Izet Sarajlić
Doboj, 16. mart
1930. – Sarajevo, 2. maj 2002.
Rođeni 23.
strijeljani 42.
Večeras ćemo za njih voljeti
Bilo ih je 28
Bilo ih je pethiljada 28
Bilo ih je više nego što je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi
Sad bi bili očevi
Sad ih više nema.
Mi koji smo po peronima jednog vijeka
Odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona
Mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
Mala velika moja
Večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti
I ne pitaj je li se moglo natrag
Dok je posljednji put crven ko komunizam
Goreo horizont njihovih želja
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna
Prešla je budućnost ljubavi
Nije bilo tajni o polegloj travi
Nije bilo tajni o raskopčanom prvom dugmetu
Tamo gdje se svršava vrat
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s' ispuštenim ljiljanom
Bile su noći, bile su žice
Bilo je nebo koje se gleda posljednji put
Bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti
Bili su vozovi i makovi
I s' njima, s' tužnim makovima jednog vojničkog ljeta
S' divnim smislom podražavanja
Takmičila se njihova krv.
A na Kalimegdanima i Nevskim Prospektima
Na južnim bulevarima i kejovima rastanka
Na cvijetnim trgovima i mostovima Mirabo
Divne i kad ne ljube
Čekale su Ane, Zoje, Žanet
Čekale su da se vrate vojnici
A ako se ne vrate
Svoja neljubljena ramena daće dječacima
Nisu se vratili
Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza
Preko njihovih izrešetanih iluzija
Sad bi bili očevi, sad ih više nema
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi
Mala velika moja
Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28
Bilo ih je pethiljada 28
Bilo ih je više nego što je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi
Sad bi bili očevi
Sad ih više nema.
Mi koji smo po peronima jednog vijeka
Odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona
Mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
Mala velika moja
Večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti
I ne pitaj je li se moglo natrag
Dok je posljednji put crven ko komunizam
Goreo horizont njihovih želja
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna
Prešla je budućnost ljubavi
Nije bilo tajni o polegloj travi
Nije bilo tajni o raskopčanom prvom dugmetu
Tamo gdje se svršava vrat
Nije bilo tajni o klonuloj ruci s' ispuštenim ljiljanom
Bile su noći, bile su žice
Bilo je nebo koje se gleda posljednji put
Bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti
Bili su vozovi i makovi
I s' njima, s' tužnim makovima jednog vojničkog ljeta
S' divnim smislom podražavanja
Takmičila se njihova krv.
A na Kalimegdanima i Nevskim Prospektima
Na južnim bulevarima i kejovima rastanka
Na cvijetnim trgovima i mostovima Mirabo
Divne i kad ne ljube
Čekale su Ane, Zoje, Žanet
Čekale su da se vrate vojnici
A ako se ne vrate
Svoja neljubljena ramena daće dječacima
Nisu se vratili
Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza
Preko njihovih izrešetanih iluzija
Sad bi bili očevi, sad ih više nema
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi
Mala velika moja
Večeras ćemo za njih voljeti.
Večeras ćemo za njih voljeti.
1953.
23-ban születtek 42-ben kivégzettek
Ma este értük
szeretünk.
28-an
voltak
Ötezer 28-an voltak
Többen voltak mint amennyi szeretet egy versben valaha is volt
Most apák lennének
Már nem léteznek.
Mi
akik egy század veszteglőjén
Átvészeltük a mindenkori Robinzonok magányát
Mi, akik túléltük a tankokat és senkit sem öltünk meg
Hatalmasom, kedvesem
Ma este értük szeretünk.
És ne kérdd, visszatérhettek volna-e
És ne kérdd lehetett volna-e visszatérni
Míg utoljára vörösen mint a kommunizmus
Sóvárgásuk láthatára égett
Meg nem élt összeszabdalt büszke éveiken
Átgázolt a jövő szerelme
Nem
volt titok a lenyomott fűben
Nem
volt titok az első kigombolt gombban
Ott a nyaknál
Nem volt titok a liliomot kiejtő ernyedt kézről
Voltak
éjszakák, voltak szögesdrótok
Volt utoljára tekintett mennybolt
Voltak üresen visszatért vonatok
Voltak vonatok és makkok
És
velük, egy katonanyár szomorú termésével
Magasztos
ihlettel
Versenyzett vérük.
A
Kalimegdanokon és Nevski Prospekteken
A
déli körutakon és a búcsú kikötőiben
A virágtereken és Mirabeaui hidakon
Az akkor is ha nem csókolnak gyönyörűek
Annára, Zojára, Zsanettre vártak
A katonák visszatértére vártak
És ha nem térnek vissza
Nemcsókolt vállukat a romlatlanoknak adják
Nem
tértek vissza
Kivégzett
szemükön el nem énekelt himnuszukon
Szétlőtt álomképeiken
Keresztül tankok mentek
Most
apák lennének, már nincsenek
A szerelem gyülekezőhelyén mint
sírok várnak
Hatalmasom, kedvesem
Ma este értük
szeretünk.
Ma este értük
szeretünk.
1953.
Fordította:
Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése