Ranko Pavlović Gornja Šnjegotina kod Teslića 1943 –
Кaпи
Нисам ја она кап што клизи
низ лист винове лозе коју је отац
засадио пред смрт, али смо слични.
На рубу ће начас застати, прије
него што падне, као што ћу и ја
начас застати на рубу живота.
За тај тренутак ваља живјети,
јер слутим да траје таман толико
да човјек спозна зашто је ходио
овим свијетом, као што и кап,
која ено већ пада и више није кап,
воденом душом, ма каква да је,
осјећа да је била кап.
Cseppek
Nem azon az
apám által halála előtt
ültetett
szőlő levelén csorduló csepp
vagyok, de
hasonlítunk egymásra.
A szakadék
szélén mielőtt elesne
egy
pillanatra megáll, mint ahogy én is
meg fogok
állni életünk végállomásánál.
Azért a
pillanatért érdemes élni,
mert sejtem
pontosan addig tart
míg az
ember felismeri miért vándorolt
a világban,
mint ahogyan a csepp is,
ím már
zuhan és többé már nem csepp,
a víz
lelkével, akárhogyan is,
de érzi
csepp volt.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése