licu ti se gar noći skoreva
I bezmirisna ostaješ
Preko radija vesti te straše
I kad si već dovoljno svesna
Nema dalje
Svoje očajanje u bošču posmpremiš
U ohladnelom pepelu
Za pogačom
Tragaš i kreneš
Jarak kamene krhotine uzgaja
Na nataloženoj tišini obale
Odavno ti se ne vide otisci
Pali se svetlo na trećem spratu
U snop svetla
Zatvoren ko tamo sedi
Ko je noć
Od svog prozora
Par santimetara odgurnuo
