Stevka
Kozić Preradović (Kozity Preradovity Sztévka)
Gornji
Krajzovci, 1946 –
Фебруар
2012
Затрпани скупа до ребара
Прегазимо мећаву, душо,
Као кад смо дјецу рађали
У клопци крвавих бедара
На рубу шуме, засањани,
Ко двије будне сјенице...
Заклони ми челом зјенице!
Фебруар је сибирски гост
Звечи из сваке леденице
Од небодера до салаша
Поји га пуна небеска чаша
Најжеднији је смрзнуте воде
Не уплаши га ни ватра наша
Што ноћас од нас некуд оде
С лелеком кучића и мачића:
Нек не мете више, Господе!
Нек не мете више, Господе!
Изнад крилатих брегова,
Ни гдје смо живјели прије.
Испод загрљених сметова
Љубав се свијећама грије.
Фебруар је најкраћи мјесец
Из грма – гроба , душо,
Тјеши нас дивљи зец.
2012 február
Mindketten szügyig
betemetve
Gázolunk át a hófúváson,
kedvesem,
Mint mikor a véres combok
csapdájában
Az erdő szélén, álmodozva
Gyerekeket nemzettünk
Két éber cinkepár…
Homlokoddal född el
szememet!
Szibériai vendég a február
A felhőkarcolótól a
szállásig
Minden jégcsapoktól
visszhangzik
Az ég téli pohara táplálja
Legszomjasabb a fagyott víz
A kutyák és macskák sirámaival
Együtt valahová az éjbe
röppent
Tüzünk se riasztja:
Istenem, ne fújjon tovább!
Istenem, ne fújjon tovább!
A száguldó hegyek között
Hol az otthonunk.
Az ölelkező hóbuckák alján
Gyertyával melegszik a
szerelem.
A február a legrövidebb
hónap
A bokorból – sírból,
kedvesem,
Vadnyúl vigasztal bennünket.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése